Month: October 2012

Sorry, only Google Translate version of this article is available. Translation can be inaccurate.

Глава прва

ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1

Овај закон садржи правила о одређивању меродавног права за статусне, породичне и имовинске, односно друге материјалноправне односе с међународним елементом.

Овај закон садржи и правила о надлежности судова и других органа Савезне Републике Југославије за расправљање односа из става 1. овог члана, правила поступка и правила за признање и извршење страних судских и арбитражних одлука.

Члан 2

Ако у овом закону нема одредбе о праву меродавном за неки однос из члана 1. став 1. овог закона, сходно се примењују одредбе и начела овог закона, начела правног поретка Савезне Републике Југославије и начела међународног приватног права.

Члан 3

Одредбе овог закона не примењују се на односе из члана 1. овог закона ако су регулисани другим савезним законом или међународним уговорима.

Члан 4

Не примењује се право стране државе ако би његово дејство било супротно Уставом СРЈ утврђеним основама друштвеног уређења.

Члан 5

Не примењује се право стране државе које би било меродавно по одредбама овог или другог савезног закона ако би његово примењивање имало за циљ избегавање примењивања права Савезне Републике Југославије.

Члан 6

Ако би по одредбама овог закона требало применити право стране државе, узимају се у обзир његова правила о одређивању меродавног права.

Ако правила стране државе о одређивању меродавног права узвраћају на право Савезне Републике Југославије, примениће се право Савезне Републике Југославије, не узимајући у обзир правила о одређивању меродавног права.

Члан 7

Ако овим или другим савезним законом није друкчије одређено, сматра се да су правни посао и правна радња у погледу облика пуноважни ако су пуноважни било по праву места где је правни посао закључен, односно правна радња предузета било по праву које је меродавно за садржину правног посла, односно правне радње.

Члан 8

За застарелост је меродавно право које је меродавно за садржину правног посла, односно правне радње.

Члан 9

Право стране државе примењује се према свом смислу и појмовима које садржи.

Члан 10

Ако је меродавно право државе чији правни поредак није јединствен а правила овог закона не упућују на одређено правно подручје у тој држави, меродавно право одређује се по правилима тог правног поретка.

Ако се меродавно право државе чији правни поредак није јединствен не може утврдити на начин предвиђен у ставу 1. овог члана, меродавно је право подручја у тој држави са којим постоји најближа веза.

Члан 11

Ако лице које је југословенски држављанин има и држављанство неке друге државе, за примењивање овог закона сматра се да има само југословенско држављанство.

Ако лице које није југословенски држављанин има два или више страних држављанстава, за примењивање овог закона сматра се да има држављанство оне државе чији је држављанин и у којој има пребивалиште.

Ако лице из става 2. овог члана нема пребивалиште ни у једној од држава чији је држављанин, за примењивање овог закона сматра се да има држављанство оне државе чији је држављанин и с којом је у најближој вези.

Члан 12

Ако лице нема држављанство или се његово држављанство не може утврдити, меродавно право одређује се према његовом пребивалишту.

Ако лице из става 1. овог члана нема пребивалиште или се оно не може утврдити, меродавно право одређује се према његовом боравишту.

Ако се ни боравиште лица из става 1. овог члана не може утврдити, меродавно је право Савезне Републике Југославије.

Члан 13

Суд или други надлежни орган ће по службеној дужности утврдити садржину страног меродавног права.

Орган из става 1. овог члана може затражити обавештење о страном праву од савезног органа надлежног за послове правде.

Странке у поступку могу поднети и јавну исправу о садржини страног права.

Глава друга

МЕРОДАВНО ПРАВО

Члан 14

За правну и пословну способност физичког лица меродавно је право државе чији је оно држављанин.

Физичко лице које би према праву државе чији је оно држављанин било пословно неспособно, пословно је способно ако има пословну способност по праву места где је настала обавеза.

За лишење или ограничење пословне способности физичког лица меродавно је право из става 1. овог члана.

Одредба става 2. овог члана не примењује се на породичне и наследне односе.

Члан 15

За стављање под старатељство и престанак старатељства, као и за односе између стараоца и лица под старатељством (штићеника), меродавно је право државе чији је држављанин лице под старатељством.

Привремене заштитне мере према страном држављанину и према лицу без држављанства који се налазе у Савезној Републици Југославији одређују се по праву Савезне Републике Југославије и трају док надлежна држава не донесе одлуку и не предузме потребне мере.

Одредба става 2. овог члана примењује се и у погледу заштите имовине одсутног страног држављанина и лица без држављанства која се налази на територији Савезне Републике Југославије.

Члан 16

За проглашење несталог лица умрлим меродавно је право државе чији је држављанин било то лице у време нестанка.

Члан 17

Припадност правног лица одређује се по праву државе по коме је оно основано.

Ако правно лице има стварно седиште у другој држави, а не у оној у којој је основано и по праву те друге државе има њену припадност, сматраће се правним лицем те државе.

Члан 18

За својинскоправне односе и друга права на ствари меродавно је право места где се ствар налази.

За односе из става 1. овог члана у погледу ствари које се налазе у превозу, меродавно је право места одредишта (опредељења).

За односе из става 1. овог члана на превозним средствима, меродавно је право државе чију државну припадност имају та средства, ако прописима Савезне Републике Југославије није друкчије одређено.

Члан 19

За уговор меродавно је право које су изабрале уговорне стране, ако овим законом или међународним уговором није друкчије одређено.

Члан 20

Ако није изабрано меродавно право и ако посебне околности случаја не упућују на друго право, као меродавно право примењује се:

1) за уговор о продаји покретних ствари – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште продавца;

2) за уговор о делу, односно за уговор о грађењу – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште посленика (предузимача);

3) за уговор о пуномоћству – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште пуномоћника;

4) за уговор о посредовању – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште посредника;

5) за уговор о комисиону – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште комисионара;

6) за уговор о отпремању (шпедицији) – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште отпремника;

7) за уговор о закупу покретних ствари – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште закуподавца;

8) за уговор о зајму – право места где се у време пријема понуда налазило пребивалиште, односно седиште зајмодавца;

9) за уговор о послузи – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште послугодавца;

10) за уговор о остави – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште оставопримца (депозитара);

11) за уговор о ускладиштењу – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште складиштара;

12) за уговор о превозу – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште превозиоца (возара);

13) за уговор о осигурању – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште осигуравача;

14) за уговор о ауторском праву – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште аутора;

15) за уговор о поклону – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште поклонодавца;

16) за берзанске послове – право седишта берзе;

17) за уговор о самосталним банкарским гаранцијама – право места где се у време закључења уговора налазило седиште даваоца гаранције;

18) за уговор о преносу технологије (лиценци, и др.) – право места где се у време закључења уговора налазило седиште примаоца технологије;

19) за имовинска потраживања из уговора о раду – право државе у којој се рад обавља или се обављао;

20) за друге уговоре – право места где се у време пријема понуде налазило пребивалиште, односно седиште понудиоца.

Члан 21

За уговоре који се односе на непокретности искључиво је меродавно право државе на чијој се територији налази непокретност.

Члан 22

У односима између уговорних страна, ако уговорне стране нису друкчије уговориле, право из члана 20. овог закона меродавно је и за:

1) одређивање часа од ког стицалац, односно преузималац покретне ствари има право на производе и плодове ствари;

2) одређивање часа од ког стицалац, односно преузималац сноси ризик у вези са стварима.

Члан 23

Право места где се ствар мора предати меродавно је, ако уговорне стране нису друкчије уговориле, за начин предаје ствари и за мере које треба предузети ако се одбије преузимање ствари.

Члан 24

На дејство уступања потраживања или преузимања дуга према дужнику, односно повериоцу који нису учествовали у уступању, односно преузимању, примениће се право које је меродавно за потраживање, односно дуг.

Члан 25

На акцесорни правни посао, ако није друкчије одређено, примениће се право меродавно за главни правни посао.

Члан 26

За једнострани правни посао меродавно је право државе дужниковог пребивалишта, односно седишта.

Члан 27

На стицање без основа примењује се право меродавно за правни однос који је настао, био очекиван или претпостављен, а поводом ког је настало стицање.

За пословодство без налога меродавно је право места где је радња пословође извршена.

За обавезе из употребе ствари без пословодства и за друге вануговорне обавезе које не извиру из одговорности за штету меродавно је право места где су се догодиле чињенице које су проузроковале обавезу.

Члан 28

За вануговорну одговорност за штету, ако за поједине случајеве није друкчије одређено, меродавно је право места где је радња извршена или право места где је последица наступила, зависно од тога које је од та два права повољније за оштећеника.

Право из става 1. овог члана меродавно је и за вануговорну одговорност за штету која је настала у вези са правним односима из члана 27. овог закона.

За противправност радње меродавно је право места где је радња извршена или где је последица наступила, а ако је радња извршена или је последица наступила на више места – довољно је да је радња противправна по праву било ког од тих места.

Члан 29

Ако је догађај из ког произилази обавеза за накнаду штете настао на броду на отвореном мору или у ваздухоплову, као право места где су се догодиле чињенице које су проузроковале обавезу накнаде штете сматра се право државе чију припадност брод има, односно право државе у којој је ваздухоплов регистрован.

Члан 30

За наслеђивање меродавно је право државе чији је држављанин био оставилац у време смрти.

За способност за прављење тестамента меродавно је право државе чије је држављанство завешталац имао у моменту састављања тестамента.

Члан 31

Тестамент је пуноважан у погледу облика ако је пуноважан по једном од следећих права:

1) по праву места где је тестамент састављен;

2) по праву државе чији је држављанин био завешталац било у време располагања тестаментом било у време смрти;

3) по праву завештаочевог пребивалишта било у време располагања тестаментом било у време смрти;

4) по праву завештаочевог боравишта било у време располагања тестаментом било у време смрти;

5) по праву Савезне Републике Југославије;

6) за непокретност – и по праву места где се непокретност налази.

Опозивање тестамента је пуноважно у погледу облика ако је тај облик пуноважан по било ком праву према коме је, у складу са одредбама става 1. овог члана, тестамент могао бити пуноважно састављен.

Члан 32

У погледу услова за закључење брака меродавно је, за свако лице, право државе чији је оно држављанин у време ступања у брак.

И кад постоје услови за закључење брака по праву државе чији је држављанин лице које жели да закључи брак пред надлежним органом Савезне Републике Југославије, неће се дозволити закључење брака ако, у погледу тог лица, постоје по праву Савезне Републике Југославије сметње које се односе на постојање ранијег брака, сродство и неспособност за расуђивање.

Члан 33

За форму брака меродавно је право места у коме се брак закључује.

Члан 34

За неважност брака (непостојање и ништавост) меродавно је било које право по коме је брак закључен у смислу члана 32. овог закона.

Члан 35

За развод брака меродавно је право државе чији су држављани оба брачна друга у време подношења тужбе.

Ако су брачни другови држављани различитих држава у време подношења тужбе, за развод брака меродавна су кумулативно права обе државе чији су они држављани.

Ако се брак не би могао развести по праву одређеном у ставу 2. овог члана, за развод брака меродавно је право Савезне Републике Југославије ако је један од брачних другова имао у време подношења тужбе пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Ако је један од брачних другова југословенски држављанин који нема пребивалиште у Савезној Републици Југославији, а брак се не би могао развести по праву одређеном у ставу 2. овог члана, за развод брака меродавно је право Савезне Републике Југославије.

Члан 36

За личне и законске имовинске односе брачних другова меродавно је право државе чији су они држављани.

Ако су брачни другови држављани различитих држава, меродавно је право државе у којој имају пребивалиште.

Ако брачни другови немају ни заједничко држављанство ни пребивалиште у истој држави, меродавно је право државе у којој су имали последње заједничко пребивалиште.

Ако се меродавно право не може одредити према ст. 1. до 3. овог члана, меродавно је право Савезне Републике Југославије.

Члан 37

За уговорне имовинске односе брачних другова меродавно је право које је у време закључења уговора било меродавно за личне и законске имовинске односе.

Ако право одређено у ставу 1. овог члана предвиђа да брачни другови могу изабрати право које је меродавно за брачно-имовински уговор, меродавно је право које су они изабрали.

Члан 38

Ако је брак неважећи или је престао за личне и законске имовинске односе меродавно је право одређено у члану 36. овог закона.

У случајевима наведеним у члану 36. овог закона за уговорне имовинске односе брачних другова меродавно је право одређено у члану 37. овог закона.

Члан 39

За имовинске односе лица која живе у ванбрачној заједници меродавно је право државе чији су они држављани.

Ако лица из става 1. овог члана немају исто држављанство, меродавно је право државе у којој имају заједничко пребивалиште.

За уговорне имовинске односе између лица која живе у ванбрачној заједници меродавно је право које је у време закључења уговора било меродавно за њихове имовинске односе.

Члан 40

За односе између родитеља и деце меродавно је право државе чији су они држављани.

Ако су родитељи и деца држављани различитих држава, меродавно је право државе у којој сви они имају пребивалиште.

Ако су родитељи и деца држављани различитих држава, а немају пребивалиште у истој држави, меродавно је право Савезне Републике Југославије ако је дете или који од родитеља југословенски држављанин.

За односе између родитеља и деце који нису предвиђени у ст. 1. до 3. овог члана меродавно је право државе чији је држављанин дете.

Члан 41

За признавање, утврђивање или оспоравање очинства, односно материнства меродавно је право државе чији је држављанин у време рођења детета било лице чије се очинство, односно материнство признаје, утврђује или оспорава.

Члан 42

За обавезу издржавања између крвних сродника, осим родитеља и деце, или за обавезу издржавања сродника по тазбини меродавно је право државе чији је држављанин сродник од ког се захтева издржавање.

Члан 43

За позакоњење меродавно је право државе чији су држављани родитељи, а ако родитељи нису држављани исте државе – право државе оног родитеља, по коме је позакоњење пуноважно.

Ако по праву одређеном у ставу 1. овог члана нема услова за позакоњење, а родитељи и дете имају пребивалиште у Савезној Републици Југославији, меродавно је право Савезне Републике Југославије.

За пристанак детета, другог лица или државног органа за позакоњење, меродавно је право државе чији је држављанин дете.

Члан 44

За услове заснивања усвојења и престанка усвојења меродавно је право државе чији су држављани усвојилац и усвојеник.

Ако су усвојилац и усвојеник држављани различитих држава, за услове заснивања усвојења и престанка усвојења меродавна су кумулативно права обе државе чији су они држављани.

Ако брачни другови заједнички усвајају, поред права државе чији је држављанин усвојеник, меродавна су за услове заснивања усвојења и престанка усвојења и права држава чији су држављани и један и други брачни друг.

За облик усвојења меродавно је право места где се усвојење заснива.

Члан 45

За дејство усвојења меродавно је право државе чији су држављани усвојилац и усвојеник у време заснивања усвојења.

Ако су усвојилац и усвојеник држављани различитих држава, меродавно је право државе у којој имају пребивалиште.

Ако су усвојилац и усвојеник држављани различитих држава, а немају пребивалиште у истој држави, меродавно је право Савезне Републике Југославије ако је један од њих југословенски држављанин.

Ако у случају из става 3. овог члана ни усвојилац ни усвојеник нису југословенски држављани, меродавно је право државе чији је држављанин усвојеник.

Глава трећа

НАДЛЕЖНОСТ И ПОСТУПАК

1. Надлежност суда и других органа Савезне Републике Југославије у стварима с међународним елементом

Члан 46

Надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји ако тужени има пребивалиште, односно седиште у Савезној Републици Југославији.

Ако тужени нема пребивалиште у Савезној Републици Југославији нити у којој другој држави, надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји ако тужени има боравиште у Савезној Републици Југославији.

Ако су парничне странке југословенски држављани, надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји и кад тужени има боравиште у Савезној Републици Југославији.

Ако у парници има више тужених са својством материјалних супарничара, надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји и кад један од тужених има пребивалиште, односно седиште у Савеној Републици Југославији.

Кад се о правном односу одлучује у ванпарничном поступку, надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји ако лице према коме је поднесен захтев има пребивалиште, односно седиште у Савезној Републици Југославији, а кад у поступку учествује само једно лице – ако то лице има пребивалиште, односно седиште у Савезној Републици Југославији, осим ако овим законом није друкчије одређено.

Члан 47

Искључива надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји кад је то овим или другим савезним законом изричито одређено.

Члан 48

Ако у страној држави постоји надлежност страног суда у споровима против југословенских држављана по критеријумима о надлежности којих нема у одредбама о надлежности суда Савезне Републике Југославије, ти критеријуми ће бити меродавни за постојање надлежности суда Савезне Републике Југославије у споровима у којима је тужени држављанин те стране државе.

Члан 49

Странке се могу споразумети о надлежности страног суда само ако је бар једна од њих страни држављанин или правно лице са седиштем у иностранству, а није у питању спор за који постоји, по одредбама овог или другог савезног закона, искључива надлежност суда Савезне Републике Југославије.

Странке се могу споразумети о надлежности суда Савезне Републике Југославије ако је бар једна странка југословенски држављанин или правно лице са седиштем у Савезној Републици Југославији.

Одредбе ст. 1. и 2. овог члана не примењују се кад је у питању надлежност у стварима из чл. 61. до 70. овог закона.

Члан 50

Кад надлежност суда Савезне Републике Југославије зависи од пристанка туженог да суди суд Савезне Републике Југославије, сматра се да је тужени дао пристанак подношењем одговора на тужбу, односно приговора на платни налог, а није оспорио надлежност, или се упустио у расправљање.

Члан 51

Кад је одредбама овог закона надлежност суда Савезне Републике Југославије одређена под претпоставком да парнична странка има југословенско држављанство, та надлежност постоји и за лица без држављанства која имају пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Одредба става 1. овог члана сходно се примењује и на надлежност других органа Савезне Републике Југославије.

Члан 52

У споровима против југословенских држављана који живе у иностранству, где су их на службу или на рад упутили државни орган, предузеће или друго правно лице, надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји ако су они имали пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Члан 53

У споровима о вануговорној одговорности за штету надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји ако та надлежност постоји по одредбама члана 46. и чл. 50. до 52. овог закона или ако је штета настала на територији Савезне Републике Југославије.

Одредба става 1. овог члана примењиваће се и у споровима против заједнице осигурања имовине и лица ради накнаде штете трећим лицима на основу прописа о непосредној одговорности те заједнице, као и у споровима о регресним захтевима по основу накнаде штете против регресних дужника.

Члан 54

У споровима о имовинскоправним захтевима надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји ако се на територији Савезне Републике Југославије налази имовина туженог или предмет који се тужбом тражи.

Надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји и у споровима због обавеза насталих за време боравка туженог у Савезној Републици Југославији.

Члан 55

У споровима против физичког или правног лица које има седиште у иностранству, за обавезе које су настале у Савезној Републици Југославији или које се морају извршити на територији Савезне Републике Југославије надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји ако то лице има на територији Савезне Републике Југославије своје представништво или заступништво или ако је у Савезној Републици Југославији седиште правног лица коме је поверено вршење његових послова.

Члан 56

Искључива надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји у споровима о праву својине и о другим стварним правима на непокретности, у споровима због сметања поседа на непокретности, као и у споровима насталим из закупних или најамних односа у погледу непокретности, или из уговора о коришћењу стана или пословних просторија, ако се непокретност налази на територији Савезне Републике Југославије.

Члан 57

У споровима због сметања поседа на покретним стварима надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји по одредбама члана 46. и чл. 50. и 51. овог закона или ако је на територији Савезне Републике Југославије настало сметање.

Члан 58

У споровима о праву својине, заложном праву и другим правима на ваздухоплову, поморском броду и броду унутрашње провидбе, као и о закупним односима у погледу ваздухоплова и брода, надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји и кад се на територији Савезне Републике Југославије води уписник у који је ваздухоплов, односно брод уписан.

У споровима због сметања поседа на ваздухоплову и броду из става 1. овог члана надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји и кад се на територији Савезне Републике Југославије води уписник у који је ваздухоплов, односно брод уписан, или кад је на територији Савезне Републике Југославије настало сметање.

Члан 59

У споровима о имовинским односима брачних другова у погледу имовине у Савезној Републици Југославији надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји и кад тужени нема пребивалиште у Савезној Републици Југославији, а тужилац у време подношења тужбе има пребивалиште или боравиште у Савезној Републици Југославији.

Ако се претежни део имовине налази у Савезној Републици Југославији, а други део у иностранству, суд Савезне Републике Југославије може одлучивати о имовини која се налази у иностранству само у спору у коме се одлучује и о имовини у Савезној Републици Југославији, и то само ако тужени пристаје да суди суд Савезне Републике Југославије.

Члан 60

Одредбама члана 59. овог закона не дира се у одредбе о искључивој надлежности судова Савезне Републике Југославије у имовинскоправним споровима.

Надлежност суда Савезне Републике Југославије у споровима о имовинским односима брачних другова по одредбама овог закона постоји без обзира на то да ли брак траје или је престао, или је утврђено да брак не постоји.

Члан 61

Надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји у споровима ради утврђивања постојања или непостојања брака, поништаја брака или развода брака (брачни спорови) и кад тужени нема пребивалиште у Савезној Републици Југославији:

1) ако су оба брачна друга југословенски држављани, без обзира на то где имају пребивалиште, или

2) ако је тужилац југословенски држављанин и има пребивалиште у Савезној Републици Југославији, или

3) ако су брачни другови имали своје последње пребивалиште у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, а тужилац у време подношења тужбе има пребивалиште или боравиште у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.

Ако је тужени брачни друг југословенски држављанин и има пребивалиште у Савезној Републици Југославији, надлежност суда Савезне Републике Југославије је искључива.

Члан 62

Надлежност суда Савезне Републике Југославије у споровима из члана 61. овог закона постоји и кад су брачни другови страни држављани који су имали последње заједничко пребивалиште у Савезној Републици Југославији или кад тужилац има пребивалиште у Савезној Републици Југославији, али само ако у тим случајевима тужени пристаје да суди суд Савезне Републике Југославије и ако је по прописима државе чији су држављани брачни другови допуштена та надлежност.

Члан 63

У споровима за развод брака надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји и ако је тужилац југословенски држављанин, а право државе чији би суд био надлежан не предвиђа установу развода брака.

Члан 64

У споровима за утврђивање или оспоравање очинства или материнства надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји и кад тужени нема пребивалиште у Савезној Републици Југославији, и то:

1) ако су тужилац и тужени југословенски држављани, без обзира на то где имају пребивалиште, или

2) ако је тужилац југословенски држављанин и има пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Ако је тужба поднесена против детета које је југословенски држављанин и има пребивалиште, односно боравиште у Савезној Републици Југославији, надлежност суда Савезне Републике Југославије је искључива.

Члан 65

Надлежност суда Савезне Републике Југославије у споровима из члана 64. овог закона постоји и кад су странке страни држављани ако тужилац или један од тужилаца има пребивалиште у Савезној Републици Југославији, али само ако тужени пристаје да суди суд Савезне Републике Југославије и ако је по прописима државе чији је он држављанин допуштена та надлежност.

Члан 66

Надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји у споровима о чувању, подизању и васпитању деце која су под родитељским старањем и кад тужени нема пребивалиште у Савезној Републици Југославији, ако су оба родитеља југословенски држављани.

Ако су тужени и дете југословенски држављани и ако обоје имају пребивалиште у Савезној Републици Југославији, надлежност суда Савезне Републике Југославије је искључива.

Одредбе ст. 1. и 2. овог члана, као и одредбе члана 46. овог закона, сходно се примењују и на одређивање надлежности других органа Савезне Републике Југославије кад одлучују о чувању, подизању и васпитању деце под родитељским старањем.

Члан 67

Надлежност суда Савезне Републике Југославије у споровима о законском издржавању деце постоји и кад тужени нема пребивалиште у Савезној Републици Југославији:

1) ако дете подноси тужбу и има пребивалиште у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, или

2) ако су тужилац и тужени југословенски држављани, без обзира на то где имају пребивалиште, или

3) ако је тужилац малолетно дете и југословенски је држављанин.

Надлежност суда Савезне Републике Југославије у споровима о законском издржавању који нису наведени у ставу 1. овог члана постоји и кад тужени нема пребивалиште у Савезној Републици Југославији ако је тужилац југословенски држављанин и има пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Надлежност суда Савезне Републике Југославије у споровима о законском издржавању између брачних другова и између бивших брачних другова постоји и ако су брачни другови имали своје последње заједничко пребивалиште у Савезној Републици Југославији, а тужилац у време суђења и даље има пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Члан 68

Надлежност суда Савезне Републике Југославије у споровима о законском издржавању постоји и ако тужени има имовину у Савезној Републици Југославији из које се може наплатити издржавање.

Члан 69

Приликом одлучивања о лишењу и враћању родитељског права, продужењу родитељског права, стављању родитеља у положај стараоца у погледу управљања дечијом имовином, оглашењу детета рођеним у браку, као и приликом одлучивања о другим стварима које се односе на лично стање и односе између родитеља и деце, надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји и кад не постоје претпоставке из члана 46. став 4. овог закона ако су подносилац захтева и лице према коме се подноси захтев југословенски држављани, односно кад у поступку учествује само једно лице ако је то лице југословенски држављанин.

Члан 70

За давање дозволе за ступање у брак надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји ако је подносилац захтева југословенски држављанин, односно ако је један од подносилаца захтева југословенски држављанин, без обзира на то где лица која желе да ступе у брак имају пребивалишта.

Надлежност суда Савезне Републике Југославије је искључива ако је малолетник који тражи дозволу за ступање у брак југословенски држављанин, односно ако су оба лица која желе да ступе у брак југословенски држављани, а брак се закључује у иностранству.

Члан 71

За расправљање непокретне заоставштине југословенских држављана постоји искључива надлежност суда Савезне Републике Југославије ако се та заоставшитна налази у Савезној Републици Југославији.

Ако се непокретна заоставштина југословенског држављанина налази у иностранству, надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји само ако по праву државе у којој се налазе непокретности није надлежан њен орган.

Надлежност суда Савезне Републике Југославије за расправљање покретне заоставштине југословенског држављанина постоји ако се покретности налазе на територији Савезне Републике Југославије или ако по праву државе у којој се покретности налазе није надлежан страни орган, односно ако тај орган одбија да расправља заоставштину.

Одредбе ст. 1. до 3. овог члана односе се и на надлежност у споровима из наследноправних односа и на спорове о потраживањима поверилаца према заоставштини.

Члан 72

За расправљање непокретне заоставштине страног држављанина постоји искључива надлежност суда Савезне Републике Југославије ако се непокретности налазе у Савезној Републици Југославији.

За расправљање покретне заоставштине страног држављанина која се налази у Савезној Републици Југославији надлежан је суд Савезне Републике Југославије, осим ако у држави оставиоца суд није надлежан за расправљање покретне имовине југословенских држављана.

Одредбе ст. 1. и 2. овог члана односе се и на надлежност у споровима из наследноправних односа и у споровима о потраживањима поверилаца према заоставштини.

Кад не постоји надлежност суда Савезне Републике Југославије за расправљање заоставштине страног држављанина, суд може одредити мере за обезбеђење заоставштине и за заштиту права према заоставштини која се налази у Савезној Републици Југославији.

Члан 73

За расправљање непокретне заоставштине лица без држављанства, лица чије се држављанство не може утврдити или лица које има статус избеглице, искључива надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји ако се непокретност налази на територији Савезне Републике Југославије.

За расправљање покретне заоставштине лица без држављанства, лица чије се држављанство не може утврдити или лица које има статус избеглице, надлежност суда Савезне Републике Југославије постоји ако се покретности налазе у Савезној Републици Југославији или ако је оставилац у време смрти имао пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Одредбе ст. 1. и 2. овог члана односе се и на надлежност у споровима из наследноправних односа и у споровима о потраживањима поверилаца према заоставштини.

Ако оставилац није имао пребивалиште у Савезној Републици Југославији, сходно ће се примењивати одредбе које важе за расправљање заоставштине страног држављанина, подразумевајући под страном државом државу у којој је оставилац у време смрти имао пребивалиште.

Члан 74

Орган Савезне Републике Југославије је искључиво надлежан да одлучује о усвојењу и о престанку усвојења лица које је југословенски држављанин и има пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Орган Савезне Републике Југославије надлежан је да одлучује о усвојењу и о престанку усвојења ако је лице које усваја југословенски држављанин и има пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Кад брачни другови заједнички усвајају, за надлежност органа Савезне Републике Југославије довољно је да је један од брачних другова југословенски држављанин и да има пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Члан 75

Орган Савезне Републике Југославије искључиво је надлежан у стварима старатељства југословенских држављана, без обзира на то где имају пребивалиште, ако овим законом није друкчије одређено.

Члан 76

Орган Савезне Републике Југославије неће донети одлуку и предузимати мере у стварима старатељства југословенског држављанина који има пребивалиште у иностранству ако утврди да је орган надлежан по праву стране државе донео одлуку или предузео мере којима је обезбеђена заштита личности, права и интереса југословенског држављанина.

Члан 77

Орган Савезне Републике Југославије предузеће неопходне привремене мере ради заштите личности, права и интереса страног држављанина који се налази или има имовину у Савезној Републици Југославији, о чему ће обавестити орган државе чији је држављанин то лице.

Орган Савезне Републике Југославије донеће одлуку и предузеће мере у стварима старатељства страног држављанина који има пребивалиште у Савезној Републици Југославији ако заштиту његове личности, права и интереса није обезбедио орган државе чији је он држављанин.

Члан 78

Суд Савезне Републике Југославије искључиво је надлежан за проглашење несталог југословенског држављанина умрлим, без обзира на то где је имао пребивалиште.

Пред судом Савезне Републике Југославије може се по праву Савезне Републике Југославије доказивати смрт страног држављанина који је умро на територији Савезне Републике Југославије.

2. Остале одредбе

Члан 79

За страначку и парничну способност физичког лица меродавно је право државе чији је оно држављанин.

Ако страни држављанин није парнично способан по одредби става 1. овог члана, а парнично је способан по праву Савезне Републике Југославије, може сам предузимати радње у поступку.

Законски заступник страног држављанина из става 2. овог члана може предузимати радње у поступку само док тај страни држављанин не изјави да сам преузима вођење парнице.

За страначку способност страног правног лица меродавно је право предвиђено у члану 17. овог закона.

Члан 80

Суд Савезне Републике Југославије прекинуће поступак на захтев странке ако је у току спор пред страним судом у истој правној ствари и између истих странака, и то:

1) ако је прво пред страним судом покренут поступак по односном спору;

2) ако је у питању спор за чије суђење не постоји искључива надлежност суда Савезне Републике Југославије;

3) ако постоји узајамност.

Члан 81

За оцену надлежности суда Савезне Републике Југославије од значаја су чињенице које постоје у време у које парница почиње да тече.

Члан 82

Кад страни држављанин или лице без држављанства које нема пребивалиште у Савезној Републици Југославији покреће парницу пред судом Савезне Републике Југославије, дужан је да туженом, на његов захтев, обезбеди парничне трошкове.

Тужени је дужан да захтев из става 1. овог члана стави најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано – на првом рочишту за главну расправу пре него што се упусти у расправљање о главној ствари, односно чим је сазнао да постоје претпоставке за тражење обезбеђења.

Обезбеђење парничних трошкова даје се у новцу, али суд може одобрити да се обезбеђење даје и у другом погодном облику.

Члан 83

Тужени нема право на обезбеђење парничних трошкова:

1) ако у држави чији је држављанин тужилац југословенски држављани нису дужни да дају обезбеђење;

2) ако тужилац ужива у Савезној Републици Југославији право азила;

3) ако се тужбени захтев односи на потраживање тужиоца из његовог радног односа у Савезној Републици Југославији;

4) ако су у питању брачни спорови или спорови о утврђивању или оспоравању очинства или материнства и ако је у питању законско издржавање;

5) ако је у питању менична или чековна тужба, противтужба или издавање платног налога.

У случају сумње да ли су југословенски држављани, у смислу тачке 1. става 1. овог члана, дужни да дају обезбеђење у држави чији је држављанин тужилац, објашњење даје савезни орган надлежан за послове правде.

Члан 84

Суд ће у решењу којим се усваја захтев за обезбеђење парничних трошкова одредити износ обезбеђења и рок у коме се обезбеђење мора дати, а упозориће тужиоца на последице које закон предвиђа ако не буде доказано да је обезбеђење дато у одређеном року.

Ако тужилац у одређеном року не докаже да је дао обезбеђење за парничне трошкове, сматраће се да је тужба повучена, односно да је тужилац одустао од правног лека ако је захтев за обезбеђење стављен тек у поступак поводом правног лека.

Тужени који је благовремено ставио захтев да му тужилац обезбеди парничне трошкове није дужан да настави поступак у главној ствари све док се правноснажно не одлучи о његовом захтеву, а ако захтев буде усвојен – док тужилац не положи обезбеђење.

Ако суд одбије захтев за обезбеђење парничних трошкова, може одлучити да се поступак настави и пре него што решење о одбијању постане правноснажно.

Члан 85

Страни држављани имају право на ослобођење од плаћања парничних трошкова под условима узајамности.

У случају сумње у постојање узајамности, у погледу ослобођења од плаћања парничних трошкова објашњење даје савезни орган надлежан за послове правде.

Узајамност из става 1. овог члана не представља услов за остваривање права на ослобађање од плаћања парничних трошкова, ако страни држављанин има пребивалиште у Савезној Републици Југославији.

Лице без држављанства има право на ослобађање од плаћања парничних трошкова ако има пребивалиште или боравиште у Савезној Републици Југославији.

Глава четврта

ПРИЗНАЊЕ И ИЗВРШЕЊЕ СТРАНИХ ОДЛУКА

1. Признање и извршење страних судских одлука

Члан 86

Страна судска одлука изједначује се са одлуком суда Савезне Републике Југославије и производи правно дејство у Савезној Републици Југославији само ако је призна суд Савезне Републике Југославије.

Страном судском одлуком у смислу става 1. овог члана сматра се и поравнање закључено пред судом (судско поравнање).

Страном судском одлуком сматра се и одлука другог органа која је у држави у којој је донесена изједначена са судском одлуком, односно судским поравнањем ако се њоме регулишу односи предвиђени у члану 1. овог закона.

Члан 87

Страна судска одлука признаће се ако је подносилац захтева за признање уз ту одлуку поднео и потврду надлежног страног суда, односно другог органа о правноснажности те одлуке по праву државе у којој је донесена.

Члан 88

Суд Савезне Републике Југославије одбиће признање стране судске одлуке ако поводом приговора лица против кога је та одлука донесена утврди да то лице није могло учествовати у поступку због неправилности у поступку.

Нарочито ће се сматрати да лице против кога је донесена страна судска одлука није могло учествовати у поступку због тога што му позив, тужба или решење којим је започет поступак није било лично достављено, односно што уопште није ни покушано лично достављање, осим ако се на било који начин упустило у расправљање о главној ствари у првостепеном поступку.

Члан 89

Страна судска одлука неће се признати ако у односној ствари постоји искључива надлежност суда или другог органа Савезне Републике Југославије.

Ако тужени тражи признање стране судске одлуке која је донесена у брачном спору или ако то тражи тужилац, а тужени се не противи, искључива надлежност суда Савезне Републике Југославије није сметња за признање те одлуке.

Члан 90

Страна судска одлука неће се признати ако је у истој ствари суд или други орган Савезне Републике Југославије донео правноснажну одлуку или ако је у Савезној Републици Југославији призната нека друга страна судска одлука која је донесена у истој ствари.

Суд ће застати са признањем стране судске одлуке ако је пред судом Савезне Републике Југославије у току раније покренута парница у истој правној ствари и међу истим странкама, и то до правноснажног окончања те парнице.

Члан 91

Страна судска одлука неће се признати ако је у супротности са Уставом СРЈ утврђеним основама друштвеног уређења.

Члан 92

Страна судска одлука неће се признати ако не постоји узајамност.

Непостојање узајамности није сметња за признање стране судске одлуке донесене у брачном спору и у спору ради утврђивања и оспоравања очинства или материнства, као и ако признање или извршење стране судске одлуке тражи југословенски држављанин.

Постојање узајамности у погледу признања стране судске одлуке претпоставља се док се супротно не докаже, а у случају сумње у постојање те узајамности, објашњење даје савезни орган надлежан за послове правде.

Члан 93

Ако је при одлучивању о личном стању (статусу) југословенског држављанина требало по овом закону применити право Савезне Републике Југославије, страна судска одлука признаће се и кад је примењено страно право ако та одлука битно не одступа од права Савезне Републике Југославије које се примењује на такав однос.

Члан 94

Одлуке страних судова које се односе на лично стање (статус) држављанина државе чија је одлука у питању признају се у Савезној Републици Југославији без преиспитивања од стране суда по члану 89. и чл. 91. и 92. овог закона.

Ако надлежни орган Савезне Републике Југославије сматра да се страна судска одлука односи на лично стање (статус) југословенског држављанина, таква одлука, да би била призната, подлеже преиспитивању по одредбама чл. 87. до 92. овог закона.

Члан 95

Ако се страна судска одлука односи на лично стање (статус) странаца који нису држављани државе која је донела ту одлуку, одлука ће се признати само ако испуњава услове за признање у држави чији су држављани односна лица.

Члан 96

На извршење стране судске одлуке примењују се одредбе чл. 87. до 92. овог закона.

Подносилац захтева за извршење стране судске одлуке, поред потврде из члана 87. овог закона, треба да поднесе и потврду о извршности те одлуке по праву државе у којој је донесена.

2. Признање и извршење страних арбитражних одлука

Чл. 97-100

(Престали да важе)

3. Поступак признања и извршења страних судских и арбитражних одлука

Члан 101

За признање и извршење страних судских одлука и страних арбитражних одлука месно је надлежан суд на чијем подручју треба спровести поступак признања, односно извршења.

Суд ће се ограничити на то да испита да ли постоје услови из чл. 86. до 100. овог закона, а ако сматра за потребно, може тражити објашњење како од суда који је донео одлуку тако и од странака.

Против решења о признању, односно извршењу одлуке странке мог у изјавити жалбу у року од 15 дана од дана достављања решења.

О жалби против решења из става 3. овог члана одлучује другостепени суд.

Ако о признању стране одлуке није донесено посебно решење, сваки суд може о признању те одлуке решавати у поступку као о претходном питању, али само са дејством за тај поступак.

Признање одлуке страног суда у стварима које се односе на лично стање (статус) овлашћен је да тражи свако ко за то има правни интерес.

Глава пета

ПОСЕБНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 102

Југословенски држављани могу у иностранству закључити брак пред овлашћеним конзуларним представништвом или дипломатским представништвом Савезне Републике Југославије које врши конзуларне послове ако се томе не противи држава у којој се налази представништво Савезне Републике Југославије или ако је то предвиђено међународним уговором.

Члан 103

Послове старатељства за југословенске држављане који се налазе у иностранству врши конзуларно представништво или дипломатско представништво Савезне Републике Југославије које врши конзуларне послове ако се томе не противи држава у којој се налази представништво Савезне Републике Југославије, или ако је то предвиђено међународним уговором.

Члан 104

Југословенском држављанину може у иностранству саставити тестамент, по одредбама које важе за састављање судског тестамента, конзуларно представништво или дипломатско представништво Савезне Републике Југославије које врши конзуларне послове.

Члан 105

Конзуларна представништва Савезне Републике Југославије или дипломатска представништва Савезне Републике Југославије у иностранству која врше конзуларне послове могу вршити оверу потписа, рукописа и преписа у складу са међународним уговорима и прописима земаља пријема.

Члан 106

Уверење о савезним, републичким и покрајинским прописима који важе или који су важили у Савезној Републици Југославији, ради њихове употребе пред органима стране државе, издаје савезни орган надлежан за послове правде.

У уверењу из става 1. овог члана наводи се назив прописа, датум кад је донесен, односно кад је престао да важи и дословни текст одговарајућих одредаба тог прописа.

Глава шеста

ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 107

Одредбе овог закона неће се примењивати на односе који су настали пре ступања на снагу овог закона.

Члан 108

Даном ступања на снагу овог закона престају да важе:

1) одредбе чл. 28. до 32, члана 70. став 5, члана 88. став 1, чл. 169. до 171, члан 178. и члан 222. Закона о парничном поступку (“Службени лист СФРЈ”, бр. 4/77, 36/77 и 36/80);

2) одредбе чл. 16. до 22. Уводног закона за Закон о парничном поступку (“Службени лист ФНРЈ”, бр. 4/57);

3) одредба члана 26. Основног закона о браку (“Службени лист СФРЈ”, бр. 28/65);

4) одредба члана 29. Основног закона о старатељству (“Службени лист СФРЈ”, бр. 16/65);

5) одредбе чл. 187. и 188. Закона о наслеђивању (“Службени лист СФРЈ”, бр. 42/65).

Члан 109

Овај закон ступа на снагу 1. јануара 1983. године.

Sorry, only Google Translate version of this article is available. Translation can be inaccurate.

I. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Предмет закона

Члан 1.

Овим законом уређују се унутрашњи послови, организација и надлежност Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: Министарство), полицијски послови, организација и надлежност Полиције, као и друга питања од значаја за рад Полиције и Министарства.

Појам унутрашњих послова

Члан 2.

Унутрашњи послови су законом утврђени послови државне управе, које обавља Министарство, а чијим обављањем се остварује и унапређује безбедност грађана и имовине, пружа подршка владавини права и обезбеђује остваривање Уставом и законом утврђених људских и мањинских права и слобода, као и други, са њима повезани послови из утврђеног делокруга и надлежности Министарства.

Полиција

Члан 3.

Полиција је централна организациона јединица Министарства која у обављању унутрашњих односно полицијских послова, штити и унапређује безбедност грађана и имовине, поштујући Уставом зајемчена људска и мањинска права и слободе и друге заштићене вредности у демократском друштву, уз могућност на Уставу и закону засноване употребе средстава принуде.

Члан 4.

Министар унутрашњих послова (у даљем тексту: министар) у оквиру одредби овог закона, прописује начин обављања унутрашњих послова.

Спречавање дискриминације

Члан 5.

Запослени у Министарству и Полицији дужни су да једнако поступају према свима без обзира на њихову расну, полну или националну припадност, њихове различитости које проистичу из друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења или опредељења, рода и родног идентитета, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Информисање о раду Министарства

Члан 6.

Рад Министарства је јаван.

Министарство редовно благовремено и потпуно обавештава јавност о свом раду, осим у случајевима предузимања мера и радњи у складу са законом којим се уређује кривични поступак и када би то онемогућило неометан оперативни рад Полиције, или ако би се тиме:

1) повредио пропис о тајности података;

2) повредило достојанство грађана;

3) угрозило право на личну слободу и безбедност.

Министарство једном годишње, а најкасније у року од три месеца од завршетка календарске године, објављује:

1) извештај о стању безбедности у Републици Србији који на транспарентан и јаван начин обавештава јавност о процени безбедности, трендовима кретања криминала и других безбедносних појава од значаја за безбедност и права грађана;

2) извештај о раду Министарства, који на транспарентан и јаван начин обавештава јавност о развоју полиције, статистичким подацима о спроведеним активностима и постигнутим резултатима.

Поред извештаја из става 3. овог члана, Министарство је у обавези да објави на својој интернет презентацији и тромесечне информације о раду, које усваја надлежни одбор Народне скупштине Републике Србије за унутрашње послове.

Употреба родно осетљивог језика

Члан 7.

Сви изрази у овом закону имају једнако родно значење, без обзира да ли се користе у мушком или женском роду и односе се подједнако на мушки и на женски род.

II. ОРГАНИЗАЦИЈА И НАДЛЕЖНОСТ МИНИСТАРСТВА

Организација Министарства

Члан 8.

За обављање послова из надлежности Министарства, образују се унутрашње организационе јединице.

Члан 9.

Влада прописује начела за унутрашње уређење Министарства, као и врсте организационих јединица, седишта и подручја за која се образују те јединице.

Правилником о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, министар – по претходно прибављеној сагласности Владе, утврђује делокруг и категоризацију организационих јединица Министарства, број, систематизацију, врсту, односно статус и опис радних места, радна места за која се предвиђају посебни услови за њихово попуњавање, начин руковођења, планирања и извршавања послова.

Запослени у Министарству

Члан 10.

Запослени у Министарству јесу полицијски службеници, државни службеници и намештеници.

Полицијски службеници јесу:

1) лица која обављају полицијске послове у статусу овлашћених службених лица и примењују полицијска овлашћења (овлашћена службена лица – ОСЛ);

2) лица на посебним дужностима која обављају друге унутрашње послове у непосредној вези са полицијским пословима (лица на посебним дужностима – ПД).

Полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица, морају имати најмање завршену полицијску обуку основног нивоа.

Државни службеници јесу лица, која у том статусу, обављају остале послове из делокруга Министарства и са њима повезане опште, правне, информатичке, материјално – финансијске, рачуноводствене и административне послове.

Намештеници јесу лица, која, у том статусу, обављају пратеће помоћно – техничке послове.

Надлежност Министарства

Члан 11.

Министарство у сврху организовања послова и стварања услова за рад у Министарству, сагласно делокругу и надлежностима:

1) обезбеђује развојне, организационе, кадровске и друге услове за рад Министарства, израђује предлоге, спроводи и прати реализацију стратешких аката, израђује програм и план рада Министарства и редовно, једном годишње, обавештава јавност о његовом спровођењу;

2) спроводи функцију управљања људским ресурсима, у складу са стратешким актима и уз поштовање начела једнаких могућности, уређује, у складу са законом, специфичности рада и радних односа, каријерни развој запослених, ствара услове за напредовање, награђивање и правну заштиту свим запосленима без обзира на различитости из члана 5. овог закона, организује и спроводи стручно оспособљавање и обуку полазника и запослених, спроводи мере здравствене и психолошке превенције запослених;

3) обезбеђује редовну сарадњу са органима и телима који су законом овлашћени за спољашњу контролу Полиције, као и са различитим облицима удружења;

4) организује и обезбеђује услове за независно обављање послова унутрашње контроле;

5) обавља послове заштите и спасавања људи, материјалних и културних добара и животне средине од елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа, удеса и катастрофа, последица тероризма, ратних и других већих несрећа;

6) спроводи заштиту од пожара и експлозија;

7) спроводи контролу промета и превоза оружја, муниције, експлозивних и других опасних материја;

8) доноси и спроводи посебне планове о изградњи, коришћењу и одржавању интерног информационог система и информационе безбедности и система видео надзора;

9) доноси и спроводи посебне планове о изградњи, коришћењу и одржавању интерног радиокомуникационог и телекомуникационог система, као и безбедноснозаштитног криптолошког система;

10) утврђује стандарде за опрему за посебне намене и материјалнотехничка средства, врши набавку и одржавање;

11) ради на спровођењу међународне сарадње у области унутрашњих послова;

12) ради на пословима системске подршке за рад Полиције;

13) обезбеђује смештај и исхрану;

14) извршава друге задатке у складу са законом.

Члан 12.

Министарство обезбеђује претпоставке за оперативну независност. Полиција је оперативно независна од других државних органа у обављању полицијских послова и других законом одређених послова за које је Полиција одговорна.

Оперативна независност Полиције не односи се на дужности Полиције утврђене законом којим се уређује кривични и прекршајни поступак.

Министарство обезбеђује организационе претпоставке за рад Полиције, у складу са усвојеним јавним политикама и стратешким актима Народне скупштине и Владе, а нарочито за јачање поверења између јавности и Полиције, за развој полицијске етике и професионализма, као и за спречавање и сузбијање корупције у Полицији.

Припреме за рад у случају ванредног или ратног стања

Члан 13.

Министарство, у складу са својим делокругом утврђеним законом, као и у складу са прописима из области одбране, врши припреме за деловање за време ванредног или ратног стања.

За време ванредног или ратног стања Министарство задатке из свог делокруга извршава тако што насталим променама прилагођава своју организацију, облике и методе рада у складу са законом и актима донетим ради отклањања ванредног, односно ратног стања.

Употребу материјално-техничких средстава, инфраструктуре, земљишта и објеката Министарства за време ванредног или ратног стања планира Министарство.

Надлежност министра

Члан 14.

Поред права и дужности утврђених законом којим се уређује рад државне управе министар, у складу са одредбама овог закона, може да захтева посебне извештаје, у вези са радом Полиције и других организационих јединица Министарства, а у погледу мера и радњи које Полиција предузима у складу са Закоником о кривичном поступку, посебне извештаје може да захтева само ради поступања по захтеву јавног тужиоца, односно суда.

Директор полиције и други руководиоци стратешког нивоа у Министарству дужни су да министру подносе шестомесечне и годишње извештаје о раду, у року од петнаест дана.

III. САРАДЊА МИНИСТАРСТВА

Сарадња са службама безбедности

Члан 15.

Министарство непосредно сарађује са службама безбедности у Републици Србији кроз размену информација и техничку сарадњу, у складу са законом.

Сарадња из става 1. овог члана заснива се на правима и дужностима утврђеним Уставом, законом, другим прописима и општим актима и на посебним облицима организовања и узајамног обавештавања у извршавању заједничких задатака.

Сарадња са другим органима

Члан 16.

Министарство, у складу са законом, непосредно сарађује са органима државне управе, другим органима, органима територијалне аутономије, јединицама локалне самоуправе и имаоцима јавних овлашћења.

Сарадња са грађанима који пружају помоћ Министарству

Члан 17.

Министарство сарађује непосредно са грађанима који пруже помоћ у обављању полицијских послова.

Грађанин који, самостално или на захтев полицијског службеника, приликом непосредног пружања помоћи полицијском службенику на месту догађаја буде повређен или оболи, па због тога одсуствује са рада, односно постане неспособан за рад, има права из здравственог, пензијског и инвалидског осигурања под условима утврђеним за полицијског службеника.

Tрошкове зравственог, пензијског и инвалидског осигурања из става 2. овог члана, сноси Министарство.

Ако у пружању помоћи у обављању полицијских послова грађанин изгуби живот његова породица има сва права из пензијског осигурања, као и породица полицијског службеника који је изгубио живот у вршењу или поводом вршења полицијских послова.

Грађанин који приликом пружања помоћи у обављању полицијских послова претрпи штету, има у складу са законом право на накнаду материјалне штете коју је претрпео због пружања помоћи.

Ако се против грађанина поводом помоћи коју је пружио у обављању полицијских послова води кривични или прекршајни поступак у вези са пружањем помоћи, Министарство је дужно да му обезбеди правну и другу неопходну помоћ у вези са вођењем поступка.

Министарство одговара за штету коју грађанин нанесе трећим лицима приликом пружања помоћи у обављању полицијских послова.

Oднос између Полиције, јавног тужиоца и суда

Члан 18.

Полиција у предистражном и истражном поступку примењује полицијска овлашћења утврђена Закоником о кривичном поступку и поступа по налогу и захтевима јавног тужиоца и суда.

У прекршајном поступку Полиција поступа и по налозима прекршајног суда.

Међународна сарадња и ангажовање

Члан 19.

Министарство остварује међународну сарадњу на нивоу министара и представника министарстава, са надлежним иностраним органима и организацијама, у складу са законом.

Полиција на оперативном нивоу сарађује са иностраним и међународним полицијским службама на основу потврђеног међународног уговора и закључених посебних међународних уговора о полицијској сарадњи уз поштовање принципа узајамности и на основу чланства у међународним полицијским организацијама.

Међународна полицијска сарадња обухвата полицијске послове које врше надлежне организационе јединице Министарства на територији стране државе, сарадњу са страним полицијским службама, размену полицијских службеника за везу, односно делатност иностраних и међународних полицијских служби на територији Републике Србије.

У оквиру сарадње из става 3. овог члана Министарство може да, у складу са важећим прописима и потврђеним међународним уговорима и посебним међународним уговорима о полицијској сарадњи, размењује податке и обавештења, предузима мере против тероризма, организованог криминала, илегалних миграција и других облика међународног криминала и нарушавања безбедности границе, да успоставља заједничка радна тела, упућује на обуку и образовање припаднике Министарства у иностранство, спроводи обуку у земљи за потребе полиције стране државе или међународне организације, у сарадњи са полицијама других држава, односно међународним организацијама.

Члан 20.

Министарство може упутити свог представника изван територије Републике Србије ради ангажовања у дипломатско-конзуларном представништву Републике Србије или међународној организацији у циљу остваривања сарадње у области безбедности.

Критеријуме и начин одабира представника за упућивање, њихов број, као и друга питања од значаја за обављање унутрашњих послова изван територије Републике Србије, прописује Влада.

Учешће у мултинационалним операцијама у иностранству

Члан 21.

На захтев међународних организација чија је чланица Република Србија или на основу потврђеног међународног уговора, запослени у Министарству могу, на основу одлуке надлежног органа – донете у складу са законом, да учествују у извршавању полицијских послова и других задатака у иностранству.

IV. ОРГАНИЗАЦИЈА И НАДЛЕЖНОСТ ПОЛИЦИЈЕ

Организација полиције

Дирекција полиције

Члан 22.

За обављање полицијских и других унутрашњих послова образује се Дирекција полиције.

У саставу Дирекције полиције су организационе јединице у седишту – управе, центри, јединице, специјална и посебне јединице полиције, и ван седишта – Полицијска управа за град Београд, подручне полицијске управе (у даљем тексту: полицијске управе) и полицијске станице.

Специјална јединица полиције је Специјална антитерористичка јединица.

Посебне јединице полиције у седишту Дирекције полиције су Жандармерија, Хеликоптерска јединица и Јединица за обезбеђење одређених личности и објеката, а у Полицијској управи за град Београд Полицијска бригада.

Ради обављања полицијских и других послова у складу са карактеристичним својствима одређених подручја, могу се утврдити и унутрашње организационе јединице за координацију рада полицијских управа и полицијских станица на подручјима за које су образоване.

Изузетно, од акта из члана 9. став 2. овог закона, организацију и делокруг специјалне и посебних јединица полиције, систематизацију, врсте, односно статус и опис послова радних места њених припадника, посебну опрему, средства и наоружање који се користе у обављању послова из делокруга тих јединица прописује Влада.

Члан 23.

Организационе јединице у седишту Дирекције полиције, Полицијска управа за Град Београд и полицијске управе образују се тако да су радно и функционално повезане са одговарајућим организационим јединицама и пословима на начин да сродне полицијске послове из свог делокруга обављају на централном, регионалном и локалном нивоу.

Дирекцијом полиције руководи директор полиције.

Руковођење и одговорност у Дирекцији полиције заснива се на начелу једностарешинства и субординације.

Специјална и посебне јединице полиције ангажују се одлуком руководиоца одговарајуће организационе јединице.

За ангажовање Жандармерије, руководилац организационе јединице прибавља претходно одобрење директора полиције.

Изузетно од ст. 4 и 5. овог члана, Специјална антитерористичка јединица, Хеликоптерска јединица и Жандармерија приликом ангажовања које обухвата употребу једног или више одреда у максималном капацитету, ангажују се одлуком руководиоца одговарајуће организационе јединице уз претходно прибављено одобрење директора полиције и претходно прибављену сагласност министра.

Предлог за ангажовање садржи безбедносну процену и план активности.

У случају хитности, план активности може бити достављен и накнадно, а најкасније 24 сата након ангажовања.

Надлежност Полиције

Послови Дирекције полиције

Члан 24.

Дирекција полиције:

1) израђује стратешку процену јавне безбедности;

2) доноси стратешки план Полиције;

3) учествује у изради кадровског плана, као и у утврђивању програма стручних обука и усавршавања у сарадњи са организационом јединицом надлежном за управљање људским ресурсима;

4) усклађује и усмерава рад полицијских управа и организационих јединица у седишту;

5) врши контролно инструктивну делатност рада полицијских управа и организационих јединица у седишту;

6) непосредно учествује у обављању одређених сложенијих послова из делокруга полицијских управа;

7) обезбеђује спровођење међународних уговора о полицијској сарадњи и других међународних аката за које је надлежна;

8) обавља послове међународне оперативне полицијске сарадње;

9) ствара потребне услове за одржавање и подизање оспособљености и спремности Полиције за деловање у стању повећаног ризика, ванредним ситуцијама, ванредном и ратном стању;

10) ради на решавању статусних питања грађана и издавању јавних исправа из свог делокруга;

11) у полицијским пословима доприноси безбедносно-полицијској и наставно-научној активности.

Послови полицијске управе

Члан 25.

Послови полицијске управе јесу да:

1) на подручју општине, односно града, у којој је њено седиште непосредно обавља полицијске и друге унутрашње послове и остварује локалну сарадњу;

2) израђује оперативну процену јавне безбедности у складу са актом из члана 24. тачка 1. овог закона;

3) доноси оперативни план полицијске управе у складу са актом из члана 24. тачка 2. овог закона;

4) усклађује, координира и усмерава рад полицијских станица/испостава и обезбеђује остваривање локалне сарадње и одговорности;

5) врши контролно инструктивну делатност рада својих организационих јединица;

6) учествује по потреби у обављању послова из делокруга полицијских станица;

7) предузима мере обезбеђења одређених лица и објеката;

8) обавља друге послове утврђене посебним законима, другим прописима и општим актима:

9) скупштини општине локалне самоуправе, на подручју на коме се налази, подноси информацију о раду и стању безбедности једном у годину дана.

Послови полицијске станице

Члан 26.

Полицијска станица непосредно обавља полицијске и друге унутрашње послове и остварује сарадњу на подручју општине за које је образована у саставу полицијске управе.

Полицијска станица подноси информацију о раду и стању безбедности једном у годину дана скупштини општине локалне самоуправе на подручју на коме се налази.

Полиција у заједници

Члан 27.

Полиција развија сарадњу и партнерство са грађанима и другим субјектима заједнице у циљу обављања полицијских послова и решавања локалних безбедносних приоритета и координира заједничке интересе и потребу стварања повољног безбедносног амбијента у заједници, односно изградње безбедног демократског друштва.

Полиција пружа подршку у раду саветодавних тела у оквиру јединица локалне самоуправе за развој превенције криминала и остваривање других безбедносних потреба заједница.

Полиција развија професионалне капацитете, компетенције и етику полицијских службеника за друштвено одговорно деловање полицијске службе, уз пуно поштовање људских и мањинских права и слобода и заштиту свих рањивих група.

Поступање Полиције у случају насиља у породици

Члан 28.

Ако је пријављено насиље, односно претња насиљем у породици, полицијски службеници дужни су да, у сарадњи са другим надлежним органима, одмах предузму потребне мере и радње у складу са законом, чијим вршењем се спречава односно зауставља насиље које за последицу може да има наношење телесних повреда или лишење живота.

Поступање Полиције у стању повећаног ризика

Члан 29.

Ако индиције или догађаји указују да би могло да дође до повећања ризика по стање јавне безбедности, као и угрожавања безбедности људи или имовине у већем обиму, који захтевају делимичну или пуну приправност полицијских службеника и ангажовање свих техничких средстава и опреме на делу територије Републике Србије, министар, на предлог директора полиције, налаже извршавање задатака примереним насталим околностима.

На захтев Владе или надлежног одбора за унутрашње послове Народне скупштине, министар подноси извештај о стању јавне безбедности и извршавању задатака Полиције у насталим околностима.

V. ПОЛИЦИЈСКИ ПОСЛОВИ

Врсте полицијских послова

Члан 30.

Полицијски послови су део унутрашњих послова које обавља Полиција, применом полицијских мера и радњи и полицијских овлашћења.

Полицијски послови, у смислу овог закона, јесу:

1) превенција криминала и унапређење безбедности у заједници;

2) безбедносна заштита живота, права и слобода грађана, заштита имовине, као и подршка владавини права;

3) откривање и расветљавање кривичних дела, прекршаја и преступа;

4) откривање и хапшење учинилаца кривичних дела и прекршаја и других лица за којима се трага и привођење надлежним органима, обезбеђивање доказа, њихова анализа, криминалистичко форензичко вештачење употребом савремених форензичких метода и евиденција;

5) откривање имовине проистекле из кривичног дела;

6) одржавање јавног реда, спречавање насиља на спортским приредбама, пружање помоћи у извршењима у складу са посебним законима;

7) извршавање послова утврђених прописима о оружју, приватном обезбеђењу и детективској делатности;

8) обезбеђивање одређених јавних скупова, личности, органа, објеката и простора;

9) регулисање, контрола, пружање помоћи и надзор у саобраћају на путевима и други послови из прописа о безбедности саобраћаја;

10) контрола државне границе, послови у вези са кретањем и боравком странаца, послови азила, прекограничног криминала, ирегуларних миграција и реадмисије;

11) безбедносна заштита Министарства;

12) извршавање других полицијских послова и задатака утврђених законом и подзаконским актом донетим на основу овлашћења из закона.

Приликом обављања полицијских послова из става 2. тач. 3), 4) и 5) овог члана, полицијски службеници поступају и по Закону о кривичном поступку, Закону о прекршајима и другим законима.

Начин обављања полицијских послова ближе се уређује подзаконским актом који доноси министар.

Циљ обављања полицијских послова

Члан 31.

Полиција обавља полицијске послове са циљем и на начин да свакоме обезбеди једнаку заштиту безбедности, права и слобода, примењујући закон и уставно начело владавине права.

Начела обављања полицијских послова

Члан 32.

Обављање полицијских послова заснива се на начелима професионализма, деполитизације, сарадње, економичности и ефикасности, законитости у раду и сразмерности у примени полицијских овлашћења, као и других начела којима је уређено деловање органа државне управе, деловање државних службеника и поступање у управним стварима.

У обављању полицијских послова дозвољено је примењивати само мере и средства принуде која су утврђена законом и којима се резултат постиже без или са што мање штетних последица по лице према коме се мере предузимају.

Стандарди полицијског поступања

Члан 33.

При обављању полицијских послова, Полиција се придржава утврђених и достигнутих стандарда полицијског поступања, узимајући у обзир међународно опште прихваћене стандарде поступања који се односе на:

1) дужност служења грађанима и заједници;

2) одговарање на потребе и очекивања грађана;

3) поштовање законитости и сузбијање незаконитости;

4) остваривање људских и мањинских права и слобода;

5) недискриминацију при извршавању полицијских задатака;

6) сразмерност у употреби средстава принуде;

7) забрану мучења и примене нечовечних и понижавајућих поступака;

8) пружање помоћи настрадалим лицима;

9) придржавање професионалног понашања и интегритета;

10) обавезу заштите тајних података;

11) обавезу одбијања незаконитих наређења и пријављивања корупције.

Полицијско обавештајни модел

Члан 34.

Полиција у обављању полицијских послова примењује полицијско обавештајни модел.

Полицијско обавештајни модел представља начин управљања полицијским пословима заснован на криминалистичко обавештајним информацијама.

Криминалистичко обавештајна информација јесте скуп прикупљених, процењених, обрађених и анализираних података која представља основ за доношење одлука о обављању полицијских послова.

Заштита права и пружање правне помоћи грађанима

Члан 35.

У обављању полицијских послова Полиција је дужна да грађанима пружи информације и савете од значаја за њихову личну и имовинску безбедност, ако то није у супротности са законом и ако се тиме не угрожава обављање полицијских послова.

Грађанин којем је угрожено неко од личних или имовинских права може да се обрати Полицији ради заштите тог права, ако у конкретном случају није обезбеђена друга правна заштита и ако је угрожавање тог права у вези са његовом личном и имовинском безбедношћу.

Ако је поступање у циљу заштите права из става 2. овог члана у надлежности другог органа, Полиција је дужна да без одлагања захтев проследи надлежном органу и о томе обавести подносиоца захтева.

Дужности и права полицијских службеника у обављању полицијских послова

Службено оружје и средства принуде

Члан 36.

Полицијски службеник у статусу овлашћеног службеног лица има дужност и право да носи службено оружје и муницију.

Службено оружје и муницију, као и друга средства принуде, полицијски службеник у статусу овлашћеног службеног лица употребљава под условима утврђеним овим законом.

Полицијски службеник у статусу лица на посебним дужностима нема право да носи службено оружје и муницију нити да примењује средства принуде.

Врсте наоружања и муниције, као и средстава принуде, односно опреме коју употребљавају полицијски службеници у статусу овлашћеног службеног лица прописује Влада.

Службена значка и легитимација полицијских службеника

Члан 37.

Полицијским службеницима Министарство издаје службену значку и службену легитимацију.

Изглед, форму и садржину службене значке и службене легитимације прописује Влада.

Полицијском службенику у статусу овлашћеног службеног лица издаје се службена значка са службеном легитимацијом која служи за идентификацију и доказивање својства полицијског службеника приликом обављања полицијских послова или примене полицијских овлашћења.

Полицијском службенику на посебним дужностима издаје се службена легитимација која служи за идентификацију и доказивање својства полицијског службеника приликом обављања послова који су у непосредној вези са полицијским пословима.

Службена легитимација може да се користи и за: приступ и коришћење информационог система Министарства, дигитално потписивање докумената, шифровање службених докумената, физички приступ објектима и областима када је потребан већи ниво заштите и када је потребна идентификација, као и у остале сврхе прописане законом.

Члан 38.

Полицијски службеник дужан је да непосредном руководиоцу преда службено оружје, муницију, службену легитимацију и службену значку када је одлуком надлежне здравствене установе проглашен неспособним за вршење послова полицијског службеника због болести из групе душевних болести и поремећаја, даном почетка привремене спречености за рад.

Ако полицијски службеник не поступи у складу са ставом 1. овог члана непосредни руководилац дужан је да опрему из става 1. овог члана привремено одузме – даном сазнања за привремену спреченост.

По престанку привремене спречености за рад полицијском службенику враћа се службено оружје, муниција, службена легитимација и службена значка – на дан почетка рада.

Начин одузимања и враћања задржаног оружја и муниције, службене значке и легитимације по наступању и престанку разлога за привремену спреченост за рад због болести из групе душевних болести и поремећаја, прописује министар.

Униформа и ознаке полицијских службеника

Члан 39.

Полицијски службеник у статусу овлашћеног службеног лица задужује униформу, ознаке и другу прописану опрему.

Полицијски службеник из става 1. овог члана, дужан је да униформу са ознакама и припадајућом опремом носи на прописан начин.

Униформу, по правилу, не задужује полицијски службеник у статусу овлашћеног службеног лица који полицијске послове обавља у грађанском оделу.

Полицијски службеник из става 3. овог члана, има право на грађанско одело.

Униформу полицијског службеника, на прописан начин, могу на државним приредбама и свечаностима, стручним и скуповима ветерана и на сахранама активних и пензионисаних службеника полиције да носе и пензионисани полицијски службеници.

Одредбе ст. 1. и 2. овог члана, сходно се примењују и на припаднике ватрогасно спасилачких јединица.

Делове, изглед и ношење униформе, ознаке на униформи и другу опрему за полицијске службенике прописује Влада.

Дужност полицијских службеника

Члан 40.

Полицијски службеник дужан је да чува податке до којих је дошао током обављања полицијских послова или поводом обављања полицијских послова, у складу са законом.

Обавеза чувања података траје и након престанка службе у Министарству.

Министар или лице које он овласти може полицијског службеника ослободити обавезе чувања података у циљу вођења судског или управног поступка, ако се ради о подацима без којих у том поступку није могуће утврдити чињенично стање и донети закониту одлуку.

Члан 41.

Полицијски службеник дужан је да непосредном руководиоцу, у писаном облику доставља сазнања до којих је дошао обављањем полицијских послова, применом полицијских мера и радњи, полицијских овлашћења или на други начин.

Полицијски службеник дужан је да изврши сва наређења надређеног полицијског службеника издата ради обављања полицијских послова, осим оних којима се наређује извршење радње која представља кривично дело.

Ако наређење сматра незаконитим из других разлога, полицијски службеник има право да о томе извести непосредно вишег руководиоца.

Дужности полицијских службеника ван радног времена

Члан 42.

Полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица дужни су да обављају полицијске послове и примењују полицијска овлашћења и ван радног времена, осим у случају из члана 38. став 1. овог закона.

Полицијски службеници који предузму радње из става 1. овог члана остварују сва права из радног односа.

Члан 43.

Полицијски службеник дужан је, у сврху провере његове психофизичке здравствене способности, приступити систематском контролном здравственом прегледу, а на образложени предлог лекара примарне здравствене заштите или непосредног руководиоца и ванредном контролном здравственом прегледу.

Трошкове прегледа из става 1. овог члана, сноси Министарство.

Дужности полицијских службеника приликом остваривања међународне полицијске сарадње

Члан 44.

Уколико међународним уговором није другачије одређено, полицијски службеници за време извршавања задатака у иностранству могу примењивати овлашћења и средства предвиђена међународним уговором на основу којег се сарадња одвија.

Полицијски службеници иностраних и међународних полицијских служби у вршењу активности на територији Републике Србије могу примењивати само она овлашћења предвиђена међународним уговором на основу којег се сарадња одвија.

Спровођење активности полицијских службеника иностраних и међународних полицијских служби у надлежности је Министарства.

Кодекс полицијске етике

Члан 45.

Полицијски службеник дужан је да обавља полицијске послове у складу са законом, другим прописима и правилима струке и уз поштовање одредби Кодекса полицијске етике.

Кодекс полицијске етике представља скуп правила о етичком поступању полицијских службеника.

Кодекс полицијске етике прописује Влада у року од 60 дана од дана ступања на снагу овог закона.

Понашање и међуљудски односи

Члан 46.

Полицијски службеник и други запослени дужни су на раду и ван рада да се понашају тако да не штете угледу Министарства и других запослених у Министарству.

Ближи начин понашања, као и лични изглед полицијских службеника и других запослених у Министарству прописује министар.

VI. ПОЛИЦИЈСКЕ МЕРЕ И РАДЊЕ

Полицијске мере и радње

Члан 47.

Приликом обављања полицијских послова полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица примењују полицијске мере и радње у складу са овим и другим законима.

Полицијске мере и радње у смислу овог закона јесу:

1) заштита оштећених кривичним делом и других лица;

2) заштита података о идентитету;

3) полицијско опажање, опсервирање;

4) посебне мере за обезбеђивање јавног реда;

5) снимање на јавним местима;

6) полицијска помоћ у извршењима и поступцима вансудског намирења;

7) полиграфско испитивање;

8) пријем пријава о учињеном кривичном делу и прекршају;

9) трагање за лицима и предметима;

10) мере циљане потраге;

11) мере за отклањање непосредне опасности;

12) криминалистичко форензичка регистрација, узимање других узорака и кримииналистичко форензичка вештачења и анализе;

13) јавно расписивање награде.

Заштита оштећених кривичним делом и других лица

Члан 48.

Полиција ће, ако и док за то постоје оправдани разлози, предузимањем одговарајућих мера заштитити оштећеног и друго лице које је дало или може дати податке важне за кривични поступак или лице које је са наведеним лицима у вези, ако им прети опасност од учиниоца кривичног дела или других лица.

Мере из става 1. овог члана, предузимају се на начин да се у потпуности штити поверљивост идентитета оштећеног и других лица.

Начин заштите лица из става 1. овог члана прописује министар.

Заштита података о идентитету

Члан 49.

Полиција штити податке чије би откривање изложило опасности физички интегритет лица.

При подношењу писаног извештаја о садржају обавештења за чије је прикупљање Полиција овлашћена у складу са законом, полицијски службеник може ускратити податак о идентитету лица од којег је добило обавештење ако процењује да би откривањем идентитета изложило лице озбиљној опасности по живот, здравље, физички интегритет или би тиме угрозило слободу и имовину лица, као и ако се ради о лицу које даје обавештења и податке у поступку у којима се примењују полицијска овлашћења.

Подаци о идентитету лица које је дало обавештење сматрају се поверљивим и њима се располаже у складу са законом.

Заштита података о идентитету не односи се на извештаје које Полиција доставља јавном тужиоцу или суду у складу са законом којим се уређује кривични или прекршајни поступак.

Полицијско опажање, опсервирање

Члан 50.

Ради провере добијених обавештења и формирања предлога надлежним органима за које су овлашћени законом, полицијски службеници могу, пре постојања основа сумње да је извршено кривично дело или прекршај, путем полицијског непосредног опажања, опсервирања, да прикупљају обавештења и податке од користи за утврђивање да ли су се стекли основи сумње да је извршено кривично дело или прекршај.

Опсервирање се врши на јавним и другим за приступ доступним местима, без задирања у право на приватност било ког лица.

Добијена обавештења која се не могу користити у поступку и немају оперативни значај, уништавају се у року од годину дана.

Посебне мере за обезбеђивање јавног реда и мира

Члан 51.

Министар може наредбом да наложи Полицији, ради обезбеђивања јавног реда и мира или заштите здравља и живота људи да:

1) привремено ограничи или забрани кретање на одређеним објектима, одређеним подручјима или на јавним местима;

2) привремено забрани настањивање на одређеном подручју или напуштање одређеног подручја;

3) спроведе привремену заштиту грађана кроз њихово напуштање одређеног подручја или објекта.

Мере из става 1. овог члана морају бити орочене, а могу да трају док трају разлози због којих су одређене.

Снимање на јавним местима

Члан 52.

Полиција врши надзор и снимање јавног места, ради обављања полицијских послова, коришћењем опреме за видео акустичке снимке и фотографисање у складу са прописом о евиденцијама и обради података у области унутрашњих послова.

Кад постоји опасност да приликом јавног окупљања дође до угрожавања живота и здравља људи или имовине, полицијски службеник овлашћен је да врши снимање или фотографисање јавног скупа.

Ради примене полицијских овлашћења, откривања прекршаја и кривичних дела, као и контроле и анализе обављања полицијских послова, Полиција може вршити снимање полицијских службеника.

Ради постизања циљева из ст. од 1. до 3. овог члана, полицијски службеник може користити превозна и друга средства са или без спољних обележја Полиције, са уређајима за снимање, као и уређаје за снимање и препознавање регистарских таблица.

Намеру да спроведе активности из става 1. овог члана Полиција мора јавно да саопшти, осим када се врши прикривено снимање у складу са Закоником о кривичном поступку.

Подаци прикупљени на начин из ст. од 1. до 4. овог члана, чувају се у прописаној евиденцији.

Подаци који се не могу користити у поступку, уништавају се у року од годину дана.

Начин снимања на јавном месту и начин саопштавања намере о том снимању прописује министар.

Полицијска помоћ у извршењима и поступцима вансудског намирења

Члан 53.

Ако се при извршењу акта државног органа или правног или физичког лица са јавним овлашћењима, односно овлашћеног правног или физичког лица у поступку вансудског намирења (у даљем тексту: извршења) основано очекује отпор, Полиција ће тим органима и лицима на њихов писани захтев, пружити помоћ ради омогућавања безбедног спровођења извршења.

Висина таксе за пружање полицијске помоћи правном или физичком лицу из става 1. овог члана одредиће се у складу са прописима који се односе на услуге које пружа Министарство.

Приликом пружања помоћи полицијски службеници могу применити полицијска овлашћења прописана законом искључиво ради заштите живота, људских и мањинских права и слобода грађана и имовине, заштите јавног реда, као и спречавања и откривања кривичних дела и прекршаја, односно прикупљања података о тим делима и њиховим учиниоцима.

Члан 54.

Помоћ у спровођењу извршења Полиција пружа на основу писаног захтева овлашћеног субјекта из члана 53. став 1. овог закона који се подноси месно надлежној организационој јединици Полиције, најмање пет радних дана пре дана одређеног за извршење.

У захтеву за пружање помоћи морају бити наведени разлози због којих је потребна помоћ Полиције, а уз захтев се прилаже копија акта који треба извршити, са потврдом извршности, доказ о покушају извршења без пружања полицијске помоћи и доказ о ангажовању пратећих служби које су неопходне за извршење.

У хитним случајевима, захтев из става 1. овог члана може се поднети и усмено, уз достављање писаног захтева у року од 48 часова.

Начелник полицијске управе, односно начелник полицијске станице одлучује о ангажовању Полиције и о обиму и начину пружања помоћи у спровођењу извршења и о томе благовремено обавештава подносиоца захтева.

Пре почетка спровођења извршења, Полиција је дужна да упозори извршеника или друга присутна лица да ће употребити средства принуде против њих ако буду ометала или спречавала извршење.

Члан 55.

Пре отпочињања пружања полицијске помоћи, полицијски службеник има право да изврши безбедносну проверу, као и проверу лица на које се извршење односи кроз базу података и евиденције које води Министарство.

Полицијски службеник дужан је привремено одузети оружје и друге предмете погодне за угрожавање безбедности пре извршења, ако утврди да лице на које се извршење односи или друго лице које је члан домаћинства поседује оружје у легалном поседу.

Полицијски службеник дужан је да врати предмете из става 2. овог члана најкасније 48 часова по извршењу акта осим ако лице не испуњава услове по прописима о оружју и муницији.

Начин пружања помоћи у извршењима прописује министар.

Пружање полицијске помоћи здравственим радницима

Члан 56.

На позив лекара полицијски службеници пружиће помоћ здравственим радницима у савлађивању физичког отпора лица са менталним сметњама, које услед менталних сметњи, озбиљно и директно угрожава сопствени живот, здравље или безбедност, односно живот, здравље или безбедност другог лица, а које треба сместити у психијатријску установу без његовог пристанка, док лице пружа физички отпор и док се не обезбеди збрињавање и отклањање непосредне опасности од тог лица.

На позив руководиоца психијатријске установе или здравственог радника кога је руководилац за то овластио, полицијски службеници ће без одлагања пружити одговарајућу помоћ да се отклони непосредна опасност од лица са менталним сметњама које услед менталних сметњи озбиљно и директно угрожава сопствени живот, здравље или безбедност, односно живот, здравље или безбедност другог лица или може отуђити, уништити или теже оштетити имовину установе.

Изузетно од ст. 1. и 2. овог члана, лице код кога су се стекли основи сумње да ће, услед менталних сметњи озбиљно и директно угрозити сопствени живот, здравље или безбедност, односно живот, здравље или безбедност другог лица, полицијски службеници могу у неодложним случајевима довести у психијатријску установу надлежну према пребивалишту и боравишту лица, односно према месту на коме је лице тренутно затечено без претходног лекарског прегледа.

Ако је, сагласно ст. 1. и 2. овог члана, пружена полицијска помоћ здравствена установа дужна је да достави писани захтев најкасније у року од 48 часова од подношења усменог захтева.

Полиграфско испитивање

Члан 57.

Полицијски службеник може уз добровољан пристанак лица од којег тражи обавештења да примени над њим полиграфско испитивање пошто га упозна са радом уређаја и лице за то да писану сагласност.

Малолетник се може подвргнути полиграфском испитивању уз његов пристанак и уз сагласност и присуство родитеља, стараоца или пунолетне особе од поверења.

Полицијски службеник ће прекинути примену полиграфског испитивања ако лице од којег се траже обавештења после давања писане сагласности изјави да ту сагласност повлачи.

Полиграфском испитивању не може да се подвргне:

1) лице које је под утицајем алкохола, опојних дрога или других психоактивних супстанци;

2) лице које има озбиљна срчана обољења или респираторне сметње;

3) лице у изразито стресном стању;

4) лице које је под дејством лекова за смирење;

5) лице које п3оказује видљиве знаке душевне болести, привремене душевне поремећености или је у другом болесном стању које онемогућава испитивање;

6) лице које осећа интензиван физички бол;

7) трудница и породиља;

8) лице које није навршило 14 година живота.

Начин на који се спроводи полиграфско испитивање и методологију примене тог испитивања прописује министар.

Пријем пријава о учињеном кривичном делу и прекршају

Члан 58.

Полицијски службеник дужан је да прими пријаву о учињеном кривичном делу и прекршају.

Примљену кривичну пријаву полицијски службеник одмах доставља надлежном јавном тужиоцу у складу са Закоником о кривичном поступку, а пријаву која садржи елементе прекршаја организационој јединици Полиције надлежној за послове прекршаја.

Трагање за лицима и предметима

Члан 59.

Полиција, одмах по сазнању, спроводи мере трагања за лицима и предметима.

Трагање се расписује потерницом, полицијском потрагом и објавом.

Потерница се расписује у складу са Закоником о кривичном поступку.

Полицијска потрага се расписује:

1) за лицем за које постоји основи сумње да је учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности;

2) за лицем за којим је прекршајни суд издао општу наредбу за довођење;

3) за предметима кривичног дела или прекршаја и за предметима за којима је Полиција дужна да трага у складу са посебним прописима;

4) за лицем које може дати потребна обавештења о кривичном делу или прекршају, учиниоцу или предметима кривичног дела или прекршаја.

Објава се расписује:

1) за несталим лицем;

2) ради утврђивања идентитета лица које није у стању да пружи личне податке или ради утврђивања идентитета пронађеног непознатог леша;

3) за предметима који су пронађени или нестали;

4) у другим случајевима, у складу са посебним законом.

Ако је пријављен нестанак лица, а постоје основи сумње да је то лице жртва кривичног дела, полицијски службеници дужни су да у сарадњи са другим надлежним органима, удружењима грађана и грађанима, без одлагања предузму мере и радње предвиђене овим и другим законима, у циљу његовог проналаска.

Мере циљане потраге

Члан 60.

Ради хапшења и спровођења надлежном органу лица за које се основано сумња да је учинило кривично дело за које је по закону прописана казна затвора од четири или више година и за којим је расписана међународна потерница, а у случају кад полицијски службеници другим мерама и радњама то лице не могу ухапсити, односно када би то било повезано са несразмерним тешкоћама, могу се према том лицу предузети мере циљане потраге применом посебних доказних радњи у складу са Закоником о кривичном поступку.

Мере циљане потраге, на предлог директора полиције, одобрава одлуком председник Врховног касационог суда, односно судија тог суда који је одређен да по овим предлозима одлучује у случају одсуства председника тог суда (у даљем тексту: овлашћени судија), у року од 72 часа од подношења предлога.

Предлог и одлука из става 2. овог члана сачињавају се у писаном облику.

Предлог садржи податке и чињенице које су од значаја за одлучивање о примени мера циљане потраге.

Одобрене мере могу се примењивати најдуже шест месеци, а на основу новог предлога могу се продужити још једанпут најдуже шест месеци.

У случају неприхватања предлога, председник Врховног касационог суда, односно овлашћени судија у образложењу одлуке наводи разлоге одбијања.

Кад разлози хитности то захтевају, мере циљане потраге може својим решењем наложити директор полиције, уз претходно прибављену усмену сагласност за почетак примене одговарајућих мера председника Врховног касационог суда, односно овлашћеног судије.

У овом случају писани предлог из става 3. овог члана, доставља се у року од 24 часа од добијања усмене сагласности.

Одлука о наставку примене одговарајућих мера, односно о њиховој обустави доноси се у року од 72 часа од подношења предлога.

Одлука о обустави одговарајућих мера мора бити писано образложена.

Подаци прикупљени мерама циљане потраге не могу се користити као доказ у кривичном поступку.

Подаци се по окончању циљане потраге достављају председнику Врховног касационог суда, односно овлашћеном судији, који је дужан да их уништи и о томе сачини записник.

Полицијске мере за отклањање непосредне опасности

Члан 61.

Полицијски службеници предузимају хитне мере које су неопходне за отклањање непосредне опасности за људе и имовину, кад те мере не могу правовремено да предузму други надлежни органи, о чему одмах обавештавају те органе.

Полицијски службеници пружају помоћ органима државне управе, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе, правним и физичким лицима у случају опште опасности изазване природним непогодама, епидемијама или другим облицима угрожавања.

У пословима из ст. 1. и 2. овог члана полицијски службеници учествују и у вршењу спасилачке функције и пружању прве помоћи људима и, с тим у вези, користе прописану опрему и спроводе обуку полицијских службеника који те послове обављају.

Ради постизања циљева из ст. од 1. до 2. овог члана, директор полиције може наложити предузимање мера из ст. од 1. до 3. овог члана и другим запосленима у Министарству.

Криминалистичко форензичка регистрација, узимање других узорака и криминалистичко форензичка вештачења и анализе

Члан 62.

Полицијски службеници надлежне организационе јединице Дирекције полиције у обављању полицијских послова овлашћени су да врше криминалистичко форензичку регистрацију, узимање других узорака, криминалистичко форензичка вештачења и анализе и друге доказне радње у складу са Закоником о кривичном поступку и другим законима и прописима.

Ближи начин поступања полицијских службеника у примени мера и радњи из става 1. овог члана, прописује министар.

Јавно расписивање награде

Члан 63.

Полиција јавно расписује награду за дато обавештење у циљу:

1) откривања и хапшења лица које је учинило кривично дело са тежом последицом;

2) проналажења несталог лица;

3) разрешавања других случајева када су таква обавештења неопходна.

Расписивање награде може се објавити у средствима јавног информисања или на други погодан начин.

Право на награду нема лице које је дало обавештење којим Полиција већ располаже или ако се тим обавештењем није постигао циљ расписивања награде.

Право на награду немају полицијски службеници, ни чланови њихових породица.

Начин јавног расписивања награде прописује министар.

VII. ПОЛИЦИЈСКА ОВЛАШЋЕЊА

Заједничке одредбе о полицијским овлашћењима

Врсте полицијских овлашћења

Члан 64.

У обављању полицијских послова полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица примењују полицијска овлашћења утврђена овим и другим законом.

Полицијска овлашћења јесу:

1) упозорење и наређење;

2) провера и утврђивање идентитета лица и идентификација предмета;

3) позивање;

4) довођење;

5) задржавање лица и привремено ограничење слободе кретања;

6) прикупљање обавештења;

7) привремено одузимање предмета;

8) преглед простора, објеката, документације и контрадиверзиони преглед;

9) заустављање и прегледање лица, предмета и саобраћајних средстава;

10) обезбеђење и преглед места догађаја;

11) употреба туђег саобраћајног средства и средства везе;

12) утврђивање присуства алкохола и/или психоактивних супстанци;

13) вршење безбедносних провера;

14) пријем нађених ствари;

15) употреба средстава принуде;

16) друга овлашћења предвиђена законом.

Начин примене полицијских овлашћења из става 2. овог члана прописује министар.

Услови за примену полицијских овлашћења

Члан 65.

Пре примене полицијског овлашћења полицијски службеник дужан је да се увери да су испуњени сви законски услови за примену овлашћења и одговоран је за ту процену.

Полицијски службеник примењује полицијска овлашћења по сопственој иницијативи, по наређењу надређеног службеника, по налогу јавног тужиоца или другог надлежног органа издатом у складу са другим посебним законом.

Кад је надређени службеник присутан, полицијска овлашћења примењују се по његовом наређењу, изузев ако нема времена да се чека на то наређење и мора се без одлагања поступити по сопственој иницијативи.

Приликом примене полицијских овлашћења полицијски службеник поступа у складу са законом и другим прописом и поштује стандарде постављене Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, Основним принципима УН о употреби силе и ватреног оружја од стране службених лица која спроводе закон, Европским кодексом полицијске етике и другим међународним актима који се односе на Полицију.

На начин утврђен законом, ако је то у датој ситуацији могуће и не би угрозило извршење полицијског задатка, лице према коме се примењује полицијско овлашћење има право да буде упознато са разлозима за то, да укаже на околности које сматра битним с тим у вези, да буде упознато са идентитетом полицијског службеника, који се представља и легитимише, и да тражи присуство лица које ужива његово поверење.

Представљање пре примене овлашћења

Члан 66.

Полицијски службеник се, пре почетка примене полицијског овлашћења, представља показивањем службене значке и службене легитимације, а полицијски службеник у униформи само на захтев лица према коме примењује овлашћење.

Изузетно, полицијски службеник неће се представити на начин из става 1. овог члана ако околности примене полицијског овлашћења у конкретном случају указују да би то могло угрозити постизање законитог циља. У том случају полицијски службеник ће, током примене полицијског овлашћења, на своје својство упозорити речју: „Полиција“.

По престанку околности из става 2. овог члана полицијски службеник ће се представити на начин из става 1. овог члана.

Непристрасност, недискриминација, хуманост, поштовање људских права и омогућавање медицинске помоћи

Члан 67.

Полицијски службеник у примени полицијских овлашћења поступа непристрасно, пружајући свакоме једнаку законску заштиту и поступајући без дискриминације лица по било којем основу.

У примени полицијских овлашћења полицијски службеник поступа хумано и поштује достојанство, углед и част сваког лица и друга људска и мањинска права и слободе грађана дајући предност правима угроженог у односу на иста права лица које та права угрожава и водећи рачуна о правима трећих лица.

Полицијски службеник ће приликом примене полицијских овлашћења, на захтев лица према коме се овлашћење примењује, омогућити пружање медицинске помоћи од стране здравствене установе.

Трошкове пружања медицинске помоћи из става 3. овог члана, сноси Министарство.

Принцип сразмерности

Члан 68.

Примена полицијског овлашћења мора бити сразмерна потреби због које се предузима.

Примена полицијског овлашћења не сме изазвати веће штетне последице од оних које би наступиле да полицијско овлашћење није примењено.

Између више полицијских овлашћења примениће се оно којим се задатак може извршити са најмање штетних последица и за најкраће време.

Приликом примене средстава принуде настојаће се да њихова употреба буде поступна, односно од најлакшег према тежем средству принуде и, у сваком случају, уз минимум неопходне силе.

Примена овлашћења према војним лицима

Члан 69.

Овлашћења утврђена овим законом полицијски службеник примењује и према војним лицима и припадницима Безбедносно-информативне агенције, ако посебним прописом није другачије одређено.

О поступању из става 1. овог члана обавештава се одмах војна полиција, односно директор Безбедносно-информативне агенције.

Примена овлашћења према малолетним лицима

Члан 70.

Полицијска овлашћења према малолетном лицу примењују сви полицијски службеници, осим прикупљања обавештења у својству грађанина (оштећеног, сведока) и саслушања малолетника у својству осумњиченог, која примењује полицајац за малолетнике.

Полицајац за малолетнике је полицијски службеник криминалистичке полиције који обавља послове превенције и сузбијања малолетничког криминала и који је завршио обуку у области права детета и малолетничког кривичног права.

Овлашћења из става 1. овог члана, примениће и други полицијски службеник који је завршио обуку у области права детета и малолетничког кривичног права, ако због околности случаја не може да поступа полицајац за малолетнике.

Према малолетним учиниоцима прекршаја поступају униформисани полицијски службеници који су завршили обуку у области права детета и малолетничког кривичног права.

Приликом примене полицијских овлашћења полицијски службеници дужни су да воде рачуна о достојанству личности малолетног лица, психичким, емоционалним и другим личним својствима и заштити његове приватности.

Начин примене полицијских овлашћења према малолетним лицима прописују министар унутрашњих послова, министар надлежан за правосуђе и министар надлежан за послове здравља.

Примена полицијских овлашћења према лицима која уживају дипломатско конзуларни имунитет

Члан 71.

Полицијски службеник дужан је да према лицу са дипломатско конзуларним имунитетом поступа у складу са потврђеним међународним уговорима.

Полицијски службеник дужан је да о поступању према лицу из става 1. овог члана, без одлагања, обавести непосредног руководиоца.

Услови и начин примене појединих полицијских овлашћења

Упозорење и наређење

Услови за примену упозорења

Члан 72.

Полицијски службеник упозориће лице које својим понашањем, деловањем или пропуштањем одређене радње може да доведе у опасност своју безбедност или безбедност другог лица или безбедност имовине, да наруши јавни ред или да угрози безбедност саобраћаја на путевима или кад се основано очекује да би то лице могло да учини или да изазове друго лице да учини кривично дело или прекршај.

Услови за примену наређења

Члан 73.

Наређење се може применити само у односу на понашања, односно делатности и чињења од којих непосредно зависи успешно извршавање полицијских задатака.

Наређења се примењују ради:

1) отклањања опасности за живот и личну безбедност људи;

2) отклањања опасности за имовину;

3) спречавања извршавања кривичних дела и прекршаја, хватања њихових учинилаца и проналажења и обезбеђења трагова тих дела који могу послужити као доказ;

4) одржавања јавног реда или успостављања нарушеног јавног реда;

5) безбедности саобраћаја на путевима;

6) запречавања приступа или задржавања на простору или објекту где то није дозвољено;

7) спречавања и отклањања последица у случају опште опасности проузроковане елементарним непогодама, епидемијама или других облика угрожавања опште безбедности;

8) спречавања угрожавања безбедности људи и имовине у другим случајевима утврђеним законом.

Начин примене упозорења и наређења

Члан 74.

Упозорења и наређења дају се усмено, писано или на други погодан начин, светлосним и звучним сигналима, руком и слично, с тим да њихово значење буде јасно изражено.

Провера и утврђивање идентитета лица и идентификација предмета

Услови за проверу идентитета лица

Члан 75.

Провера идентитета лица примениће се према лицу:

1) које треба ухапсити, довести, задржати или упутити надлежном државном органу;

2) од којег прети опасност која захтева полицијско поступање;

3) над којим се обавља преглед или претресање или се предузимају друге законом прописане мере и радње;

4) које се затекне у туђем стану, објекту и другим просторијама или у превозном средству које се прегледа и претреса, ако је провера идентитета потребна;

5) које неовлашћено прикупља податке о лицу, објекту или простору које се безбедносно штити;

6) које се затекне на простору или у објекту у којем је привремено ограничена слобода кретања, ако је провера идентитета потребна;

7) које пријављује извршење кривичног дела или прекршаја или учиниоце тих дела, односно пружа обавештења од интереса за рад полиције;

8) које својим понашањем изазива сумњу да је учинилац кривичног дела или прекршаја или да га намерава учинити или по свом физичком изгледу личи на лице за којим се трага;

9) које се затекне на месту извршења кривичног дела или прекршаја;

10) које се налази на месту на којем је из безбедносних разлога неопходно утврдити идентитет свих лица или претежног броја лица;

11) за које постоји оправдани захтев службених лица органа државне управе, правних или физичких лица.

Оправданим захтевом из става 1. тачка 11) овог члана сматра се захтев из којег је видљиво да су службеним лицима такви подаци неопходни за законито поступање или да је физичким лицима повређено неко право.

Полицијски службеник дужан је да упозна лице са разлогом провере његовог идентитета.

Изузетно од става 3. овог члана, полицијски службеник може ускратити лицу обавештење о разлозима провере идентитета ако прикупља обавештења о кривичном делу које се гони по службеној дужности и ако би то могло угрозити постизање циља провере.

Начин провере идентитета лица

Члан 76.

Провера идентитета лица врши се увидом у личну карту или другу јавну исправу са фотографијом или електронски, када је лична карта носилац и стварног и електронског идентитета.

Изузетно од става 1. овог члана, провера идентитета може бити извршена на основу изјаве лица чији је идентитет проверен.

Лицу без личне карте, по утврђивању идентитета и права на личну карту, издаће се лична карта у прописаном поступку.

Провера идентитета може се извршити и без знања лица, ако постоје основи сумње да је то лице учинилац кривичног дела које се гони по службеној дужности.

Утврђивање идентитета лица

Члан 77.

Утврђивање идентитета лица врши се према лицу које код себе нема прописану исправу или се сумња у веродостојност такве исправе, ако се на други начин не може проверити његов идентитет, или на основу посебног захтева надлежног органа.

Идентитет се утврђује коришћењем података из форензичких евиденција, применом метода и употребом средстава криминалистичке тактике и форензике, медицинским или другим одговарајућим вештачењима.

Након извршеног утврђивања идентитета сачињава се извештај који се прослеђује подносиоцу захтева за утврђивање идентитета, у складу са законом, док се полицијским органима других држава са којима је ратификованим споразумима успостављена међународна полицијска сарадња, достављају и непосредни подаци о лицу, на њихов захтев, у складу са прописима који уређују област давања података о личности.

У циљу утврђивања идентитета лица полиција је овлашћена да јавно објави фоторобот, цртеж, снимак или опис лица.

Кад идентитет није могуће утврдити на други начин, полиција је овлашћена да објави фотографију лица које о себи не може дати податке, односно фотографију непознатог леша.

Идентификација предмета

Члан 78.

Идентификација предмета примењује се када је у поступку потребно да се утврде и провере обележја и својства предмета, као и однос између лица или догађаја и предмета.

Дирекција полиције овлашћена је да јавно објави фотографију, цртеж, снимак или опис предмета ако је то од значаја за успешно вођење поступка идентификације предмета.

Позивање

Услови и начин позивања на разговор

Члан 79.

Лице за које се основано претпоставља да располаже обавештењима неопходним за обављање полицијских послова може бити позвано на разговор.

У позиву се мора навести назив, место и адреса организационе јединице Дирекције полиције, разлог позивања, место и време разговора, као и упозорење да лице може бити доведено ако се не одазове позиву, а уколико се ради о осумњиченом и да има право на браниоца.

Кад је то пре упућивања позива познато, позив се, поред српског, сачињава и на другом језику и писму у службеној употреби којим се лице служи. Ако ово није било познато, на захтев лица које се одазвало позиву, садржај позива саопштиће му се на том језику.

О извршеном достављању саставља се потврда – доставница.

Лице које је позвано у складу са ст. од 1. до 3. овог члана, може бити доведено ако се не одазове позиву само ако је на то било упозорено у позиву и ако се ради о полицијским пословима из члана 30. став 2. тач. од 1) до 5) овог закона.

Време у којем се лице може позвати

Члан 80.

Лице које се налази у стану може се позивати у времену од 6 до 22 часа.

Изузетно, ако је то у интересу за поступак или по налогу надлежног органа, полицијски службеник може да позове лице од којег се тражи обавештење и ван времена предвиђеног у ставу 1. овог члана.

Посебни случајеви позивања

Члан 81.

Полицијски службеник овлашћен је, изузетно, да лице позове усмено или одговарајућим телекомуникационим средством, при чему је дужан да саопшти разлог позивања, а уз сагласност лица може и да превезе лице до службених просторија.

Лица се изузетно могу позивати и путем средстава јавног обавештавања када је то неопходно због опасности од одлагања, безбедности поступања или када се позив упућује већем броју лица.

Позивање малолетног лица обавља се достављањем писаног позива преко родитеља или старатеља.

Довођење

Довођење на основу писаног налога

Члан 82.

Лице може бити доведено на основу писане наредбе надлежног правосудног органа, односно налога по закључку о привођењу донетог у управном поступку (у даљем тексту: налог).

У смислу става 1. овог члана, лица се могу довести у просторије Министарства, другог надлежног државног органа или до места одређеног налогом.

Полицијски службеник лицу које треба довести уручује налог пре довођења.

Лицу за које се основано сумња да ће пружити отпор полицијски службеник ће уручити налог после довођења.

Пре довођења полицијски службеник овлашћен је да изврши преглед лица које доводи, као и да приликом довођења употреби средства за везивање ако су за то испуњени услови.

Лице може бити доведено у време од 6 до 22 часа.

Изузетно, кад је довођење неопходно ради предузимања полицијских послова који не трпе одлагање, ако је то у интересу за поступак или по налогу надлежног органа, лице се може довести и ван времена утврђеног у ставу 6. овог члана.

Довођење може бити предузето најраније шест часова пре одређеног рока за довођење, ако се мора извршити на подручју полицијске управе на којем је лице затечено.

Кад се довођење мора извршити ван подручја полицијске управе на којем је лице затечено, довођење може трајати најдуже 24 часа.

Довођење без писаног налога

Члан 83.

Без писаног налога полицијски службеник може довести лице:

1) чији идентитет треба утврдити;

2) за којим се трага;

3) које треба задржати у складу са законом;

4) које се није одазвало позиву само ако је у позиву упозорено да ће бити доведено;

5) које је затечено у извршењу кривичног дела које се гони по службеној дужности, а ради саслушања у својству осумњиченог у складу са Закоником о кривичном поступку;

6) ако је другим законом прописано довођење или привођење.

Лица према којима се не примењују одредбе о довођењу

Члан 84.

Одредбе о довођењу не примењују се према лицу чије је кретање знатно отежано због болести, изнемоглости или трудноће, као ни према лицу за које се оправдано претпоставља да би му се довођењем битно погоршало здравље.

О чињеницама из става 1. овог члана писаним путем обавештава се орган који је издао налог за довођење.

Одредбе о довођењу не примењују се према лицу које обавља такве послове који се не смеју прекидати све док му се не обезбеди одговарајућа замена.

О разлозима из ст. 1. и 3. овог члана, да се одредбе о довођењу не примене, одлучује непосредни руководилац полицијског службеника које врши довођење, а ако се за разлоге сазнало тек на лицу места – само полицијски службеник, који о томе без одлагања обавештава свог непосредног руководиоца.

Права лица које се доводи

Члан 85.

Полицијски службеник дужан је да, пре довођења на језику који разуме, упозна лице које доводи о разлозима довођења, праву на обавештавање породице или других лица, као и о праву на браниоца.

Задржавање лица и привремено ограничење слободе кретања

Услови за задржавање

Члан 86.

Полицијски службеник ће задржати лице у случају када је то другим законом прописано.

Доношење решења о задржавању и поступање по жалби на донето решење врши се у складу са законом на основу којег је задржавање одређено.

Задржавање се прекида кад престану разлози због којих је одређено, односно одлуком надлежног суда.

Ако је задржано војно лице, односно припадник Безбедносно-информативне агнеције о томе се без одлагања обавештава војна полиција, односно директор Безбедносно-информативне агенције.

Задржавањем лица у смислу овог члана не сматра се време потребно да се лице које су предали страни органи безбедности или други органи Републике Србије, доведе и преда органу надлежном за даље поступање.

Начин поступања полицијских службеника према доведеним и задржаним лицима као и услове које треба да испуњавају просторије за задржавање прописује министар.

Права у случају задржавања

Члан 87.

О задржавању по одредбама овог закона или у примени закона о заштити државне границе или закона о безбедности саобраћаја на путевима, лице мора бити на свом матерњем језику или језику који разуме обавештено да је задржано и о разлозима за задржавање и поучено да није обавезно ништа да изјави, да има право на одговарајућу правну помоћ браниоца кога слободно изабере и да ће се на његов захтев о задржавању обавестити његови најближи.

Ако је лице из става 1. овог члана странац, мора на његовом матерњем језику или на језику који разуме да буде поучено и о томе да ће на његов захтев о задржавању бити обавештено дипломатско-конзуларно представништво државе чији је држављанин.

Полицијски службеник мора да одложи сва даља поступања до доласка браниоца, и то најдуже за два часа од како је лицу пружена могућност да обавести браниоца.

Привремено ограничење слободе кретања

Члан 88.

Полицијски службеник може, у складу са законом, привремено, а најдуже до осам часова од доношења одлуке, ограничити слободу кретања лицу на одређеном простору или у објекту, а ради:

1) спречавања извршења кривичних дела или прекршаја;

2) проналажења и хапшења учинилаца кривичних дела или прекршаја;

3) проналажења и хапшења лица за којима се трага;

4) проналажења трагова и предмета који могу послужити као доказ у кривичном и прекршајном поступку.

Одлуку о привременом ограничењу слободе кретања на одређеном простору или објекту доноси директор полиције или начелник полицијске управе односно лице које они за то овласте.

Привремено ограничење слободе кретања не може трајати дуже од остварења циља ради којег је овлашћење примењено.

За ограничење слободе кретања дуже од осам часова потребно је одобрење надлежног суда.

Посебни услови за привремено ограничење слободе кретања

Члан 89.

Полицијски службеник, на основу одлуке директора полиције или начелника полицијске управе односно лица које они за то овласте, овлашћен је да привремено ограничи слободу кретања и задржавања лица на одређеном простору или у објекту, или да лица удаљи са простора или из објекта, у случајевима угрожавања безбедности изазваног елементарним непогодама или епидемијама и у другим случајевима неопходним за заштиту права на безбедност лица и њихове имовине док такво угрожавање траје.

Члан 90.

Привремено ограничење слободе кретања и трагање за лицима и предметима спроводи се применом полицијских криминалистичко – тактичких радњи које чине потера, преглед одређених објеката и простора, заседа, рација и блокада саобраћајних и других површина.

Тражење обавештења

Члан 91.

Полицијски службеник може тражити обавештења од лица у циљу спречавања и откривања кривичних дела или прекршаја и њихових учинилаца у складу са законом.

Лице није дужно да пружи тражено обавештење осим ако би тиме учинио кривично дело, на шта је полицијски службеник дужан да га упозори.

О обавештењима прикупљеним од грађана полицијски службеник сачињава службену белешку.

Привремено одузимање предмета

Услови за привремено одузимање предмета, потврда и вођење података

Члан 92.

Полицијски службеник привремено ће одузети предмет:

1) ако околности случаја указују да је одређени предмет намењен за извршење кривичног дела или прекршаја, потиче или је настао као последица извршења кривичног дела или прекршаја;

2) ако је одузимање предмета неопходно за заштиту опште безбедности;

3) који лице коме је одузета или ограничена слобода има код себе и може да га употреби за самоповређивање, напад или бекство;

4) ако је то одређено другим законом.

О привременом одузимању предмета полицијски службеник дужан је да изда потврду.

Потврда из става 2. овог члана мора да садржи податке о привремено одузетом предмету, податке на основу којих је привремено одузети предмет могуће разликовати од других предмета, податке о лицу од кога је предмет одузет, као и податке о полицијском службенику (име и презиме, број службене значке) који је предмет привремено одузео.

Подаци о привремено одузетим предметима воде се у посебној евиденцији.

Чување и враћање привремено одузетих предмета

Члан 93.

Кад због својства привремено одузетих предмета чување у просторијама Полиције није могуће или је повезано са значајним тешкоћама, привремено одузети предмети могу се сместити или обезбедити на одговарајући начин, до доношења одлуке надлежног органа.

Под условима из става 1. овог члана, ако су привремено одузети предмети поверени или се налазе на чувању у Полицији, трошкове чувања сноси лице од кога је предмет привремено одузет.

Кад престану разлози због којих је предмет привремено одузет, ако другим законом или одлуком надлежног органа није друкчије одређено, привремено одузети предмет ће се вратити лицу од којег је одузет.

Лице из става 3. овог члана позива се да предмет преузме у року који не може бити краћи од месец дана.

Привремено одузета неексплодирана убојна средства, минско експлозивна средства, импровизоване експлозивне направе, као и друга средства опасна по живот и здравље људи, након криминалистичко форензичке обраде и вештачења, без одлагања се, уз помоћ надлежних органа, на за то предвиђеним местима уништавају.

Пре уништавања предмета из става 5. овог члана, прибавља се сагласност надлежног јавног тужиоца или другог надлежног органа, а након уништавања сачињава се записник.

Продаја привремено одузетих предмета

Члан 94.

Привремено одузети предмети могу се продати ако за даље поступање није надлежан суд или други орган управе кад:

1) предметима прети опасност од пропадања или значајан губитак вредности;

2) је чување и одржавање предмета повезано са несразмерно високим трошковима или тешкоћама.

Привремено одузети предмет може бити продат кад га позвано лице не преузме у одређеном року који не може бити краћи од месец дана, а лицу је било саопштено да ће предмет бити продат уколико га не преузме.

Привремено одузети предмети продају се на јавној лицитацији.

Уколико је привремено одузети предмет, предмет од значаја за наше културно наслеђе о томе се пре приступања јавној лицитацији, обавештава надлежна установа за заштиту културних добара.

Кад привремено одузети предмет није могао бити продат на одржаној јавној лицитацији или је очигледно да ће трошкови лицитације бити несразмерни са износом добијеним продајом или постоји опасност од пропадања предмета, привремено одузети предмет ће се продати у слободној продаји.

Ако се купац не може пронаћи у року од једне године, привремено одузети предмет може да се употреби као опште добро или уништи.

Средства остварена продајом привремено одузетог предмета приход су буџета Републике Србије.

Начин продаје, употребе или уништења привремено одузетих предмета прописује министар.

Преглед објеката, средстава, простора и документације

и контрадиверзиони преглед

Члан 95.

Полицијски службеник овлашћен је да уђе и изврши преглед објеката, средстава, простора и документације ради:

1) спречавања извршења кривичног дела;

2) хапшења учиниоца кривичног дела;

3) поступања по дојави о присутности експлозивне направе или отклањања друге непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину.

Члан 96.

Ако је потребно обезбедити заштиту безбедности људи и имовине, посебно обучени полицијски службеник може вршити редовни или ванредни контрадиверзиони преглед просторија, објеката, средстава, направа и других предмета.

Контрадиверзиони преглед обухвата преглед или откривање експлозивних средстава или направа, као и хемијско-биолошко-радиолошко-нуклеарни и други преглед.

Ако је могуће очекивати да би у просторијама, објектима или средствима, односно другим местима у непосредној близини, могло доћи до угрожавања безбедности људи и имовине сумњивим направама или предметима, као и кад до тог угрожавања дође, полицијски службеници могу простор, објекте, средство, односно место, да испразне и спрече приступ до њих и да их непосредно или уз употребу техничких средстава прегледају.

У случајевима из става 3. овог члана, посебно обучени полицијски службеник по проналску сумњиве направе или предмета, након неутрализације, може самостално или уз помоћ надлежних органа извршити њихов транспорт, односно на лицу места предузети мере на њиховом уништавању уколико не постоји други начин отклањања непосредне и озбиљне опасности по безбедност људи и имовине.

Приликом вршења прегледа, полицијски службеници могу од надлежног органа да захтевају да изврши надзор и предузме мере из своје надлежности.

Посебно обучени полицијски службеници овлашћени су да изврше и превентивни контрадиверзиони преглед.

На предлог посебно обученог полицијског службеника, који је извршио преглед, надлежна организациона јединица Дирекције полиције може дати другим државним органима, правним и физичким лицима, општа и појединачна писана упутства за поступање у ситуацијама из става 3. овог члана.

Заустављање и прегледање лица, предмета и саобраћајних средстава

Члан 97.

Полицијски службеник овлашћен је да заустави и изврши преглед лица, предмета које лице носи са собом и саобраћајног средства:

1) када лице треба довести;

2) када је то неопходно ради проналаска предмета подобних за напад или самоповређивање;

3) када предузима мере трагања за лицима и предметима;

4) када предузима друге мере и радње у складу са Закоником о кривичном поступку.

Приликом заустављања полицијски службеник, пре него што приступи прегледу из става 1. овог члана, саопштава лицу да ли је заустављено ради вршења прегледа због превентивне контроле, због његовог или туђег прекршаја или кривичног дела или из другог безбедносног разлога.

Прегледом лица у смислу става 1. овог члана, сматра се увид у садржај одеће и обуће.

Прегледом саобраћајног средства у смислу става 1. овог члана, сматра се преглед свих отворених и затворених простора саобраћајног средства и предмета који се превозе.

Преглед предмета које лице носи са собом обухвата преглед предмета који су код лица или у његовој непосредној близини или предмета лица по чијем се налогу у његовој пратњи они превозе.

Преглед лица мора вршити лице истог пола, изузев када је неопходан хитан преглед лица ради одузимања оружја или предмета подобних за напад или самоповређивање.

Приликом прегледа полицијски службеници овлашћени су да користе техничка средства и службеног пса.

При предузимању мера из става 1. овог члана полицијски службеник овлашћен је да принудно отвори затворено саобраћајно средство или предмет који лице носи са собом.

Ако је вероватно да лице код себе, у саобраћајном средству или у предмету који носи са собом има предмете који могу послужити као доказ у кривичном или прекршајном поступку, полицијски службеник овлашћен је да задржи лице до прибављања наредбе за претресање, а најдуже шест часова.

Провера заставе, гоњење, заустављање, задржавање и спровођење пловила

Члан 98.

У обављању полицијских послова на рекама и унутрашњим водама полицијски службеник може, у складу са посебним прописима, да:

1) провери заставу пловила;

2) заустави пловило;

3) прегледа исправе пловила и лица на пловилу;

4) прегледа пловило;

5) гони пловило;

6) задржи пловило;

7) спроведе пловило надлежном органу.

Гоњење пловила из става 1. тачке 5) овог члана може започети ако се пловило не заустави након упућеног позива на заустављање видљивим светлосним, звучним или знаковима међународног сигналног кодекса и са удаљености која омогућава пријем позива.

Ако се пловило које се гони не заустави, полицијски службеник дужан је да га заустави маневром или употребом другог средства.

Обезбеђење и преглед места догађаја

Члан 99.

Кад полицијски службеник сазна за извршење кривичног дела, прекршаја или другог догађаја поводом којег је потребно непосредним опажањем утврдити или разјаснити чињенице, овлашћен је да обезбеди место догађаја до доласка службеног лица одговарајућег органа, односно изврши увиђај или реконструкцију догађаја, применом криминалистичко тактичких и техничких метода и средстава.

Изузетно, полицијски службеник може да изврши преглед места догађаја ради заштите од уништења предмета који могу послужити као доказ, задржавања лица и откривања учиниоца, помоћи оштећеном, као и прикупљању обавештења у вези са кривичним делом, прекршајем или догађајем, водећи рачуна да не наруши место догађаја.

Полицијски службеник овлашћен је до окончања прегледа, а најдуже шест часова, да задржи лице за које процени да може да пружи обавештења важна за разјашњавање догађаја или за предузимање спасилачких активности, ако је вероватно да се обавештења не би могла касније прикупити или се не би могло обезбедити присуство лица које може предузети спасилачке активности.

Ради заштите жртава кривичног дела, оштећених због прекршаја или другог догађаја и у циљу заштите интереса поступка, полицијски службеник овлашћен је да забрани снимање места догађаја.

Употреба туђег саобраћајног средства и средства везе

Члан 100.

Полицијски службеник може да се послужи саобраћајним средством и средством везе правног или физичког лица, ако на други начин не може да изврши превоз, односно успостави везу неопходну ради хватања учиниоца кривичног дела који се непосредно гони или ради превожења у најближу здравствену установу повређеног лица које је жртва кривичног дела, саобраћајне незгоде, елементарне непогоде или другог несрећног случаја.

Полицијски службеник се приликом примене овлашћења из става 1. овог члана обавезно представља показивањем службене значке и службене легитимације.

Власник превозног средства и средства везе којим се послужи полицијски службеник има право на накнаду трошкова и штете проузроковане њиховом употребом, чија висина не може бити нижа од тржишне.

Утврђивање присуства алкохола и/или психоактивних супстанци

Члан 101.

Ради утврђивања присуства алкохола и/или психоактивних супстанци у организму, полицијски службеник може лице за које сумња да је учинилац кривичног дела, прекршаја или учесник неког догађаја (у даљем тексту: учинилац дела) да подвргне испитивању помоћу одговарајућих средстава (алкометар, дрога тест и др.).

Учинилац дела дужан је да без одлагања поступи по налогу полицијског службеника и омогући вршење испитивања помоћу одговарајућих средстава из стaва 1. овог члана.

Уколико се из очигледно оправданих разлога не може извршити испитивање прописано у ставу 1. овог члана, полицијски службеник може лице да доведе ради стручног прегледа у одговарајућу здравствену установу.

Учинилац дела дужан је да се подвргне таквом прегледу.

Учинилац дела који након извршеног испитивања помоћу одговарајућих средстава (алкометар, дрога тест и др.) оспорава добијене резултате, може захтевати да се изврши анализа крви, односно крви и урина или других телесних материја, у одговарајућој установи, о сопственом трошку.

Захтев се подноси у писаној форми, на лицу места, у записник у коме су утврђени резултати испитивања.

Ако је утврђивањем спроведеним према одредбама овог члана утврђено да је под дејством алкохола и/или психоактивних супстанци, трошкове утврђивања сноси учинилац дела.

Анализу крви, урина и/или других телесних материја у циљу утврђивања садржаја алкохола и/или психоактивних супстанци у организму може вршити референтна здравствена установа или акредитована лабораторија Министарства.

Здравствена установа или акредитована лабораторија Министарства из става 8. овог члана дужна је да анализе крви, односно крви и урина или других телесних материја врши законито по правилима струке и на савестан начин.

Вршење безбедносних провера

Члан 102.

Безбедносна провера представља скуп мера и радњи којима се утврђује постојање или непостојање безбедносне сметње.

Безбедносна сметња је чињеница која онемогућава пријем у радни однос и рад у Министарству, пријем на стручно oбразовање, оспособљавање и усавршавање за потребе Полиције, односно друго право када је прописано посебним законом.

Ако другим прописом није другачије одређено, полицијски службеник има право да врши безбедносне провере:

1) кандидата за пријем у радни однос у Министарство;

2) кандидата за обуку у Центру за основну полицијску обуку;

3) канидата за упис студената на високошколску установу за потребе полицијског образовања;

4) за запослене у Министарству;

5) за пријем у радни однос у другим државним органима, у складу са прописима који уређују ту област, и на захтев тог органа;

6) кандидата за пријем у детективску службу и службу приватног обезбеђења;

7) кандидата за држање и ношење оружја;

8) лица којима се одобрава приступ одређеним објектима, односно местима под посебном безбедносном заштитом;

9) у другим случајевима утврђеним посебним законом.

Безбедносна провера врши се по захтеву државног органа или другог лица, уколико је тај државни орган или друго лице законом овлашћено да обрађује врсту података коју тражи.

Приликом вршења безбедосне провере полицијски службеник примењује сва остала овлашћења прописана овим законом и другим прописима.

Прикупљени подаци и евиденције за сврху вршења безбедносне провере представљају податак са степеном тајности у складу са прописима који уређују ту област.

О извршеној безбедносној провери полицијски службеник сачињава извештај који оверава непосредни руководилац.

Пријем нађених ствари

Члан 103.

Полицијски службеник дужан је да од налазача прими нађену ствар која може угрозити безбедност грађана, новац и драгоцености односно опасну ствар (у даљем тексту: ствар) и о томе сачини записник, а налазачу изда потврду о пријему ствари.

Полиција је дужна да предузме све потребне мере за очување ствари и проналажење лица које је ствар изгубило.

Ако је лице које је ствар изгубило познато или се накнадно идентификује, Полиција ће вратити ствар. Кад због својства ствари чување у просторијама Полиције није могуће или је повезано са значајним тешкоћама Полиција ће ствар предати на чување и даље поступање надлежном органу или уништити.

На поступак са стварима примењују се одредбе овог закона о привремено одузетим предметима, а ближи начин поступања при пријему нађених ствари прописује министар.

Овлашћење Полиције да одреди боравак у Прихватилишту за странце

Члан 104.

Странцу коме није дозвољен улаз у земљу или коме је изречена мера безбедности протеривања, заштитна мера удаљења из земље или мера отказа боравка и забрана повратка у земљу, а којег није могуће одмах удаљити, може се, у складу са законом којим се уређују послови у вези са странцима, одредити боравак под надзором Полиције, у објекту одређеном за те намене за време које је неопходно за његово удаљење из земље.

За време трајања боравка полицијски службеници дужни су да према странцу поступају уз строго придржавање етичких принципа у вршењу полицијских послова.

Средства принуде и њихова употреба

Врсте средстава принуде и услови за употребу

Члан 105.

Средства принуде у смислу овог закона јесу:

1) физичка снага;

2) распршивач са надражујућим средством;

3) електромагнетна средства;

4) службена палица;

5) средства за везивање;

6) специјална возила;

7) службени пси;

8) службени коњи;

9) средства за запречавање;

10) уређаји за избацивање млазева воде;

11) хемијска средства;

12) посебне врсте оружја и средстава;

13) ватрено оружје.

Полицијски службеник средства принуде употребиће само ако се на други начин не може извршити задатак и то суздржано и сразмерно опасности која прети законом заштићеном добру и вредности, односно тежини дела које се спречава или сузбија.

Полицијски службеник увек ће употребити најблаже средство принуде којим се може постићи законити циљ, сразмерно разлогу употребе и на начин којим се службени задатак извршава без непотребних штетних последица.

Полицијски службеник ће пре употребе средства принуде на то упозорити лице према коме средство намерава да употреби, ако је то у датој ситуацији могуће и неће довести у питање извршење службене радње.

Полицијски службеници приликом употребе средстава принуде дужни су да чувају људске животе, проузрокују што мање повреда и материјалне штете, као и да осигурају да се помоћ повређеном или угроженом лицу што пре пружи и да његови најближи о томе што пре буду обавештени.

Полицијски службеници похађају обуку о употреби средстава принуде коју организује Министарство.

Употреба средстава принуде према групи лица

Члан 106.

Полицијски службеник овлашћен је да изда наређење групи лица да се разиђе ако се група противправно окупила или се противправно понаша или својим понашањем може да изазове насиље или нарушавање јавног реда.

Ако се група не разиђе, могу да се употребе следећа средства принуде:

1) физичка снага;

2) распршивач са надражујућим средством;

3) електромагнетна средства;

4) службена палица;

5) специјална возила;

6) службени пси;

7) службени коњи;

8) уређаји за избацивање млазева воде;

9) хемијска средства.

Средства из става 2. овог члана могу се употребити само по наређењу начелника полицијске управе, односно полицијског службеника кога начелник овласти.

Овлашћење из става 3. овог члана, по правилу се даје писано, а изузетно у хитним случајевима овлашћење се може дати и усмено.

Ограничења употребе средстава принуде

Члан 107.

Физичка снага не може се употребљавати према лицима млађим од 14 година, очигледно болесним и изнемоглим лицима, тешким инвалидима и трудницама чија је трудноћа видљива или које упозоре да су трудне.

Према лицима из става 1. изузетно се може употребити физичка снага и друга средства принуде под условима утврђеним законом ако неко од тих лица ватреним оружјем, оруђем или другим опасним предметом угрожава живот лица.

Извештавање, контрола и одговорност у вези са употребом средстава принуде

Члан 108.

О свакој употреби средстава принуде полицијски службеник у писаном облику подноси извештај надређеном полицијском службенику што је пре могуће, а најкасније 24 часа од употребе средстава принуде.

Извештај из става 1. овог члана садржи податке о средству принуде и против кога је употребљено, разлозима и основу употребе и о другим чињеницама и околностима од значаја за оцену оправданости и правилности употребе средства принуде.

Оправданост и правилност употребе средства принуде оцењује овлашћени полицијски службеник или комисија састављена од најмање три члана.

У случају неоправдане или неправилне употребе средстава принуде, овлашћени полицијски службеник или комисија из става 3. овог члана предлаже руководиоцу организационе јединице предузимање законом утврђених мера.

Подаци о броју случајева употребе средстава принуде, разврстани према појединим средствима принуде, као и подаци о броју случајева неоправдане или неправилне употребе средстава принуде и мерама предузетим поводом тога, чине саставни део извештаја из члана 6. став 3. овог закона и доступни су јавности.

Ближа обележја средстава принуде, начин употребе средстава принуде, начин оцене оправданости и правилности употребе, контролу и вођење евиденција прописује министар.

Правна и друга помоћ у вези са употребом средстава принуде

Члан 109.

Кад су средства принуде употребљена у границама законом утврђених овлашћења, искључена је одговорност полицијског службеника који их је употребио.

Кад се против полицијског службеника води кривични поступак због употребе средстава принуде из става 1. овог члана или предузимања других мера и радњи у обављању полицијских послова, Министарство ће му обезбедити бесплатну правну и другу неопходну помоћ у току поступка.

Министарство ће обезбедити бесплатну правну помоћ и грађанину који је пружио помоћ полицијском службенику, ако је против њега покренут кривични поступак због радње учињене у вези са пружањем помоћи.

Полицијском службенику и грађанину који је пружио помоћ полицијском службенику који је употребио средства принуде Министарство је дужно да обезбеди сву потребну медицинску, психосоцијалну и другу неопходну помоћ.

Одредбе о појединим средствима принуде

Физичка снага

Члан 110.

Физичка снага може се употребити, ради одбијања напада, савлађивања отпора или спречавања самоповређивања лица.

Употребом физичке снаге, у смислу овог закона, сматра се употреба различитих захвата борилачких вештина или њима сличних поступака на телу другог лица којима се присиљава на послушност када су за то испуњени законом прописани услови.

Нападом се сматра свака радња предузета да се нападнути повреди или лиши живота, да се насилно уђе у објекат или простор око објекта у који је улаз забрањен или да се полицијски службеник омете или спречи у извршењу службене радње.

Отпором се сматра свако супротстављање законитим службеним мерама и радњама које се може вршити оглушивањем или заузимањем клечећег, седећег, лежећег или сличног положаја, пасивни отпор, или заклањањем или држањем за лице или предмет, отимањем, стављањем у изглед да ће се лице напасти, или предузимањем сличне радње, активни отпор.

Физичка снага употребљава се у складу са правилима вештине самоодбране, а са употребом се престаје чим престане напад или отпор лица према којем је употребљена.

Распршивач са надражујућим средством

Члан 111.

Распршивачи са надражујућим средством, могу се употребити ради одбијања напада или савлађивања активног отпора лица.

Употребом распршивача са надражујућим средством, у смислу овог закона, сматра се употреба спреј доза пуњених сузавцем или хемијском материјом блажег дејства од сузавца односно посебно намењене материје са неподношљивим мирисом.

Електромагнетна средства

Члан 112.

Електромагнетна средства, могу се употребити ради одбијања напада или савлађивања активног отпора лица.

Употребом елетромагнетних средстава, у смислу овог закона, сматра се употреба електрошокера и електричне палице, који емитују електромагнетни импулс краткотрајног дејства.

Службена палица

Члан 113.

Службена палица може се употребити ради одбијања напада или савлађивања отпора лица, ако је употреба физичке снаге безуспешна или се не може постићи законити циљ.

Употребом службене палице сматра се задавање удараца или примена захвата на телу лица.

Ударци службеном палицом не смеју се задати у пределу главе, врата, кичменог стуба, грудног коша, трбушног зида, гениталија и зглобова, осим ако су такви ударци неопходно потребни ради заштите живота и тела.

Средства за везивање

Члан 114.

Средства за везивање могу се употребити ради спречавања напада, отпора, бекства или самоповређивања лица.

Употребом средстава за везивање, по правилу, сматра се везивање руку лица испред тела или иза леђа.

Када употребом средстава за везивање из става 2. овог члана није постигнута сврха везивања могу се везати и ноге.

Полицијски службеник употребиће средства из става 1. овог члана на начин да средство за везивање не наноси непотребну телесну бол или повреде везаном лицу.

Специјална возила

Члан 115.

Специјална возила могу се употребити ради успостављања нарушеног јавног реда, запречавања проласка лица и ради употребе хемијских средстава и ватреног оружја уграђеног на та возила.

Употребом специјалних возила сматра се избацивање воде под притиском са или без хемијских средстава, употреба уграђеног ватреног оружја, уклањање препрека и запречавање проласка лица. Посаде и специјална возила приликом употребе, штити потребан број полицијских службеника.

Специјалним возилима сматрају се возила за избацивање воде под притиском, оклопна возила са или без уграђене запречне ограде, хеликоптери, возила за уклањање препрека и друга возила посебне намене.

Уграђена хемијска средства и ватрено оружје могу се употребити само под условима, утврђеним овим законом.

Службени пас

Члан 116.

Службени пас може да се употреби као средство принуде у случајевима кад:

1) су испуњени услови за употребу физичке снаге или службене палице;

2) су испуњени услови за употребу ватреног оружја;

3) се успоставља нарушени јавни ред.

Употребом службеног пса сматра се пуштање пса према лицу и запречавање псима проласка лица.

Службени пас може бити употребљен:

1) са заштитном корпом и на повоцу;

2) са заштитном корпом и без повоца;

3) без заштитне корпе и на повоцу;

4) без заштитне корпе и без повоца.

Службени коњ

Члан 117.

Службени коњ може да се употреби као средство принуде, када су испуњени услови за употребу физичке снаге или службене палице, ради успостављања нарушеног јавног реда или запречавања проласка лица.

Употребом се сматра кретање службеним коњем или коњима према лицу или лицима ради њиховог раздвајања, потискивања или запречавања проласка лица.

Средства за запречавање

Члан 118.

Средствима за запречавање сматрају се средства за принудно заустављање возила и средства за запречавање проласка лица.

Приликом употребе, средства за запречавање штити потребан број полицијских службеника, које одреди њихов непосредни старешина.

Заустављање возила

Члан 119.

Средства за принудно заустављање возила могу се употребити ради:

1) спречавања бекства лица које је затечено у вршењу кривичног дела за које се гони по службеној дужности;

2) спречавања бекства лица које је лишено слободе или за које постоји налог за лишавање слободе;

3) спречавања незаконитог преласка државне границе возилом;

4) спречавања недозвољеног приступа возилу до објекта или подручја где се налазе лица која полицијски службеник обезбеђује;

5) спречавања бекства учесника у саобраћају који је учинио тежи прекршај из области безбедности саобраћаја односно тежи прекршај са елементима насиља или изазвао саобраћајну незгоду, а није поступио по знаку полицијског службеника за заустављање возила.

Средствима за принудно заустављање возила сматрају се уређаји за те намене, као и бодљикаве траке и друга наменска средства којима се возило у покрету може принудно зауставити.

Испред постављених средстава за принудно заустављање возила на одговарајућој удаљености у складу са прописима о безбедности саобраћаја на путевима, поставља се прописана саобраћајна сигнализација, ако је то у датој ситуацији могуће.

Запречавање проласка лица

Члан 120.

Средства за запречавање проласка лица могу се употребити за пресецање и поделу простора приликом одржавања јавног реда и обезбеђивања јавних скупова, за блокаду одређеног простора или објекта, односно за ограничење, забрану или усмеравање кретања лица на јавним местима, одређеним подручјима или правцима.

Средствима за запречавање проласка лица сматрају се запречне ограде, специјална возила, службени пси, службени коњи и друга наменска средства којима се пролазак лица може запречити.

Уређаји за избацивање млазева воде

Члан 121.

Уређаји за избацивање млазева воде могу се употребити само под условима утврђеним за употребу средстава принуде према групи лица, која се противправно понаша тако да може изазвати насиље.

Уређај за избацивање воде може се користити тако да избацује концентрисани или распршен млаз воде.

Концентрисани млаз воде се према лицима може употребити на удаљености која неће угрозити њихов живот.

Вода коју избацују уређаји из става 1. овог члана, мора бити еколошки чиста, а изузетно може садржати дозвољене концентрације нешкодљивих хемијских средстава или раствора боје ради обележавања лица која нарушавају јавни ред.

Хемијска средства

Члан 122.

Хемијска средства могу се употребити ради одбијања напада и савлађивања отпора који се не могу обезбедити употребом физичке снаге и службене палице, ради успостављања нарушеног јавног реда, ради приморавања лица да напусти затворени простор, за решавање талачких ситуација и у случајевима кад су испуњени услови за употребу посебних врста оружја и експлозивних средстава или за употребу ватреног оружја утврђених овим законом.

Употребом хемијских средстава сматра се коришћење сузаваца за краткотрајну употребу и хемијских материја блажег дејства, који по престанку дејства не остављају последице за психофизичко и опште здравствено стање.

При употреби хемијских средстава у близини дечјих и старачких установа, болница, основних школа и прометних саобраћајница и лако запаљивих материјала предузимају се посебне мере заштите.

Хемијска средства не употребљавају се према лицима која се налазе у близини експлозивно-запаљивих материја, на великој висини и на сличним местима где би могао бити угрожен живот људи.

Одлуку о употреби хемијских средстава доноси руководилац који непосредно, у складу са планом, руководи ангажованим снагама, а у случају да не постоји план, неопходно је прибављање сагласности директора полиције.

Посебне врсте оружја и средстава

Члан 123.

Посебне врсте оружја и експлозивних средстава могу се употребити само ако су испуњени услови за употребу ватреног оружја утврђени овим законом, уколико је употреба ватреног оружја неуспешна или се не може постићи законити циљ.

Експлозивна средства није дозвољено употребити према малолетним лицима и лицима у маси.

Одлуку о употреби посебних врста оружја и експлозивних средстава доноси директор полиције, на основу претходно прибављене сагласности министра.

Ватрено оружје

Члан 124.

При обављању полицијских послова полицијски службеник може употребити ватрено оружје само ако употребом других средстава принуде не може постићи законити циљ у извршењу задатка и кад је апсолутно нужно да од себе или другог одбије истовремени противправни напад којим се угрожава његов или живот другог лица.

Противправни напад којим се угрожава живот полицијског службеника или живот другог лица у смислу става 1. овог члана сматра се напад ватреним оружјем, имитацијом ватреног оружја, опасним оруђем или напад другим предметом односно напад на неки други начин којим се може угрозити живот полицијског службеника или живот другог лица.

Нападом ватреним оружјем на полицијског службеника у смислу става 2. овог члана сматра се и само потезање ватреног оружја или покушај да се оно потегне.

Потезањем ватреног оружја у смислу става 3. овог члана сматра се покрет ватреним оружјем ради његовог доношења или стављања у положај за употребу, а покушајем потезања сматра се покрет учињен према ватреном оружју.

Употреба ватреног оружја није дозвољена кад доводи у опасност живот других лица, осим ако је употреба ватреног оружја једино средство за извршење задатака из става 1. овог члана.

Употреба ватреног оружја није дозвољена према малолетним лицима, осим у случају када је то једини начин за одбрану од непосредног напада или опасности.

Упозорење пре употребе ватреног оружја

Члан 125.

Пре употребе ватреног оружја полицијски службеник дужан је да лицу према коме ће употребити ватрено оружје изда наређење „Стој, полиција, пуцаћу!“.

У случају да лице не поступи по наређењу, полицијски службеник ће га упозорити пуцњем у ваздух, ако се тиме не угрожава безбедност људи.

Изузетно од ст. 1. и 2. овог члана, полицијски службеник употребиће ватрено оружје без издавања наређења и упозоравајућег пуцња, уколико би то довело у питање одбрану од напада или отклањање опасности којом се угрожава његов живот или живот других лица.

Употреба ватреног оружја према возилу у покрету

Члан 126.

Полицијски службеник не сме употребити ватрено оружје према возилу у покрету, осим ако се то возило користи са циљем угрожавања живота или безбедности полицијског службеника или другог лица или ако се из тог возила употребљава ватрено оружје са циљем угрожавања живота или безбедности полицијског службеника или другог лица.

Употреба ватреног оружја у гоњењу пловила

Члан 127.

Када је неопходно да заустави пловило које гони на унутрашњим водама, полиција може према том пловилу да употреби ватрено оружје да би га зауставила и онемогућила бекство лица ради спровођења надлежном органу само ако то није постигла употребом других тренутно расположивих средстава.

Друга средства из става 1. овог члана могу бити звучна и светлосна сигнализација, вербално упозорење, издавање наређења и пуцњи упозорења под условом да не представљају опасност за друга лица.

Ватрено оружје неће се употребити ако то угрожава живот других или ако то није неопходно да се сачува или заштити нечији живот.

Употреба ватреног оружја према животињама

Члан 128.

Ватрено оружје може се употребити према животињама само кад од њих прети непосредна опасност од напада на живот и тело лица или опасност од угрожавања живота или здравља људи.

VIII. ЉУДСКИ РЕСУРСИ

Управљање људским ресурсима

Члан 129.

Функцију управљања људским ресурсима у Министарству обавља организациона јединица за људске ресурсе.

Функција управљања људским ресурсима једнако се примењује у свим организационим јединицама Министарства и обухвата област рада која подразумева израду стратегије и политика људских ресурса, анализу послова, израду каталога радних места и описа послова, спровођење конкурса, регрутацију и селекцију кандидата, каријерни развој и оцењивање запослених, обуку запослених, колективно преговарање и односе са синдикатима, здравствену и психолошку превенцију, безбедност и здравље на раду, радне односе, заступања, дисциплинске поступке, пензионисања и свеобухватно праћење индикатора квалитета управљања људским ресурсима.

Правила и начин управљања људским ресурсима прописује министар.

Члан 130.

Функција управљања људским ресурсима остварује се:

1) професионалним планирањем, регрутацијом, селекцијом и едукацијом при избору и током рада запослених у Министарству;

2) континуираним учењем и јачањем професионалне етике, интегритета и кредибилитета запослених у Министарству;

3) успостављањем и развојем система каријерног напредовања запослених у Министарству, заснованом на принципу управљања компетенцијама и учинком;

4) кроз заштиту и промовисање људских и мањинских права и слобода и равноправности, као и кроз примену Кодекса полицијске етике.

Обука, стручно оспособљавање и усавршавање

Члан 131.

Обука запослених у Министарству, у смислу овог закона, а у сврху каријерног развоја, подразумева стицање и унапређење знања, вештина, ставова и понашања са циљем повећања ефикасности и ефективности у обављању полицијских и других унутрашњих послова.

Обука из става 1. овог члана спроводи се у организацији организационе јединице надлежне за послове управљања људским ресурсима и планира се и реализује кроз стручно оспособљавање и усавршавање, на основу исказаних потреба организационих јединица Министарства, као и на основу резултата добијених системом оцењивања.

Стручно оспособљавање реализује се путем основне полицијске обуке, специјалистичке обуке и полицијске обуке основног нивоа.

Стручно усавршавање запослених планира се и реализује у складу са програмом стручног усавршавања и у оквиру других облика стручног усавршавања.

Запослени у Министарству имају право да буду информисани о могућностима за стручно усавршавање и оспособљавање.

Министарство може спроводити обуку, стручно оспособљавање и усавршавање трећих лица, у складу са законом.

Члан 132.

Полазници који успешно заврше основну полицијску обуку дужни су да најмање пет година остану на раду у Министарству, док су полазници који успешно заврше специјалистичку обуку или обуку за лиценцу односно други вид специјалистичког сертификата, дужни да остану најмање три године на раду у Министарству или да накнаде трошкове стручног оспособљавања.

Критеријуме по којима ће се вршити избор кандидата за полазнике основне полицијске обуке и друге облике стручног оспособљавања, права, обавезе и одговорности полазника обука, праћење, оцењивање, полагање завршног испита и издавање уверења, менторски рад у основној и специјалистичкој обуци, самовредновање и вредновање основне и специјалистичке обуке и стручног усавршавања, издавачку делатност, пружање услуга према трећим лицима и друга питања у вези са обуком и друга права, прописује Влада.

Члан 133.

Стручно оспособљавање и усавршавање у Министарству остварује се према одговарајућим програмима и плановима обука.

Програме обука из става 1. овог члана, на предлог руководиоца организационе јединице надлежне за људске ресурсе, уз претходно прибављену сагласност директора полиције, доноси министар.

У складу са програмима из става 2. овог члана, надлежна организациона јединица утврђује и спроводи планове реализације појединих облика обука.

За потребе стручног оспособљавања и усавршавања, као и за потребе унапређења рада, Министарство остварује сарадњу са научним и образовним институцијама и бави се научно-истраживачким радом и издаваштвом.

Стручно образовање

Члан 134.

Стручно образовање за потребе Министарства спроводи се у складу са прописима у области високог образовања.

Министарство може полицијског службеника упутити на образовање или усавршавање у високошколску установу у земљи или у иностранству, у складу са потребама Министарства.

Права и обавезе Министарства и полицијског службеника који се упути на стручно образовање уређују се уговором.

Начин и услови заснивања радног односа

Начин заснивања радног односа

Члан 135.

Радни однос у Министарству заснива се путем конкурса.

Изузетно од става 1. oвог члана, радни однос државног службеника заснива се и премештајем по основу споразума о преузимању из другог државног органа.

Радни однос у Министарству може се засновати само на местима која су предвиђена актом о унутрашњем уређењу и систематизацији, која нису попуњена и у случајевима када је попуна тог радног места у складу са донетим кадровским планом.

Конкурс је обавезан за заснивање радног односа у Министарству када је његово спровођење обавезно утврђено законом или актом из члана 9. став 2. овог закона.

Став 4. овог члана не примењује се у случајевима пријема кандидата са високошколских установа који се образују у складу са посебним студијским програмом за потребе Министарства по основу претходно закљученог уговора.

Поступак и начин спровођења конкурса прописује Влада.

Члан 136.

Ако је руководеће радно место упражњено, на предлог руководиоца организационе јединице који је надлежан да захтева попуну упражњеног радног места, у року од 30 дана од дана када је место упражњено, организациона јединица надлежна за управљање људским ресурсима расписује интерни конкурс за попуну тог радног места, који се истиче на огласној табли организационих јединица.

До попуне радног места у складу са ставом 1. овог члана – на то радно место распоређује се вршилац дужности, на предлог надлежног руководиоца.

За време вршења дужности руководиоца, запосленом припада плата предвиђена за радно место на којем обавља послове вршиоца дужности.

Услови за заснивање радног односа

Члан 137.

Лице које заснива радни однос у Министарству, поред општих услова за заснивање радног односа у државном органу, мора да испуњава и посебне услове, и то:

1) да је држављанин Републике Србије;

2) да има пријављено пребивалиште на територији Републике Србије – најмање пет година непрекидно пре дана подношења пријаве за заснивање радног односа;

3) да не постоје безбедносне сметње за обављање послова у Министарству;

4) да испуњава критеријуме здравствене, психолошке и физичке способности, као и критеријуме компетенција за радно место за које конкурише.

За поједина радна места утврђена актом из члана 9. став 2. овог закона, може се прописати да лице које заснива радни однос у Министарству, има искључиво држављанство Републике Србије.

Приликом заснивања радног односа Министарство води рачуна о националном саставу становништва, одговарајућој заступљености припадника националних мањина и познавању језика и писма који је у службеној употреби на територији јединице локалне самоуправе за коју је образована организациона јединица у којој лице заснива радни однос, ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини.

Члан 138.

У радни однос у Министарство не може се примити лице:

1) против кога се води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности;

2) које је осуђивано због кривичног дела за које се гони по службеној дужности;

3) које је осуђивано на казну затвора у трајању дужем од шест месеци;

4) коме је радни однос у државном органу престао због тешке повреде службене дужности правоснажном одлуком надлежног органа;

5) коме је радни однос у правном лицу са јавним овлашћењима престао због повреде радне обавезе или непоштовања радне дисциплине;

6) које је правноснажно осуђено за прекршај са елементом насиља;

7) ако се у поступку вршења безбедносне провере утврде безбедносне сметње.

О лицу које жели да заснује радни однос у Миистарству подаци се прикупљају у поступку вршења безбедносне провере.

Члан 139.

Министарство води јединствену кадровску евиденцију полицијских службеника, других запослених и кандидата која се примају у радни однос у Министарству, у складу са прописом којим се уређују евиденције и обрада података у области унутрашњих послова.

Безбедносна провера и утврђивање постојања безбедносних сметњи

Члан 140.

Оцену о постојању безбедносне сметње, након окончаног поступка безбедносних провера, предлаже организациона јединица која је извршила проверу, док коначну оцену доноси организациона јединица Дирекције полиције у чијем делокругу су ти послови.

Прикупљени подаци не могу се користити у друге сврхе.

Нивои безбедносних провера

Члан 141.

Безбедносна провера врши се на три различита нивоа, у зависности од обима података који су предмет провере.

Први ниво безбедносне провере врши се за лица из члана 102. ст. 3. тач. 1), 2), 3), 5), 7) и 8). овог закона.

Први ниво безбедносне провере подразумева обраду података из службених евиденција Министарства и прикупљање података непосредним оперативно-теренским радом.

Поступак безбедносне провере првог нивоа врши се за све запослене у Министарству на период од пет година.

Други ниво безбедносне провере врши се за руководиоце средњег нивоа на период од три године.

Други ниво безбедносне провере подразумева обраду података из става 3. овог члана, као и потпуну проверу података из евиденција других државних органа, органа државне управе, покрајинске аутономије, јединица локалне самоуправе и имаоца јавних овлашћења.

Трећи ниво безбедносне провере врши се за лица на положају, постављена лица, односно руководиоце високог и стратешког нивоа у Министарству, на период од две године.

Трећи ниво безбедносне провере подразумева обраду података из ст. 3. и 6. овог члана, као и података из евиденција других служби безбедности.

Безбедоносне провере могу се вршити и на краћи период ако се за тим укаже потреба као и у другим случајевима прописаним законом.

Други и трећи ниво безбедносне провере врши Сектор унутрашње контроле.

Начин вршења безбедносних провера

Члан 142.

Лице над којим се врши безбедносна провера дужно је да попуни и потпише Упитник о идентификационим подацима.

Уколико лице из става 1. овог члана одбије да попуни и потпише Упитник о идентификационим подацима, сматраће се да је одустало од поступка заснивања радног односа, пријема на обуку за обављање послова полицајских службеника, уписа на високошколску установу за потребе полицијског образовања или права по другом пропису.

Изглед обрасца Упитника из става 1. овог члана прописује министар.

Упитник из става 1. овог члана садржи податке који су утврђени законом о евиденцијама и обради података у Министарству.

Захтев за покретање поступка безбедносне провере за кандидате за пријем у радни однос у Министарство и на стручно oбразовање, оспособљавање и усавршавање за потребе Полиције, подноси организациона јединица Министарства надлежна за људске ресурсе.

Захтев за вршење безбедносних провера по захтеву других органа, односно правних лица, подносе ти органи, односно лица у складу са посебним законом.

Ради утврђивања континуитета испуњености услова за рад у Министарству, захтев за покретање поступка безбедносне провере за запослене, подноси њихов непосредни руководилац, односно руководилац организационе јединице у коју је запослени упућен, уколико постоје основи сумње да код запосленог постоје безбедносне сметње.

Захтев из става 7. овог члана могу да поднесу и полицијски службеници Сектора унутрашње контроле и Службе за безбедност и заштиту података.

Захтев за покретање поступка безбедносне провере са Упитником доставља се на поступање надлежној полицијској управи по месту пријављеног пребивалишта лица које се проверава.

За поједина радна места у Министарству утврђена актом из члана 9. став 2. овог закона, у поступку вршења безбедносне провере обавезно је полиграфско испитивање.

Члан 143.

У поступку вршења безбедносне провере прикупљају се и проверавају подаци из Упитника из члана 142. став 1. овог закона, као и:

1) други подаци о особама са којима лице које се проверава живи у заједничком домаћинству, уз њихову писану сагласност;

2) подаци из казнене и других евиденција које воде надлежни органи;

3) подаци о оптужним предлозима, покренутим кривичним и прекршајним поступцима које воде надлежни органи;

4) информације о навикама, склоностима и понашању;

5) остали подаци од значаја за рад у Министарству.

Члан 144.

Безбедносна провера се врши на следећи начин:

1) непосредним разговором са лицем које се проверава;

2) увидом у службене евиденције и збирке података које воде надлежни органи;

3) непосредним разговорима са другим особама по процени полицијског службеника који врши проверу.

Поступак провере врши се у року од 30 дана од дана пријема захтева за проверу.

Ако изабрано лице не ступи на рад у року од једне године од дана обављене безбедносне провере, надлежна организациона јединица која спроводи поступак заснивања радног односа, дужна је да прибави поновну безбедносну проверу.

За вршење безбедносних провера из члана 102. ст. 3. тач. 6), 7), 8) и 9), плаћа се такса у складу са посебним законом.

Изјава о дужностима и правима и полагање заклетве

Члан 145.

Полицијски службеник дужан је приликом пријема у службу да прихвати и потпише изјаву о дужностима и правима полицијских службеника.

На Дан полиције, полицијски службеници примљени у службу у претходној години, полажу заклетву која гласи: „Заклињем се да ћу се доследно придржавати Устава и закона у вршењу полицијских послова и да ћу све своје снаге посветити очувању безбедности, заштити људских и мањинских права и слобода и савесно и одговорно служити грађанима Републике Србије“.

Начин полагања заклетве полицијских службеника прописује министар.

Приправници

Члан 146.

Приправник је лице које први пут заснива радни однос у струци и оспособљава се за самосталан рад или лице које је завршило основну полицијску обуку.

Приправник заснива радни однос у својству приправника после спроведеног јавног конкурса.

Приправник стиче статус полицијског службеника по завршеном приправничком стажу и положеном стручном испиту.

Током приправничког стажа, приправник за полицијског службеника у статусу овлашћеног службеног лица обавезан је да заврши полицијску обуку основног нивоа најкасније у року од једне године од дана заснивања радног односа.

Приправнику престаје радни однос ако у прописаном року не положи стручни испит.

Програм, поступак и начин стручног оспособљавања приправника и полагање стручног испита прописује Влада.

Врсте радних места полицијских службеника

Члан 147.

Радна места полицијских службеника деле се на руководећа и извршилачка радна места.

Члан 148.

Руководећа радна места полицијских службеника класификују се у четири категорије у зависности од сложености послова, образовања, чина/звања, степена одговорности и овлашћења за доношење одлука, као и самосталности у раду, и то на руководећа радна места:

1) стратешког нивоа;

2) високог нивоа;

3) средњег нивоа;

4) оперативног нивоа.

Радна места из става 1. овог члана подразумевају послове руковођења и командовања, која обухватају: планирање, организовање, координацију, контролу, оцењивање, анализирање, вредновање рада и информисање, као и друге послове од значаја за руковођење и командовање на захтеваном нивоу компетенција.

Радна места из става 1. овог члана, као и извршилачка радна места су сва радна места која подразумевају непосредно обављање полицијских и других унутрашњих послова, као и напредовање у оквиру одговарајућег распона чина/звања.

Напредовање у оквиру одговарајућег распона чина/звања врши се у складу са условима из члана 165. овог закона.

Мерила за распоред радних места из става 1. овог члана, прописује Влада.

Директор полиције

Члан 149.

Директора полиције поставља Влада на пет година, на предлог министра, по спроведеном јавном конкурсу и на начин предвиђен прописима о радним односима који важе за Министарство.

Директор полиције може бити изабран у највише два мандата.

Директор полиције може бити лице које:

1) испуњава опште услове за рад у државним органима предвиђене законом;

2) испуњава посебне услове прописане овим законом и актом из члана 9. став 2. овог закона;

3) има стечено високо образовање са најмање 300 ЕСПБ;

4) има најмање 15 година навршеног рада на полицијским пословима, на руководећим радним местима.

Мандат директора полиције престаје протеком времена на које је изабран, престанком испуњавања услова за избор директора полиције, престанком радног односа по сили закона и из других разлога у складу са законом, оставком или разрешењем.

Директора полиције разрешава Влада, на образложени предлог министра, ако не оствари резултате рада у оквиру компетенција прописаних за то радно место.

Директор полиције има заменика.

Земеник директора полиције може бити лице које испуњава услове из става 3. овог члана.

За распоређивање и разрешење заменика директора полиције примењују се правила која важе за распоређивање и разрешење руководилаца стратешког и високог нивоа Дирекције полиције.

Распоређивање и разрешење руководилаца стратешког и високог нивоа Дирекције полиције

Члан 150.

Руководиоци стратешког и високог нивоа Дирекције полиције распоређују се по спроведеном интерном конкурсу.

Руководилац из става 1. овог члана распоређује се и разрешава решењем које доноси министар на предлог директора полиције, а на основу извештаја и рангирања кандидата по спроведеном интерном конкурсу.

Руководилац из става 1. овог члана разрешава се уколико не остварује резултате рада у оквиру компетенција радног места.

Министар може да затражи од директора полиције предлог за распоређивање руководиоца из става 1. oвог члана у случају да је то радно место непопуњено дуже од шест месеци, односно предлог за разрешење руководиоца из става 1. oвог члана у случају да исти не остварује резултате рада у оквиру компетенција радног места.

Предлог из става 4. овог члана директор полиције је у обавези да достави министру у року од три месеца.

Распоређивање и разрешење руководилаца средњег и оперaтивног нивоа Дирекције полиције

Члан 151.

Руководиоци средњег и оперативног нивоа Дирекције полиције распоређују се по спроведеном интерном конкурсу.

Руководиоца из става 1. овог члана решењем распоређује директор полиције, на предлог непосредног вишег руководиоца, а на основу извештаја и рангирања кандидата по спроведеном интерном конкурсу.

Руководиоца из става 1. овог члана решењем разрешава директор полиције по предлогу непосредно вишег руководиоца, уколико не оствари резултате рада у оквиру компетенција радног места.

Информисање о слободним радним местима

Члан 152.

Запослени имају право да буду информисани, путем огласне табле у организационим јединицама, о слободним радним местима у Министарству за која је утврђено да постоји потреба за попуном.

Руководиоци одговарајућих организационих јединица дужни су да о свакој чињеници која је од утицаја на попуњеност радних места у организационој јединици којом руководе, одмах обавесте организациону јединицу надлежну за послове људских ресурса.

Запослени су дужни да о свакој намери промене радног места у Министарству обавесте непосредног руководиоца.

Радно време

Организација рада

Члан 153.

Полиција је организована тако да се полицијски послови обављају 24 часа дневно.

Радни дан, по правилу, траје осам часова. Радна недеља траје пет радних дана, односно 40 часова.

Изузетно од става 2. овог члана, за поједине полицијске службенике, у зависности од потреба службе, и складу са локалним приликама, односно када се рад обавља у сменама, ноћу или кад природа посла и организација рада то захтева, министар може прописати и другачију организацију рада.

Распоред рада полицијских службеника

Члан 154.

Полицијски службеник дужан је у обављању полицијских послова да ради по посебном распореду рада (дневном или недељном) који одређује непосредни руководилац.

Непосредни руководилац из става 1. овог члана дужан је да обавести полицијског службеника о распореду и промени распореда радног времена најмање 24 сата пре промене распореда радног времена.

Посебан распоред рада у смислу става 1. овог члана подразумева:

1) рад у сменама;

2) рад у турнусу;

3) рад суботама, недељама, празницима и другим нерадним данима;

4) рад ноћу;

5) учесталу нередовност;

6) прековремени рад;

7) приправност за рад.

Рад у смени, односно обављање посла наизменично у периодима преподневног (прва смена), послеподневног (друга смена) и ноћног дела дана (трећа смена), у смислу овог закона, подразумева редован радни циклус где запослени у току календарског месеца, у оквиру редовног месечног фонда радних сати, свој посао обавља наизменично у једном од наведених осмочасовних циклуса дана (у првој, другој или трећој осмочасовној смени), а на радном месту за које је одређено да се радна активност врши пуних 24 часа.

Рад у турнусу, у смислу овог закона, подразумева редован радни циклус где полицијски службеник у току календарског месеца, у оквиру редовног месечног фонда радних сати, свој посао обавља наизменично у периодима дужим или краћим од осам часова, а на радном месту за које је одређено да се радна активност врши пуних 24 часа (12 – 24 – 12 – 48 или сл.).

Рад ноћу, у смислу овог закона, подразумева редован радни циклус где полицијски службеник у току календарског месеца, у оквиру редовног месечног фонда радних сати, свој посао обавља у времену од 22 часа до 6 часова наредног дана.

Учестала нередовност, односно обављање посла у учесталим нередовностима, у смислу овог закона, подразумева редован радни циклус где полицијски службеник у току календарског месеца, у оквиру редовног месечног фонда радних сати, свој посао обавља наизменично у периодима где није могуће унапред утврдити време радног ангажовања, а на радном месту за које је одређено да се радна активност врши пуних 24 часа.

Прековремени рад

Члан 155.

Прековремени рад, у смислу овог закона, подразумева рад дужи од пуног радног времена у случају више силе, изненадног повећања обима посла и у другим случајевима када је неопходно да се у одређеном року заврши посао који није планиран.

Полицијски службеник, по правилу, не може да ради дуже од 12 часова дневно, укључујући и прековремени рад, при чему сам прековремени рад не може да траје дуже од осам сати недељно.

Ако полицијски службеник проведе на раду непрекидних 12 часова дневно, прековремени рад може трајати најдуже до окончања започетог посла, а максимално до додатних четири сата прековременог рада.

У случају сагласности руководиоца и полицијског службеника и у обостраном договору око распореда радног врема, прековремени часови могу се тромесечно обрачунати као слободни часови у односу 1:2, који се могу искористити најкасније у року од шест месеци од протека тромесечја у коме су утврђени.

Руководилац је дужан да у случају прековременог рада обезбеди полицијском службенику превоз, односно накнади трошкове превоза од места становања до места обављања прековременог рада и обратно.

Приправност

Члан 156.

Полицијски службеник у обавези је приправности када околности посла и задатака то захтевају.

Приправност за рад, у смислу овог закона, подразумева стање спремности одзива на позив непосредног руководиоца или лица овлашћеног за позив за долазак на рад.

Приправност, односно околности које указују да полицијски службеник распоређен на одређено радно место мора бити доступан и приправан да, по позиву непосредног руководиоца или лица овлашћеног за позив, обави посао или задатак који је планиран и за који се очекивала потреба евентуалног ангажовања полицијских службеника са одговарајућег радног места, прописује министар.

Члан 157.

Рад полицијског службеника који је из приправности позван да обави посао или задатак рачуна се као прековремени рад.

Прерасподела радног времена

Члан 158.

Непосредни руководилац може да изврши прерасподелу радног времена када то захтева природа делатности, организација рада, боље коришћење средстава рада, рационалније коришћење радног времена и извршење одређеног службеног задатка у утврђеним роковима.

Прерасподела радног времена врши се у складу са прописима о раду.

Члан 159.

Полицијском службенику који ради по посебном распореду радног времена у смислу овог закона, коришћење недељног одмора може се одредити на други начин и у другом периоду, под условом да му се дневни и недељни одмор обезбеди у обиму утврђеном законом у року који не може да буде дужи од 30 дана.

Одмор у току дневног рада

Члан 160.

Полицијски службеник који ради у редовном режиму радног времена има право на одмор у току дневног рада у трајању од 30 минута.

Полицијски службеник који ради најмање десет часова дневно, има право на одмор у току рада у трајању од 45 минута.

Одмор из ст. 1. и 2. овог члана не може да се користи на почетку и на крају радног времена.

Време одмора из ст. 1. и 2. овог члана урачунава се у радно време.

Одмор из ст. 1. и 2. овог члана организује се на начин којим се обезбеђује да се рад не прекида, ако природа посла не дозвољава прекид рада, као и ако се ради са странкама.

Члан 161.

Непосредни руководилац дужан је да приликом организације ноћног рада и рада у сменама полицијским службеницима осигура дневни одмор од најмање 12 часова непрекидно.

Када је полицијске послове потребно обављати у непрекидном трајању, редовно радно време полицијских службеника који обављају такве послове може трајати дуже од осам часова у периоду од 24 часа, али не дуже од 12 часова.

Члан 162.

О распореду рада полицијских службеника води се евиденција.

Начин на који се полицијском службенику одређује рад по посебном распореду прописује министар.

Рад дужи од пуног радног времена, односно прековременог рада

Члан 163.

Изузетно, запослени, а нарочито полицијски службеник дужан је да по налогу надлежног руководиоца послове обавља и дуже од пуног радног времена односно времена утврђеног за прековремени рад, ако је то неопходно за успешно и правовремено обављање службеног посла, којим се обезбеђује непосредна заштита живота и здравља физичких лица или заштита имовине велике вредности или штићеног објекта, и ако запослени односно полицијски службеник на то пристане – а најдуже док не престане непосредно угрожавање односно док му се не обезбеди замена.

Одлагање или прекидање годишњег одмора

Члан 164.

Полицијском службенику директор полиције, начелник полицијске управе или лице које они овласте може да одложи или прекине коришћење годишњег одмора уз писано образложење у сваком тренутку или доба дана у току коришћења или до отпочињања годишњег одмора, а ради обављања полицијских послова који не трпе одлагање.

У случају из става 1. овог члана полицијски службеник има право на накнаду стварних трошкова проузрокованих одлагањем, односно прекидом годишњег одмора.

Каријерни развој полицијских службеника

Члан 165.

У складу са системом каријерног развоја полицијских службеника:

1) одређивање чина/звања врши се према пословима радног места на које се запослени распоређује или премешта;

2) за стицање наредног чина/звања у оквиру истог нивоа потребно је да се испуни услов одговарајућег степена образовања, потребних година стажа проведених у претходном чину/звању, успешно завршене стручне обуке за чин/звање, као и одговарајуће годишње оцене;

3) за стицање наредног чина/звања непосредно вишег нивоа потребно је да се испуни услов одговарајућег степена образовања, потребних година стажа проведених у претходном чину/звању, успешно положен стручни испит за чин/звање, као и одговарајуће годишње оцене;

4) чин генерала полиције стиче се у складу са правилима каријерног развоја полицијских службеника за одређена руководећа радна места стратешког и високог нивоа.

Време проведено у чину/звању са нижом стручном спремом не урачунава се приликом израчунавања времена потребног за напредовање.

У године стажа потребне за напредовање у наредни чин/звање рачуна се искључиво време ефективно проведено на радном месту у претходном чину/звању.

Начин стицања чина/звања у Министарству и друга питања у вези са њиховим коришћењем, односно каријерним развојем, прописује Влада, у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона.

Чинови и звања полицијских службеника и припадника ватрогасно-спасилачких јединица

Члан 166.

Полицијски службеници у статусу овлашћених службених лица имају следеће чинове:

1) са средњом стручном спремом – млађи водник полиције, водник полиције и водник I класе полиције;

2) са првим степеном високог образовања – заставник полиције, заставник I класе полиције и потпоручник полиције;

3) са другим степеном високог образовања – поручник полиције, капетан полиције, мајор полиције, потпуковник полиције, пуковник полиције и генерал полиције.

Полицијски службеници у статусу лица на посебним дужностима имају следећа звања:

1) са средњом стручном спремом – млађи полицијски референт, полицијски референт и виши полицијски референт;

2) са првим степеном високог образовања – млађи полицијски сарадник, полицијски сарадник и самостални полицијски сарадник;

3) са другим степеном високог образовања – виши полицијски сарадник, млађи полицијски саветник, полицијски саветник, самостални полицијски саветник, виши полицијски саветник и главни полицијски саветник.

Припадници ватрогасно-спасилачких јединица имају следећe чинове:

1) са средњом стручном спремом – млађи водник ватрогасац, водник ватрогасац и водник I класе ватрогасац;

2) са првим степеном високог образовања – млађи заставник ватрогасац, заставник ватрогасац и заставник I класе ватрогасац;

3) са другим степеном високог образовања – потпоручник ватрогасац, поручник ватрогасац, капетан ватрогасац, мајор ватрогасац, потпуковник ватрогасац и пуковник ватрогасац.

Оцењивање рада

Члан 167.

Рад запослених у Министарству оцењује се годишње, у два циклуса са једном закључном оценом.

Позитивне оцене јесу „довољан – 2“, „добар – 3“, „истиче се – 4“ и „нарочито се истиче – 5“, а негативна оцена је „недовољан – 1“.

Напредовање из члана 165. овог закона, може се остварити на основу трогодишње просечне оцене која не може бити нижа од „истиче се – 4“.

Мерила и начин оцењивања полицијских службеника и других запослених у Министарству прописује Влада.

Неспојиви послови и делатности са полицијским пословима

Члан 168.

Запослени у Министарству не могу обављати послове којима комерцијализују знања и вештине стечене у Министарству.

Запослени у Министарству не могу обављати самосталну или друге делатности, вршити функцију или активности које су неспојиве са службеним дужностима, односно које могу изазвати сукоб интереса или утицати на непристрасност у раду.

Послове и делатности из ст. 1. и 2. овог члана, који су неспојиви са обављањем полицијских послова прописује министар.

Право на синдикално, професионално и друго организовање и деловање

Члан 169.

Полицијски службеници и остали запослени имају право на синдикално, професионално и друго организовање и деловање остварују на законом утврђен начин.

Полицијски службеници не могу бити чланови политичких странака, не могу се страначки организовати, нити политички деловати у Министарству.

Полицијски службеници не могу у униформи присуствовати страначким и другим политичким скуповима, изузев ако су радно ангажовани.

Поступање супротно одредбама из ст. 2. и 3. овог члана основ је за покретање поступка за утврђивање дисциплинске одговорности у смислу одредби овог закона којима се уређује дисциплинска одговорност запослених у Министарству.

Право на штрајк

Члан 170.

Запослени у Министарству имају право на штрајк у складу са законом и колективним уговором и слободно одлучују о свом учешћу у штрајку.

Полицијски службеници немају право на штрајк у случају:

1) ратног стања, ванредног стања, ванредне ситуације или стања повећаног ризика;

2) насилног угрожавања уставног поретка Републике Србије;

3) проглашења елементарне непогоде или непосредне опасности од њеног настанка на подручју две или више полицијских управа Министарства или на целој територији Републике Србије;

4) других непогода и несрећа које ометају нормално одвијање живота и угрожавају безбедност људи и имовине.

Запослени у Министарству, осим полицијских службеника из става 2. овог члана, могу почети штрајк ако се обезбеди минимум процеса рада који обезбеђује безбедност људи и имовине или је незаменљив услов живота и рада грађана.

Руководилац организационе јединице, најкасније десет дана пре почетка штрајка одређује запослене који су дужни да раде за време штрајка ради обезбеђивања минимума процеса рада, који не може бити мањи од 60% запослених.

Штрајк упозорења најављује се најкасније пет дана пре почетка штрајка, а штрајк се најављује достављањем одлуке о ступању у штрајк, најкасније 15 дана пре ступања у штрајк.

Уз одлуку о ступању у штрајк доставља се изјава организатора штрајка о начину обезбеђивања минимума процеса рада у складу са ставом 4. овог члана.

Одлуком о ступању у штрајк утврђују се: захтеви запослених, време почетка штрајка, место окупљања учесника у штрајку (ако се штрајк испољава окупљањем запослених) и штрајкачки одбор, који заступа интересе запослених.

Представници Министарства и штрајкачког одбора дужни су да од дана најаве штрајка, па све до самог окончања штрајка, преговарају ради споразумног и мирног решавања колективног спора, у складу са прописима о мирном решавању радних спорова и начелима узајамног поверења и заштите економских и социјалних интереса.

Ако се штрајк испољава окупљањем запослених, штрајк се организује и место окупљања одређује применом одредаба закона којим се уређује јавно окупљање.

Полицијски службеници који учествују у штрајку, не могу за време штрајка да носе оружје и друга средства принуде.

Право на стаж осигурања у увећаном трајању

Члан 171.

Поједина радна места у Министарству, применом посебних критеријума и мерила, утврђују се као радна места на којима се стаж из области пензијског и инвалидског осигурања у ефективном трајању рачуна са увећаним трајањем (у даљем тексту: стаж са увећаним трајањем).

Радно место, односно посао у Министарству на коме се рачуна стаж са увећаним трајањем, јесу:

1) послови који се након навршења одређених година живота и услед природе и тежине посла не могу више успешно обављати на начин и по стандардима захтеваним за ту професионалну делатност;

2) послови који подразумевају припадност специјалној и посебним јединицама по надлежности борбе против тероризма и најтежих облика криминала, и константну припремљеност за интервенцију, а чијим се извршавањем извршилац посла доводи у непосредну животну опасност;

3) послови који подразумевају припадност организационим целинама по надлежности борбе против криминала или које захтевају примену полицијских овлашћења или полицијских мера и радњи при посебно опасним активностима које извршиоца посла могу довести до непосредне животне или теже здравствене опасности;

4) послови који подразумевају униформисаност и примену полицијских овлашћења и полицијских мера и радњи, као и послови из области заштите и спасавања.

Радно место, односно посао у Министарству на коме се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем, као и степен увећања стажа осигурања, утврђује се према прописима о пензијском и инвалидском осигурању.

Престанак радног односа

Посебни случајеви престанка радног односа

Члан 172.

Поред случајева престанка радног односа по сили закона утврђених другим прописима, полицијском службенику, односно осталим запосленима, радни однос у Министарству престаје:

1) када се утврди да су подаци о испуњавању услова за заснивање радног односа из члана 137. овог закона лажни – даном утврђења ове чињенице;

2) када се утврди да је престао да испуњава услове за заснивање радног односа предвиђене чланом 138. став 1. овог закона тач. 1), 2), 4), 5) и 7) овог закона – даном утврђења ове чињенице;

3) када се утврди да је правноснажном пресудом осуђен на безусловну казну затвора у трајању дужем од шест месеци – даном доношења решења о престанку радног односа;

4) ако је два пута узастопно оцењен негативном оценом – „недовољан – 1“;

5) ако одбије одлазак на лечење од болести зависности након коначне оцене и мишљења надлежне здравствене установе;

6) ако, након завршеног лечења од болести зависности, настану околности утврђене новом оценом и мишљењем надлежне здравствене установе које узрокују потребу даљег лечења, односно ако је полицијски службеник, односно други запослени својим понашањем спречавао своје оздрављење.

Престанак радног односа са правом на старосну пензију

Члан 173.

Полицијском службенику може престати радни однос и пре испуњења општих услова за стицање старосне пензије, а у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању.

Престанак радног односа са правом на инвалидску пензију

Члан 174.

Полицијском службенику код кога настану промене у здравственом стању проузроковане повредом на раду, професионалном болешћу, повредом ван рада или болешћу које се не могу отклонити лечењем или медицинском рехабилитацијом и које га чине неспособним за професионално вршење полицијских послова престаје радни однос у Министарству, са правом на инвалидску пензију.

Постојање неспособности у смислу става 1. овог члана, у сарадњи са органом вештачења Фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, утврђује комисија при Заводу за здравствену заштиту радника Министарства, чије чланове именује министар.

Право на отпремнину

Члан 175.

Полицијском службенику који оствари право на пензију припада отпремнина у висини шест месечних плата, без пореза и доприноса, примљених за последњих шест месеци.

Солидарна помоћ

Члан 176.

Запослени имају право на солидарну помоћ за случај:

1) дуже или теже болести полицијског службеника и осталих запослених или члана њихове уже породице;

2) набавке ортопедских помагала и апарата за рехабилитацију полицијског службеника и осталих запослених или члана њихове уже породице;

3) здравствене рехабилитације полицијског службеника и осталих запослених;

4) настанка теже инвалидности полицијског службеника и осталих запослених;

5) набавке лекова за полицијског службеника и остале запослене или члана њихове уже породице;

6) помоћ малолетној деци полицијског службеника и осталих запослених за случај смрти.

Висина помоћи у току године, у случајевима утврђеним у ставу 1. овог члана признаје се на основу уредне документације, коју ће процењивати надлежна служба Министарства, у складу са средствима обезбеђеним за исплату ове врсте помоћи, а највише до висине три просечне плате без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији према последњем објављеном податку органа надлежног за послове статистике.

Члановима уже породице у смислу став 1. тач. 1), 2) и 5) овог члана сматрају се брачни друг, деца, браћа, сестре, родитељи, усвојилац, усвојеник, старатељ под условом да живе у заједничком породичном домаћинству са запосленим.

Ближе услове и критеријуме за доделу као и висину солидарне помоћи запосленима у Министарству прописује министар.

Право на новчану и другу помоћ

Члан 177.

Министар може, приликом обележавања државних и других празника и у сарадњи са Фондом за солидарну помоћ, установити доделу новчане помоћи и друге помоћи породицама погинулих и тешко рањених полицијских службеника, као и других запослених, који су страдали у обављању службе или поводом обављања службе.

Награде и признања

Члан 178.

За остварене изузетне резултате у обављању полицијских послова, очувању и унапређењу безбедности, полицијским службеницима у Министарству додељују се награде и признања.

Награде и признања могу се додељивати и органима територијалне аутономије и локалне самоуправе, другим органима и установама, невладиним и другим организацијама и појединцима, као и полицијским службеницима страних држава за остварену међународну полицијску сарадњу или успешно изведене акције на пољу сузбијања међународног криминала.

Врсте награда и признања, као и начин, критеријуме и мерила прописује министар.

Здравствена заштита запослених

Члан 179.

Полицијским службеницима у Министарству обезбеђена је здравствена заштита која се остварује кроз специфичну и превентивну здравствену заштиту.

Специфична здравствена заштита

Члан 180.

Полицијски службеници у Министарству уживају специфичну здравствену заштиту у мери у којој она није обезбеђена обавезним здравственим осигурањем, а проистиче из рада на пословима на којима су, сагласно акту о процени ризика, опасност по живот и здравље, одговорност и тежина, природа и посебни услови рада, од битног утицаја на смањење радне способности.

Специфичну здравствену заштиту запослених у Министарству, која се односи на пружање здравствених услуга у вези са претходним лекарским прегледима за упис у образовне институције Министарства, заснивањем радног односа и премештајем на другом радно место у Министарству, периодичним, ванредним, систематским и контролним лекарским прегледима, ради утврђивања професионалне и опште радне способности за даље обављање послова и пружањем стручне, техничке и кадровске помоћи организационим јединицама Министарства у извршавању задатака и послова, обавља Завод за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова у сарадњи са надлежном организационом јединицом Министарства за послове људских ресурса.

Начин спровођења и мере специфичне здравствене заштите прописује министар.

Трошкове специфичне здравствене заштите сноси Министарство.

Превентивна здравствена заштита

Члан 181.

Превентивну здравствену заштиту полицијских службеника у Министарству организује и спроводи организациона јединица Министарства надлежна за послове људских ресурса.

Психолошка здравствена заштита

Члан 182.

Запосленима у Министарству обезбеђена је психолошка заштита која се остварује кроз психолошку селекцију и класификацију и психолошку превенцију на примарном, секундарном и терцијарном нивоу.

Психолошку заштиту запослених кроз процес селекције кадрова приликом пријема у радни однос, уписа на курсеве, каријерног кретања кроз службу, класификацију и стратешко планирање кадра организује и спроводи организациона јединица Министарства надлежна за послове људских ресурса.

Критеријуме и начин поступања у пружању психолошке помоћи прописује министар.

Члан 183.

Запослени у Министарству, по потреби, може бити упућен у референтну здравствену установу на тестирање на присуство алкохола и/или психоактивних супстанци у организму.

Тестирање може бити редовно и ванредно.

Тестирање се спроводи на захтев руководиоца организационе јединице.

Плата и друга примања

Члан 184.

Запослени у Министарству остварују право на плату, увећану плату, накнаду плате, накнаду трошкова и друга примања у складу са овим законом.

Права из става 1. овог члана, као и структура плате и коефицијената плате утврђују се посебним актом Владе.

Плата запосленог у Министарству се састоји од основне плате и увећане плате.

Плата из става 1. овог члана садржи утврђене порезе и доприносе за запосленог на месечном нивоу.

Основна плата одређује се множењем основице за обрачун и исплату плата са коефицијентом плате.

Основица за обрачун и исплату плата утврђује се одлуком Владе.

Платне групе, платни разреди и кофицијенти

Члан 185.

Радна места у Министарству разврставају се по платним групама и платним разредима.

Платне групе су општим описима послова опредељене целине у Министарству које исказују положај радног места унутар структуре радних места и послова, односно каталога радних места у Министарству.

Платни разреди су описима послова опредељене целине које исказују положај радног места унутар платне групе.

Коефицијент плате јесте нумерички фактор утицаја радне активности одређеног радног места на плату запосленог на том радном месту.

Коефицијент плате се састоји из збира основних и додатних коефицијената.

Минули рад, исхрана у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, уређује се у складу са општим прописом којим је уређен систем плата у јавном сектору.

Основни коефицијенти јесу коефицијент платне групе и коефицијент платног разреда.

Коефицијент платне групе јесте нумерички еквивалент специфичности и захтевности обављања посла одговарајуће платне групе.

Коефицијент платног разреда јесте нумерички еквивалент вредновања радног места у оквиру одговарајуће платне групе.

Додатни коефицијенти јесу коефицијент категоризације и корективни коефицијент.

Коефицијент категоризације може бити коефицијент категоризације организационе целине Министарства или коефицијент категоризације посла.

Корективни коефицијент јесте нумерички еквивалент специфичности посла које се остварује по основу привремених услова рада или других привремених околности које се јављају на пословима одговарајућег радног места а које нису узете у обзир при вредновању послова тог радног места.

Члан 186.

Министар или лице које он овласти може за додатно остварени радни допринос, који значајно превазилази стандард редовног нивоа и квалитета радног ангажовања, посебно увећати запосленом коефицијент основне плате до 20% у месецу у коме је исти остварен.

Стандард редовног нивоа и квалитет радног ангажовања, као и критеријуме за значајно превазилажење или умањење оствареног резултата рада прописује министар.

Увећана плата

Члан 187.

Полицијски службеник остварује право на увећану плату у висини утврђене овим законом, и то за:

1) рад ноћу – за сваки сат рада у висини 28,6% вредности радног сата основне плате, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне плате;

2) рад на дан празника који није радни дан – за сваки сат рада у висини 121% вредности радног сата основне плате;

3) прековремени рад – за сваки сат рада који по налогу надлежног руководиоца ради дуже од пуног радног времена у висини 28,6% вредности радног сата основне плате;

4) приправност – за сваки сат приправности у висини 10% вредности радног сата основне плате;

5) рад у смени, рад у турнусу или другу нередовност у раду која није вреднована у основној плати – за сваки сат рада у висини 28,6% вредности радног сата основне плате, ако ради на пословима на којима се рад у смени или рад у турнусу обавља повремено;

6) замену руководиоца:

(1) до 10 радних дана – 10% основне плате,

(2) дуже од 11 дана – 15 % основне плате.

Ако су се истовремено стекли услови по више основа за додатак на основну плату, проценат увећања не може бити нижи од збира процената по сваком од основа за увећање.

Право на накнаде

Накнаде трошкова запослених

Члан 188.

Полицијски службеник у Министарству има право на накнаду стварних трошкова, и то:

1) за време које је провео на службеном путу у земљи или иностранству;

2) за привремени премештај у друго место рада, у земљи или иностранству;

3) за смештај и исхрану док ради и борави на терену.

Начин за остваривање права на накнаду из става 1. овог члана, као и њену висину прописује Влада.

Члан 189.

Запослени у Министарству има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у висини трошкова само на територији општине или града запослења.

Запослени нема право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у случајевима:

1) да Министарство на други начин обезбеди запосленима могућност превоза за долазак и одлазак са рада;

2) да је актом органа јединице локалне самоуправе, односно града, омогућен запосленима долазак и одлазак са рада без накнаде.

Промена места становања након заснивања радног односа, не може да утиче на увећање накнаде за долазак и одлазак са рада, осим ако промена места становања није последица настала премештајем, односно распоређивањем запосленог на захтев Министарства због потребе службе, односно организације рада.

Начин остваривања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, као и максималан износ накнаде који се може исплатити прописује Влада.

Право на накнаду у случају привремене спречености за рад

Члан 190.

Полицијском службенику, у случају привремене спречености за рад због професионалне болести или повреде на раду, као и у случају теже болести ван рада која животно угрожава запосленог, припада накнада плате у висини 100% основне плате коју би примио као да ради, увећане за додатак из члана 187. став 1. тачка 1) овог закона.

Листу тежих болести и повреда ван рада из става 1. овог члана, утврђује здравствена установа надлежна за заштиту запослених у Министарству.

Полицијском службенику у случају привремене неспособности за рад због болести или повреде ван рада, припада накнада плате у висини 85% основне плате коју би примио као да ради, увећане за додатак из члана 187. овог закона.

Разлику у накнади за време привремене спречености за рад из става 3. овог члана између висине накнаде која осигуранику припада по основу општих прописа о здравственом осигурању и накнаде прописане овим законом, сноси Министарство.

За остале случајеве привремене спречености за рад примењују се општи прописи из области здравственог осигурања.

У случајевима постојања основане сумње да запослени врше злоупотребу коришћења привремене спречености за рад, непосредни руководилац може, искључиво ради обезбеђења доказа, о томе да изврши теренску контролу, а потом се обрати надлежној здравственој установи ради утврђивања здравствене способности запосленог.

Право на накнаду трошкова сахране и једнократну новчану помоћ

Члан 191.

Ако полицијски службеник у обављању службе или поводом обављања службе изгуби живот, трошкове сахране у месту које одреди његова породица сноси Министарство.

Трошком из става 1. овог члана сматрају се:

1) трошкови превоза посмртних остатака до места сахране;

2) путни трошкови за два пратиоца;

3) трошкови гробног места;

4) остали уобичајени трошкови.

Члан 192.

У случају смрти полицијског службеника која је наступила као последица повреде на раду, професионалног обољења или опасне појаве, породица коју је издржавао полицијски службеник има право на једнократну новчану помоћ у висини од 36 просечних плата запослених у Министарству исплаћених у месецу који је претходио месецу када је наступио случај.

Обезбеђивање исхране и смештаја без накнаде

Члан 193.

Полицијском службенику коме су исхрана и смештај у функцији стицања и одржавања потребног нивоа психолошке и физичке спремности и обучености за успешно извршење послова и задатака, односно прописаних стандарда, критеријума и мерила за припадност одређеној јединици, услуга исхране и смештаја се по месту рада обезбеђује без накнаде.

Начин обезбеђивања исхране и смештаја без накнаде прописује министар.

Накнада плате

Члан 194.

Полицијски службеник има право на накнаду плате, у случају:

1) годишњег одмора;

2) плаћеног одсуства;

3) нераспоређености;

4) привремене удаљености са рада;

5) одсуствовања с рада на дан државног и верског празника који је нерадни дан;

6) војне вежбе и одазивања на позив војних и других државних органа, ако посебним прописом није другачије одређено.

Распоређивање запослених

Члан 195.

Распоређивање, у смислу овог закона, представља опредељивање радног места запослених у законом предвиђеним случајевима.

Акт о распоређивању се доноси приликом заснивања радног односа, након доношења новог акта из члана 9. став 2. овог закона, након преузимања од другог послодавца, по основу правноснажне судске пресуде, након положеног приправничког испита, по истеку периода мировања радног односа, након привременог удаљења са рада и након разрешења.

Премештај

Члан 196.

Запослени може бити трајно премештен на друго радно место у складу са условима и начином који је прописан актом о интерном конкурсу.

Изузетно, запослени се може преместити, на предлог надлежног руководиоца, у случају када не остварује резултате рада, не остварује компетенције потребне за рад на радном месту на којем је распоређен или има трајно ограничење радне способности оцењено на инвалидској комисији.

Мерила за остваривање резултата рада из става 2. овог члана прописани су актом из члана 186. став 2. овог закона, као и актом којим се одређују компетенције запослених.

У случају из става 2. овог члана распоређивање се врши на радно место за које је предвиђено исто звање/чин, степен и врста образовања коју запослени има у тренутку премештаја.

Уколико не постоји упражњено радно место из става 4. овог члана, распоређивање се врши на основу степена и врсте образовања на радно место за које је предвиђено једно звање/чин ниже од звања/чина које запослени има.

Акт из става 3. овог члана донеће се у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона.

Члан 197.

За трајни премештај запосленог у случају када је раздаљина места рада од места премештаја, већа од 50 километара, неопходна је писана сагласност запосленог.

Изузетно од става 1. овог члана, запослени у Министарству може се трајно преместити на друго одговарајуће радно место и без његове сагласности у случају да се премештај врши на радно место у саставу полицијске управе где запослени ради или полицијске управе чија територијална надлежност обухвата место пребивалишта запосленог.

Привремени премештај

Члан 198.

Запослени уз своју писану сагласност може бити привремено премештен на друго радно место, на образложени предлог руководиоца организационе јединице.

Привремени премештај из става 1. овог члана могућ је због замене одсутног запосленог, повећаног обима посла, привремено ограничене радне способности или обављања послова радног места до окончања конкурсног поступка, при чему запослени који се премешта задржава сва права радног места са кога је премештен, ако је то за њега повољније.

Привремени премештај траје најдуже шест месеци.

Изузетно, привремени премештај у случају привременог ограничења радне способности траје до коначне оцене радне способности, а најдуже годину дана.

После истека времена на које је привремено премештен запослени се враћа на радно место са кога је премештен.

Жалба на решење о привременом премештају не одлаже извршење.

Члан 199.

У периоду привременог премештаја запослени задржава сва права радног места са којег је премештен, ако је то за њега повољније.

После истека времена на које је привремено премештен запослени се враћа на радно место са којег је премештен.

Услови за упућивање у другу организациону јединицу

Члан 200.

Упућивање, у смислу овог закона, представља привремену промену посла – без промене радног места, у циљу обављања конкретног службеног посла или задатка на одређеном радном месту, где се од упућеног лица захтевају посебне стручне, организационе и друге способности.

Упућивање запосленог може се извршити једанпут само уз његову претходну сагласност.

Упућивање траје најдуже годину дана или док трају околности које су га узроковале.

Решењем о упућивању утврђују се права и обавезе проистекле из упућивања.

Правила о упућивању полицијских службеника прописује министар.

Члан 201.

Полицијски службеник може бити упућен на рад у иностранство, на основу утврђених правила о међународној полицијској сарадњи, у складу са одредбама овог закона.

IX. ДИСЦИПЛИНСКА ОДГОВОРНОСТ

Одговорност за повреде службене дужности

Члан 202.

За лаке и тешке повреде службене дужности полицијски службеници и остали запослени у Министарству одговарају дисциплински.

Члан 203.

Полицијски службеници и остали запослени у Министарству одговарају за повреду службене дужности ако послове и задатке не обављају савесно, стручно и у предвиђеним роковима, ако се не придржавају Устава, закона, других прописа и правила о понашању за време службе, као и за повреде којима изван службе нарушавају интересе и углед Министарства.

Полицијски службеници и остали запослени у Министарству одговарају за повреде службене дужности.

Одговорност за кривично дело, као и прекршајна одговорност, не искључују истовремено и дициплинску одговорност за исту радњу која је предмет дисциплинског поступка уколико радња кривичног или прекршајног поступка уједно представља и повреду службене дужности.

Ослобађење од кривичне, односно прекршајне одговорности, не претпоставља ослобађање од дисциплинске одговорности, која је за предмет имала исту радњу, ако је радња квалификована и као повреда службене дужности.

Права запосленог у дисциплинском поступку

Члан 204.

Запослени у току дисциплинског поступка има право на браниоца, право да учествује у поступку, да се изјасни о доказима, да предлаже доказе и да се изјасни о предложеним и изведеним доказима.

Сходна примена других прописа и ближе уређивање дисциплинске одговорности

Члан 205.

На питања вођења дисциплинског поступка која нису уређена овим законом и прописима донетим на основу овог закона примењују се одредбе прописа којим се уређује општи управни поступак.

Лаке повреде службене дужности

Члан 206.

Лаке повреде службене дужности јесу:

1) неоправдани недолазак на посао у одређено време и одлазак са посла пре истека радног времена, најмање три пута у року од месец дана;

2) непрофесионалан однос према грађанима или запосленима за време рада;

3) несавесно и неуредно чување службених списа и података;

4) неоправдано изостајање са посла до три радна дана у току једне календарске године;

5) неуредан изглед, односно неношење или непрописно ношење униформе и оружја;

6) поступање противно налогу или упутству за обављање послова које је изазвало или могло да изазове штетне последице мањег значаја.

Тешке повреде службене дужности

Члан 207.

Тешке повреде службене дужности јесу:

1) одбијање извршења или неизвршавање законитог наређења руководиоца издатог током вршења или поводом вршења задатка;

2) самовољно напуштање радног места;

3) противправна примена полицијских овлашћења или злоупотребе статуса полицијског службеника;

4) издавање или извршавање противправног наређења;

5) непредузимање или недовољно предузимање мера из своје надлежности за безбедност лица, имовине и поверених ствари;

6) онемогућавање, ометање или отежавање извршавања службених задатака;

7) понашање које штети угледу Министарства;

8) спавање на радном месту, односно заузимање таквог положаја којим се онемогућава успешно вршење полицијских послова у току извршавања полицијског задатка;

9) долазак на посао под утицајем алкохола, опојних дрога и других психоактивних супстанци, односно конзумирање алкохола, опојних дрога и других психоактивних супстанци у току радног времена;

10) одавање података који носе ознаку тајности;

11) непрописно, неправилно или ненаменско коришћење, губљење или оштећење техничке или друге опреме, односно средстава којима је запослени задужен или их користи у обављању службених задатака, услед намере или грубе непажње;

12) бављење пословима који су неспојиви са службеном дужношћу;

13) поступање супротно одредбама члана 169. ст. 2. и 3. овог закона;

14) одбијање, неоправдано неодазивање или избегавање прописаног здравственог прегледа или злоупотреба права одсуствовања у случају болести;

15) одбијање, неоправдано неодазивање или избегавање стручног оспособљавања, усавршавања или друге обуке на коју се запослени упућује у сврху потребе посла или послодавца;

16) незаконит, несавестан, немаран рад или пропуштање радње за коју је запослени овлашћен, а које су проузроковале или су могле да проузрокују штету или незаконитост у раду;

17) повреда права запослених;

18) неоправдано изостајање са посла преко три радна дана у току једне календарске године;

19) самоиницијативно иступање полицијских службеника и осталих запослених у јавности и средствима јавног информисања у вези с радом, које је изазвало или би могло да изазове штетне последице по углед Министарства;

20) спречавање или ометање спровођења кривичног или другог поступка пред надлежним судом;

21) непријављивање кривичног дела, прекршаја или повреде службене дужности;

22) онемогућавање или ометање обављања послова унутрашње контроле;

23) непоступање по предложеним мерама Сектора унутрашње контроле за отклањање утврђених незаконитости;

24) негативан резултат теста интегритета;

25) непријављивање промене у имовинском картону;

26) чланство у политичким странкама и организацијама, страначко организовање или политичко деловање у Министарству;

27) изражавање својих политичких уверења на раду;

28) лажно пријављивање повреда службене дужности.

Дисциплинске мере и поступак

Дисциплинске мере за лаке повреде службене дужности

Члан 208.

За лаке повреде службене дужности може се изрећи једна од следећих дисциплинских мера:

1) писана опомена;

2) новчана казна у износу од 10% до 20% од месечне основне плате увећане за минули рад остварене у месецу у ком је решење о утврђеној дисциплинској одговорности постало коначно.

Дисциплинске мере за тешке повреде службене дужности

Члан 209.

За тешке повреде службене дужности могу се изрећи следеће дисциплинске мере и то:

1) новчана казна у износу од 20% до 40% од основне плате увећане за минули рад у времену од два до шест месеци;

2) распоређивање на друго радно место на којем се обављају послови за које је као услов прописана непосредно нижа стручна спрема, односно нижа платна група у трајању од шест месеци до две године;

3) заустављање у стицању непосредно вишег чина/звања од 2 до 4 године;

4) губљење стеченог чина/звања и одређивање непосредно нижег чина/звања у стручној спреми;

5) престанак радног односа.

Надлежност за покретање и одлучивање у дисциплинском поступку

Члан 210.

Дисциплински поступак се спроводи као првостепени и другостепени поступак.

Дисциплински поступак у првом степену покреће руководилац или лице које он овласти.

Лица из става 2. овог члана овластиће полицијског службеника – дисциплинског старешину да води дисциплински поступак и одлучује о дисциплинској одговорности полицијских службеника и осталих запослених, који мора бити дипломирани правник – мастер, односно дипломирани правник или други запослени који има стечено високо образовање са најмање десет година радног искуства у струци.

У дисциплинском поступку о одговорности полицијског службеника и осталих запослених одлучује се решењем, а о питањима у току поступка закључком, ако прописима којима се уређује општи управни поступак није другачије прописано.

Против првостепених дисциплинских решења лице против којег се води поступак и лице које је покренуло поступак имају право приговора Дисциплинској комисији у року од осам дана од дана уручења решења.

Дисциплинска комисија је колегијални орган који одлучује по приговорима на првостепене одлуке дисциплинских старешина.

Дисциплинска комисија одлучује у већу од три члана, од којих су председник и један члан из Министарства, а један члан је представник јавности.

Председника, чланове и секретаре Дисциплинске комисије именује министар посебним актом.

Начела за спровођење дисциплинског поступка

Члан 211.

Дисциплински поступак спроводи се у складу са одредбама овог закона, а у оним питањима која нису уређена овим законом примењују се одредбе закона којима се уређује општи управни поступак.

Дисциплински поступак је хитан и јаван.

Првостепени поступак за утврђивање лаких повреда службене дужности окончава се најкасније у року од 60 дана од дана покретања поступка.

Одлуком овлашћеног лица које води и одлучује у дисциплинском поступку може се у изузетним случајевима искључити јавност, ако то захтева потреба чувања података са ознаком поверљивости и тајности или из других оправданих разлога.

Начин спровођења дисциплинског поступка и друга питања која су од значаја за рад дисциплинских органа прописује Влада.

Члан 212.

Полицијски службеник и остали запослени имају право да благовремено буду обавештени о покренутом дисциплинском поступку, као и о доказима који су приложени уз иницијативу за покретање дициплинског поступка.

Полицијски службеник и остали запослени против којих је покренут дисциплински поступак имају право да учествују у том поступку, да се у поступку изјашњавају на доказе, предлажу доказе и износе чињенице и тврдње у вези са предложеним и изведеним доказима.

Полицијски службеник и остали запослени у дисциплинском поступку имају право на заступника који у том поступку има положај пуномоћника.

Лице које води дисциплински поступак дужно је, на захтев полицијског службеника или другог запосленог против којег се води поступак, омогућити учествовање представника синдиката чији је члан, који у том поступку има положај изједначен с положајем заступника.

Члан 213.

Право на разгледање и умножавање списа имају странке у поступку, као и особе које учине вероватним свој правни интерес за то.

Разгледање и умножавање списа одобрава и надзире особа надлежна за вођење дисциплинског поступка.

Члан 214.

Првостепени и другостепени дисциплински органи нису обавезани правном квалификацијом повреде службене дужности која је утврђена закључком о покретању дисциплинског поступка, већ су приликом доношења одлуке о дисциплинској одговорности везани за чињенично стање утврђено у току дисциплинског поступка.

Ако у поступку утврди другачије чињенично стање у односу на чињенично стање утврђено у закључку о покретању дисциплинског поступка, запосленом се мора дати могућност да се о новом чињеничном стању изјасни.

Застарелост

Члан 215.

Покретање дисциплинског поступка за лаке повреде службене дужности застарева протеком шест месеци од дана извршења, а за тешке повреде службене дужности протеком једне године од дана извршења.

Вођење дисциплинског поступка за лаке повреде службене дужности застарева протеком шест месеци од покретања дисциплинског поступка, а за тешке повреде службене дужности – једну годину од покретања дисциплинског поступка.

О прекиду поступка због немогућности његовог покретања или вођења доноси се посебан закључак.

Застаревање вођења поступка прекида се сваком радњом усмереном ка одлучивању о дисциплинској одговорности или законитости и уставности неког акта, због одсуства лица против кога је поступак покренут или из других оправданих разлога, па стога након сваког прекида рок застарелости наставља да тече.

О прекиду поступка доноси се посебан закључак.

У сваком случају, апсолутна застарелост вођења поступка наступа протеком двоструког времена које је према закону прописано за застарелост вођења дисциплинског поступка, у зависности да ли је у питању лака или тешка повреда.

Критеријуми за изрицање дисциплинске мере

Члан 216.

При одређивању врсте дисциплинске мере узимају се у обзир тежина и карактер извршене повреде и настале последице, степен одговорности запослених, околности под којима је повреда извршена, као и субјективне и објективне околности на страни запосленог.

Разлози и поступак привременог удаљења из службе

Члан 217.

Полицијски службеник и остали запослени привремено се удаљавају са рада кад је против њих одређен притвор, почев од првог дана притвора.

Удаљење из става 1. овог члана траје док траје притвор и за то време полицијском службенику и осталим запосленима припада накнада основне плате у висини од 1/4, односно 1/3 ако једини издржавају породицу.

Полицијски службеник и остали запослени у Министарству могу бити привремено удаљени с рада, на образложени предлог руководиоца, када је против њих донета наредба о спровођењу истраге за кривично дело за које се гони по службеној дужности, или покренут дисциплински поступак због тешке повреде службене дужности и уколико би њихово присуство на раду штетило интересима службе, уз посебно образложење.

Удаљење из става 3. овог члана може трајати до правноснажног окончања кривичног поступка, односно до окончања дисциплинског поступка и за то време полицијски службеник и остали запослени имају право на накнаду у висини 1/2 плате, односно 2/3 плате ако једини издржавају породицу.

О привременом удаљењу са рада одлучује министар или лице које он овласти.

О привременом удаљењу са рада за полицијске службенике и запослене у полицијској управи одлучује начелник полицијске управе.

Против решења о удаљењу полицијски службеник и остали запослени могу поднети жалбу Жалбеној комисији Владе, у року од осам дана од дана уручења решења о удаљењу.

Жалба не одлаже извршење решења.

Полицијском службенику који је удаљен са рада одузима се службена значка, службена легитимација, оружје и друга средства која су му поверена за обављање послова, док траје привремено удаљење.

X. ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ

Члан 218.

Република Србија одговара за штету коју полицијски службеник и остали запослени у Министарству причине трећим лицима, ако се докаже да је штета настала поступањем полицијских службеника и других запослених у Министарству током обављања послова и задатака и ако су поступали сагласно прописима о начину обављања полицијских и осталих послова у Министарству.

Полицијски службеник и остали запослени у Министарству одговарају за штету коју причине Министарству или трећим лицима, ако се докаже да су штету проузроковали намерно или из крајње непажње током обављања послова и задатака или су поступали несагласно прописима о начину обављања полицијских и осталих послова у Министарству.

Полицијски службеник и остали запослени у обавези су да, одмах по сазнању за насталу штету поднесу извештај о причињеној штети непосредном руководиоцу.

Полицијски службеник и остали запослени могу се у целости или делимично ослободити одговорности за насталу штету ако је до ње дошло поступањем по налогу надређеног руководиоца, под условом да су га полицијски службеник и остали запослени претходно писано или усмено, у зависности од околности, упозорили да ће извршењем налога настати или да би могла настати штета.

Полицијски службеник и остали запослени који су одговорни за штету причињену крајњом непажњом могу се делимично или у целости ослободити обавезе накнаде штете ако је штета настала обављањем полицијских послова, због знатних напора у обављању истих, под околностима када штета није могла бити избегнута.

Начин утврђивања одговорности, висине и надокнаде штете прописује министар.

XI. КОНТРОЛА РАДА

Члан 219.

Рад Министарства је под демократском контролом.

Врсте контроле

Члан 220.

Контрола рада Министарства обезбеђује се спољашњом и унутрашњом контролом.

Спољашња контрола

Члан 221.

Спољашњу контролу рада врше:

1) Народна скупштина Републике Србије;

2) скупштине јединице покрајинске аутономије или јединица локалне самоуправе, укључујући и градске општине;

3) правосудни органи;

4) независни државни органи надлежни за послове надзора и други овлашћени државни органи и тела;

5) грађани и јавност.

Парламентарна контрола

Члан 222.

Народна скупштина обавља надзор над радом Министарства непосредно и преко надлежног одбора за унутрашње послове (у даљем тексту: Одбор).

Одбор нарочито:

1) разматра полугодишње и ванредне извештаје о стању безбедности у Републици Србији;

2) разматра редовне и ванредне извештаје о раду Министарства;

3) разматра годишње извештаје о раду Сектора унутрашње контроле;

4) надзире законитост трошења буџетских и других средстава за рад;

5) надзире законитост спровођења посебних доказних радњи дефинисаних у законику којим се уређује кривични поступак, мере циљане потраге и теста интегритета;

6) надзире поштовање политичке, идеолошке и интересне неутралности у раду Полиције;

7) утврђује чињенице о уоченим незаконитостима или неправилностима у раду Министарства и о томе доноси закључке;

8) извештава Народну скупштину о својим закључцима и предлозима.

Министар, или лице које он овласти, подноси Одбору полугодишњи извештај о стању безбедности у Републици Србији, као и редовни извештај о раду Министарства.

Министарство, по потреби или на захтев Одбора, подноси Одбору и ванредне извештаје.

Контролна улога скупштине покрајинске аутономије или јединица локалне самоуправе, укључујући и градске општине

Члан 223.

Скупштина и извршни орган покрајинске аутономије или јединица локалне самоуправе, укључујући и градске општине:

1) разматрају извештај о стању безбедности на свом подручју;

2) заузимају ставове о приоритетима за безбедност људи и имовине и подносе предлоге руководиоцу надлежне организационе јединице Министарства.

Ради поступања у смислу става 1. тачка 2) овог члана, скупштина, односно извршни орган покрајинске аутономије или јединице локалне самоуправе, укључујући и градске општине, могу основати саветодавна тела.

Контрола рада Полиције и запослених у Министарству

Сектор унутрашње контроле

Члан 224.

Унутрашњу контролу рада Полиције и других запослених у Министарству врши Сектор унутрашње контроле.

Сектором унутрашње контроле руководи начелник Сектора унутрашње контроле.

Начелник Сектора унутрашње контроле редовно и периодично подноси министру извештаје о раду Сектора унутрашње контроле, а о радњама предузетим у циљу откривања кривичних дела подноси извештаје надлежном јавном тужиоцу.

На захтев Владе и радног тела Народне скупштине надлежног за унутрашње послове, министар подноси извештај о раду Сектора унутрашње контроле.

Сектор унутрашње контроле у року од три месеца од истека календарске године, јавно објављује извештај о раду за претходну годину са основним статистичким подацима о спроведеним активностима и постигнутим резултатима.

Облици и начин вршења унутрашње контроле

Члан 225.

Сектор унутрашње контроле врши контролу законитости рада полицијских службеника, као и других запослених у Министарству, а нарочито у погледу поштовања и заштите људских и мањинских права и слобода при извршавању службених задатака и примени полицијских овлашћења, односно при вршењу послова из свог делокруга.

Сектор унутрашње контроле предузима мере и радње у складу са законом којим се уређује кривични поступак на откривању и сузбијању кривичних дела корупције и других облика коруптивног понашања, као и других кривичних дела полицијских службеника и других запослених у Министарству, извршених на раду или у вези са радом.

Облике и начин вршења унутрашње контроле прописује министар.

Запослени у Сектору унутрашње контроле

Члан 226.

Полицијски службеници овлашћени за вршење унутрашње контроле (у даљем тексту: полицијски службеник унутрашње контроле) у Сектору унутрашње контроле при вршењу контроле имају сва полицијска овлашћења и, у погледу својих права и дужности, изједначени су са другим полицијским службеницима у статусу овлашћених службених лица.

Поступање Сектора унутрашње контроле

Члан 227.

Сектор унутрашње контроле поступа по сопственој иницијативи, на захтев надлежног јавног тужиоца, на основу прикупљених обавештења и других сазнања, писаних обраћања полицијских службеника и других запослених у Министарству, као и притужби физичких и правних лица.

Начелник Сектора унутрашње контроле без одлагања, у писаном облику, обавештава министра о поступању/непоступању за које сматра да је противно закону и предузима потребне мере и радње у циљу отклањања незаконитости.

О радњама предузетим у циљу расветљавања кривичних дела обавештава се надлежни јавни тужилац.

У случају када се утврди да је приликом поступања полицијског службеника дошло до прекорачења полицијских овлашћења којима су повређена права која штити Заштитник грађана, о томе се поред министра и јавног тужиоца обавештава и Заштитник грађана.

Све организационе јединице Министарства, ако током свог рада дођу до сазнања и података да је запослени у Министарству извршио кривично дело, на раду или у вези са радом, дужне су да без одлагања обавесте надлежног јавног тужиоца и Сектор унутрашње контроле, а најкасније у року од 24 часа од сазнања.

Полицијски службеници или други запослени у Министарству не могу бити позвани на одговорност због обраћања Сектору унутрашње контроле, осим у случајевима лажног пријављивања.

Обавезе и овлашћења у вршењу унутрашње контроле

Члан 228.

Полицијски службеници и други запослени у Министарству дужни су да полицијским службеницима унутрашње контроле омогуће да изврше контролу и да им у томе пруже потребну стручну и техничку помоћ којом Сектор унутрашње контроле не располаже.

У вршењу контроле полицијски службеници унутрашње контроле имају право и дужност да:

1) остваре увид у податке о предмету, списе предмета, осталу службену документацију у вези са предметом и увид у евиденцију коју води Полиција или друга организациона јединица Министарства;

2) узму изјаве од полицијских службеника и других запослених у Министарству, оштећених лица и сведока;

3) од полицијских службеника и других запослених у Министарству захтевају достављање других података и информација из њихове надлежности који су потребни за вршење унутрашње контроле;

4) остваре увид у службене просторије и изврше преглед средстава које полицијски службеници и други запослени у Министарству користе у раду;

5) захтевају атесте и техничке и друге податке о техничким средствима која се користе у раду и захтевају доказе о оспособљености полицијских службеника и других запослених у Министарству за употребу техничких и других средстава која користе у свом раду;

6) налажу предузимање хитних и неопходних мера и радњи уколико би њиховим одлагањем дошло до повреде људских права и слобода приликом примене полицијских овлашћења или приликом обављања других полицијских послова.

Документацију која се односи на примену овлашћења из става 2. овог члана и има одговарајући степен тајности, полицијски службеници унутрашње контроле који врше контролу могу да прегледају у присуству одговорног лица које је утврдило степен тајности документа.

Члан 229.

У вршењу контроле полицијски службеници унутрашње контроле не могу утицати на рад Полиције или на други начин ометати рад или угрозити поверљивост полицијске акције.

Оправданост угрожености поверљивости полицијске акције образлаже се надлежном јавном тужиоцу који доноси коначну одлуку.

Ако постоји основана опасност да би вршење унутрашње контроле рада полиције над применом њених полицијских овлашћења утврђених овим Законом или другим прописом, онемогућило или битно отежало примену полицијских овлашћења или угрозило живот и здравље лица која их примењују, полицијски службеник, може до одлуке надлежног јавног тужиоца, привремено да одбије увид у документацију, преглед просторија и достављање одређених података и информација, полицијском службенику унутрашње контроле.

Полицијски службеник у случају одбијања налога Сектора унутрашње контроле из разлога наведених у ставу 3. овог члана, дужан је да без одлагања сачини извештај и исти достави министру, као и надлежном јавном тужиоцу.

Превентивне активности

Члан 230.

Сектор унутрашње контроле врши превентивно контролни надзор свих организационих јединица у Министарству.

У циљу превенције корупције, Сектор унутрашње контроле примењује тест интегритета, спроводи анализу ризика од корупције и проверу промене имовног стања.

У вршењу контроле, полицијски службеници унутрашње контроле могу примењивати тест интегритета као инструмент у сузбијању корупције.

Тест интегритета подразумева симулирање реалне ситуације идентичне радним активностима тестираног, коју је тестирани дужан да решава, како би се увидела реакција и поступање тестираног службеника у конкретној ситуацији, без обавезе претходног обавештавања организационе јединице у којој је запослен тестирани.

Сектор унутрашње контроле у сарадњи са Агенцијом за борбу против корупције врши анализу ризика од корупције.

Анализа ризика од корупције у Министарству подразумева идентификацију ризика, израду регистра ризика и планова превентивних мера за њихово отклањање.

У вршењу контроле, Сектор унутрашње контроле води евиденцију имовног стања руководилаца, као и за високоризична радна места у Министарству установљена анализом ризика од корупције, и врши контролу промене имовног стања.

Руководиоци у Министарству дужни су да пријаве промене свог имовног стања које се евидентирају у личном имовинском картону који је депонован у надлежној организационој јединици.

Евиденција из става 8. овог члана води се у складу са прописом о евиденцијама и обради података у области унутрашњих послова.

Облике и начин примене теста интегритета, спровођења анализе ризика и вршења контроле промене имовног стања прописује министар.

Члан 231.

У вршењу унутрашње контроле, полицијски службеници унутрашње контроле предузимају потребне мере и радње, прикупљају доказе и утврђују чињенично стање и друге мере у складу са законом.

Начелник Сектора унутрашње контроле са резултатима контролне делатности, упознаје министра, директора полиције, као и руководиоца контролисане организационе јединице Министарства, којем налаже отклањање утврђених незаконитости и реализацију мера одговорности у складу са законом и другим прописима донетим на основу закона.

Руководилац из става 2. овог члана, дужан је да министру и директору полиције достави годишњи Извештај о резултатима контролне делатности са саветодавним препорукама.

Контрола рада Сектора унутрашње контроле

Члан 232.

Сектор унутрашње контроле је под спољашњом контролом, коју спроводе тела из члана 221. став 1. тач. 1), 3), 4) и 5) овог закона.

За свој рад и рад Сектора унутрашње контроле, начелник Сектора унутрашње контроле одговоран је министру.

Контролу рада начелника и запослених у Сектору унутрашње контроле врши министар.

Члан 233.

Министар даје Сектору унутрашње контроле смернице, обавезна упутства за рад, осим у радњама предузетим у предистражном и истражном поступку по захтеву надлежног јавног тужиоца.

Контрола рада решавањем притужби

Право на подношење притужбе

Члан 234.

Притужбу може поднети свако лице (у даљем тексту: притужилац) које сматра да су му поступањем или пропуштањем поступања запосленог (у даљем тескту: притуженик) при вршењу службених задатака повређена људска и мањинска права и слободе, у року од 30 дана од дана када се притужена радња догодила.

Притужба може да се поднесе и на рад Министарства.

Притужиоцу ће се омогућити учешће у притужбеном поступку.

На основу поднете притужбе спроводи се притужбени, односно скраћени поступак.

Поднете притужбе достављају се на даље поступање надлежној организационој јединици Министарства.

Притужба која није поднета у року из става 1. овог члана, решава се у скраћеном поступку.

Уколико притужба садржи елементе кривичног дела, о притужби се, без одлагања, обавештава надлежни јавни тужилац, Сектор унутрашње контроле и руководилац организационе јединице у којој притуженик ради, који о наведеном обавештавају притужиоца.

Уколико притужба садржи елементе повреде службене дужности, руководилац организационе јединице у којој притуженик ради без одлагања покреће дисциплински поступак против притуженика, о чему обавештава притужиоцa.

Притужбени поступак

Члан 235.

Притужбени поступак спроводи руководилац организационе јединице у којој ради притуженик или лице које он овласти, односно комисија за решавање притужби (у даљем тексту: Комисија).

Након пријема притужбе, руководилац је дужан да притужиоца обавести о покретању притужбеног поступка и да га позове на разговор у року од 15 дана од дана пријема притужбе.

У притужбеном поступку, руководилац решава притужбу усаглашавањем ставова са притужиоцем.

Ако се ставови по питању постојања угрожавања или повреде људских и мањинских права и слобода не усагласе, притужба се уступа на решавање Комисији.

Притужба се уступа Комисији и када се уредно позвани притужилац не одазове позиву на разговор, а руководиоца обавести да по притужби поступа Комисија.

Ако се притужилац не одазове на позив руководиоца из става 1. овог члана и не захтева да по притужби поступа Комисија, сматра се да је притужилац одустао од притужбе.

Притужбени поступак пред руководиоцем организационе јединице окончава се у року од 30 дана од дана пријема притужбе.

Поступак пред Комисијом окончава се достављањем писаног одговора притужиоцу у року од 30 дана од дана уступања притужбе на решавање.

Административно-техничке послове у притужбеном поступку обављају притужбене јединице.

Притужбена јединица је организациона јединица надлежна за притужбе у седишту Министарства и у полицијским управама, или организациона јединица коју за то одреди руководилац.

На притужбени поступак супсидијарно се примењује закон којим се уређује општи управни поступак.

Начин поступања у току притужбеног поступка прописује министар.

Члан 236.

Према притуженицима за које се у притужбеном поступку утврди да су својим поступањем повредили или угрозили људска и мањинска права и слободе притужиоца, руководиоци организационих јединица у Министарству предузимају одговарајуће мере.

Руководиоци из става 1. овог члана дужни су да извештај о предузетим мерама доставе надлежној притужбеној јединици, као и да о предузетим мерама обавесте притужиоца.

Комисија за решавање притужби

Члан 237.

Комисија за решавање притужби састављена је од три члана: председника комисије, члана из Министарства и једног представника јавности.

Чланове Комисије решењем именује и разрешава министар.

Председник Комисије је полицијски службеник којег предлаже Дирекција полиције, односно друга надлежна организациона јединица Министарства.

Чланови Комисија су запослени у Министарству, које предлаже Дирекција полиције или организациона јединица Министарства у којој запослени – притуженик ради.

Представнике јавности у Комисији у седишту Министарства, именује министар на предлог организација стручне јавности и невладиних организација.

Представнике јавности у Kомисијама у седишту полицијских управа именује министар на предлог органа локалне самоуправе са подручја појединих полицијских управа.

Чланови Комисије именују се на период од четири године.

Комисија заседа у потребном броју већа у седишту Министарства, као и у седишту полицијских управа.

Члан 238.

Представницима јавности који учествују у раду Комисије припада накнада за рад на седници Комисије у висини износа дневнице за службено путовање која важи за запослене у државним органима.

Надзор над решавањем притужби у притужбеном поступку

Члан 239.

Надзор над спровођењем притужбеног поступка од стране руководиоца огранизационе јединице врши надлежна притужбена јединица и Дирекција полиције.

Надзор над притужбеним поступком од стране комисије за решавање притужби врши стручно лице које је министар за то овластио.

Начин поступања током надзора над решавањем притужби уређују се актом из члана 235. став 12. овог закона.

Евидентирање и извештавање

Члан 240.

Евиденцију притужби и извештавање о решавању притужби врше надлежне притужбене јединице у складу са прописом којим се уређују евиденције и обрада података у области унутрашњих послова.

Годишњи извештај о решавању притужби у Министарству јавно се објављује на службеном веб сајту Министарства.

Решавање притужби у скраћеном поступку

Члан 241.

У скраћеном поступку притужбе решава руководилац организационе јединице у којој ради притуженик, односно на коју се притужба односи (у даљем тексту: руководилац).

Руководилац проверава наводе притужбе, и у року од 60 дана од дана пријема притужбе, извештава подносиоца о исходу провера.

Руководилац неће поступати по притужби у следећим случајевима:

1) када је притужба поновљена, а нису поднети нови докази;

2) када се ради о очигледној злоупотреби права на подношење притужбе.

О исходу скраћеног поступка из става 3. овог члана руководилац је дужан да подносиоцу одговори искључиво након првог обраћања.

Члан 242.

О исходу спроведеног притужбеног поступка руководилац или председник Kомисије из члана 235. став 1. овог закона обавештава Дирекцију полиције, односно другу надлежну организациону јединицу Министарства.

Члан 243.

Подношење лажне притужбе сматра се лажним пријављивањем у смислу кривичног законодавства.

XII. ФИНАНСИРАЊЕ

Средства за рад

Члан 244.

Средства за рад Министарства обезбеђују се у буџету Републике Србије.

Министарство може да остварује приходе пружањем услуга у вези са основном делатношћу Министарства, односно у складу са пословима који су у функцији безбедности и евиденцијама из своје надлежности, а која имају својство општих прихода буџета Републике Србије.

Органи покрајинске аутономије или јединица локалне самоуправе, јавна предузећа, недржавни органи и организације и друга правна лица, могу својим средствима учествовати у побољшању услова рада организационих целина Министарства, унапређења безбедности у заједници и у реализацији појединих активности од значаја за безбедност људи и имовине на одређеном подручју.

Врсте услуга из става 2. овог члана и висину таксе за пружање тих услуга прописује Влада.

Члан 245.

Полиција и остале организационе једнице Министарства користе средства у јавној својини.

Део средстава која Министарство користи чине средства за посебне намене, која су поверљивог карактера.

Непокретности за посебне намене, које користе службе Министарства чија надлежност, организација и поступање има безбедносни или поверљиви карактер, јесу:

1) земљиште;

2) зграде – службене и друге зграде (пословне просторије, магацини, складишта, гараже и сл.);

3) грађевински објекти (монтажни, покретни, привремени и сл.).

Приступ непокретним средствима за посебне намене, изван случајева њиховог редовног коришћења, дозвољен је само по претходно прибављеном одобрењу министра.

Покретне ствари за посебне намене, које користе службе Министарства чија надлежност, организација и поступање има безбедносни или поверљиви карактер јесу:

1) оружје за службене потребе, у складу са посебним актом, укључујући и муницију и њене елементе, барут, све врсте експлозива, димна и осветљавајућа средства;

2) опрема (за експлозивну заштиту; опрема униформисаног састава полиције и специјалних јединица Министарства: одећа, обућа, алпинистичка опрема и ронилачка опрема; идентификационе значке и службене легитимације);

3) превозна средства (ваздухопловна превозна средства – хеликоптери и лебделице, као и њихова опрема намењена потребама Министарства; моторна возила – борбена, теренска, теретна, ватрогасна, патролна и друга моторна возила; бродови и чамци – бродови, патролни чамци, диверзантски и извиђачки чамци, бродови и чамци помоћне намене, њихова стандардна и специфична опрема;

4) друга средства (за експлозивну заштиту; средства везе и телекомуникација – радио-опрема, опрема крипто-заштите, скремблери, релејна опрема, анализатори спектра, транспортна мрежа, опрема електронског и видео надзора простора и опреме надзора телекомуникација; средства информационог система – хардвер и софтвер посебне намене и оперативни системи заштите; средства криминалистичке технике – детектори, рендген уређаји, балистичке плоче, посебни материјали криминалистичке технике и друга посебна опрема; системи, уређаји и инструменти за површинско, подводно и ваздушно осматрање и јављање, за оријентацију и навигацију, радари, инфрацрвени уређаји, ласерски мерачи, нишанске справе; основно стадо – службени пси, службени коњи и сл.; средства специјалне личне заштитне опреме – заштитна одела, обућа и рукавице, штитови, шлемови, заштитне маске и наочаре, прслуци, антифони и штитници за потребе интервентних, противдиверзионих, ватрогасних јединица и припадника јединица за обезбеђење и заштиту личности).

Под стварима из става 5. овог члана подразумевају се и резервни делови, специјални алати и опрема за одржавање средстава из тог става, друге покретне ствари за посебне намене које се по својој намени, карактеристикама и својствима, могу уподобити са стварима из става 5. овог члана.

Добра, услуге и радови за потребе и у вези са непокретним и покретним стварима за посебне намене, као и услуге које су у функцији обављања послова из надлежности Министарства и потреба безбедности имају поверљив карактер у смислу става 2. овог члана.

Начин набавке средстава за посебне намене без јавног оглашавања прописује Влада.

Средства за посебне оперативне потребе

Члан 246.

За исплату трошкова и награда лицима за поступање и учествовање у примени мера које су одобрене на основу овог закона и закона којим се уређује кривични поступак и за плаћање корисних информација у вези са кривичним делима и њиховим учиниоцима (у даљем тексту: средства за посебне оперативне потребе) се у оквиру буџета, према финансијском плану дирекције полиције и Сектора унутрашње контроле, одређују наменска финансијска средства.

Подаци о исплатама воде се у посебној евиденцији, у складу са прописима којима су уређене поједине области.

Начин пословања са средствима за посебне оперативне потребе утврђује се подзаконским актом.

На новчана средства из става 1. овог члана не плаћају се доприноси, нити друга давања одређена прописима.

Фонд за солидарну помоћ

Члан 247.

Министарство може основати Фонд за солидарну помоћ и располагати прикупљеним средствима до висине средстава на рачуну Фонда, у циљу помоћи запосленима и чланова њихових ужих породица, и то:

1) породицама погинулих запослених у Министарству, породицама рањених запослених у Министарству као и рањеним запосленима у Министарству, који су у обављању или поводом обављања послова били рањени;

2) запосленима и члановима њихових ужих породица ради лечења, рехабилитације, набавке ортопедских и других помагала у случајевима обољевања од тежих болести услед којих је угрожен живот или у већој мери отежан социјално – економски положај запосленог и његове породице;

3) запосленима и њиховим ужим породицама при посебним случајевима угрожености услед елементарних непогода.

Члан 248.

Средства Фонда за солидарну помоћ могу да чине:

1) донације;

2) средства буџета;

3) друга средства у складу са законом и другим прописима.

Ближе облике помоћи, услове, критеријуме, висину и доделу средстава Фонда за солидарну помоћ прописује министар.

XIII. ПОМОЋНА ПОЛИЦИЈА

Припадници помоћне полиције

Члан 249.

Министарство може образовати помоћну полицију за извршавање полицијских послова у случајевима када треба надокнадити ангажовање великог броја полицијских службеника за извршавање задатака:

1) високог безбедносног ризика;

2) у природним и другим несрећама;

3) обезбеђивања државне границе;

4) у другим случајевима када је угрожена унутрашња безбедност.

Изузетно, помоћна полиција може бити ангажована и када постоји обострани интерес Министарства и локалне самоуправе по основу посебних споразума.

На припаднике помоћне полиције када су ангажовани, сходно се примењују одредбе овог закона, које се односе на права и дужности полицијских службеника.

О употреби помоћне полиције за извршавање полицијских послова одлучује министар, на предлог директора полиције.

Ближе услове за избор кандидата, права и обавезе припадника помоћне полиције, обуку, начин ангажовања, као и организацију и рад помоћне полиције уређује Влада.

XIV. ПРИМЕНА ДРУГИХ ПРОПИСА

Члан 250.

Ако овим законом, прописима донетим на основу овог закона и посебним колективним уговором за полицијске службенике није другачије прописано, на права и дужности, рад и радне односе полицијских службеника, примењују се прописи о државним службеницима и посебан колективни уговор закључен у складу са тим прописима, општи прописи о раду и закон којим се уређује општи управни поступак.

XV. ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Доношење подзаконских аката

Члан 251.

Подзаконски акти утврђени овим законом донеће се најкасније у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона.

Евиденције у Полицији

Члан 252.

Полиција, у сврху обављања послова из делокруга Министарства може да обрађује податке о личности и о томе води евиденције.

Евиденције из става 1. овог члана биће прописане посебним законом.

Члан 253.

До доношења прописа из члана 9. и 184. став 2. овог закона, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима.

Одредбе члана 165. овог закона, почињу да се примењују након истека рока од једне године од ступања на снагу овог закона.

Информисање о законским променама

Члан 254.

Ради информисања јавности о законским променама и односу између овог закона са законима из области унутрашњих послова, законима о управи, кривичном поступку, прекршајима, радним односима и другим законима који се односе на Полицију или их Полиција примењује, Министарство ће два пута годишње објављивати информације за јавност са Листом закона и објашњењем законских промена.

Прву информацију из става 1. овог члана Министарство ће објавити у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона.

Важење прописа до доношења нових на основу овог закона

Члан 255.

Прописи донети на основу Закона о полицији („Службени гласник РС”, бр. 101/05, 63/09 –УС, 92/11 и 64/15) остају на снази до доношења прописа којим се стављају ван снаге, уколико нису у супротности са одредбама овог закона.

Члан 256.

Лица која су завршила студије у року на високошколској установи образованој за остваривање студијских програма за потребе полицијског образовања, чије су студије финансиране из буџета Републике Србије и која су имала закључене уговоре са Министарством за сваку школску годину, приликом спровођења конкурса имају предност, уколико испуњавају опште и посебне услове за заснивање радног односа у Министарству.

Престанак важења одређених закона

Члан 257.

Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о полицији („Службени гласник РС”, бр. 101/05, 63/09 –УС, 92/11 и 64/15) осим чл. 75-82, који ће се примењивати до доношења закона из члана 252. овог закона.

Ступање на снагу овог закона

Члан 258.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.

Sorry, only Google Translate version of this article is available. Translation can be inaccurate.

Део први

ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Глава I

ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1

Овим законом уређују се правила поступка за пружање судске правне заштите по којима се поступа и одлучује у парницама за решавање спорова насталих поводом повреде права личности и спорова из породичних, радних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом прописана друга врста поступка.

Члан 2

Странке имају право на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права.

Суд не може да одбије одлучивање о захтеву за који је надлежан.

Члан 3

У парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су постављени у поступку.

Странке могу слободно да располажу захтевима које су поставиле у току поступка. Странке могу да се одрекну свог захтева, признају захтев противне странке и да се поравнају.

Суд неће да дозволи располагања странака која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком, правилима морала и добрим обичајима.

Члан 4

Суд одлучује о тужбеном захтеву по правилу на основу усменог, непосредног и јавног расправљања, ако овим законом није другачије прописано.

Суд може да искључи јавност само у случајевима прописаним законом.

Члан 5

Суд ће свакој странци да пружи могућност да се изјасни о захтевима, предлозима и наводима противне странке.

Суд је овлашћен да одлучи о захтеву о коме противној странци није била пружена могућност да се изјасни, само ако је то законом прописано.

Суд не може своју одлуку да заснује на чињеницама о којима странкама није пружена могућност да се изјасне осим ако законом није другачије прописано.

Члан 6

У парничном поступку у службеној употреби је српски језик и ћириличко писмо. Други језици и писма службено се употребљавају у складу са законом.

У судовима на чијим подручјима живе припадници националних мањина, у службеној употреби су и њихови језици и писма, у складу са Уставом и законом.

Странке и други учесници у поступку имају право да се служе својим језиком и писмом, у складу са одредбама овог закона.

Члан 7

Странке су дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице.

Суд ће да размотри и утврди само чињенице које су странке изнеле и да изведе само доказе које су странке предложиле, ако законом није другачије прописано.

Суд је овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу да располажу (члан 3. став 3).

Члан 8

Суд одлучује по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка, које ће чињенице да узме као доказане.

Члан 9

Странке су дужне да савесно користе права која су им призната овим законом.

Суд је дужан да спречи и казни сваку злоупотребу права које имају странке у поступку.

Члан 10

Странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року.

Суд је дужан да поступак спроведе без одуговлачења, у складу са претходно одређеним временским оквиром за предузимање парничних радњи (у даљем тексту: временски оквир) и са што мање трошкова.

Непоступање судије у временском оквиру је основ за покретање дисциплинског поступка у складу са одредбама Закона о судијама.

Члан 11

Суд ће да упути странке на медијацију или на информативно рочиште за медијацију, у складу са законом, односно да укаже странкама на могућност за вансудско решавање спора медијацијом или на други споразуман начин.

Члан 12

Ако одлука зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам да реши то питање ако посебним прописима није другачије предвиђено.

Одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено.

Члан 13

У парничном поступку суд је у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим.

Члан 14

Странке предузимају парничне радње у писаном облику изван рочишта, а усмено на рочишту, ако за поједине радње није законом прописан облик у коме морају да се предузму.

Глава II

НАДЛЕЖНОСТ И САСТАВ СУДА

1. Заједничке одредбе

Члан 15

Суд оцењује по службеној дужности, одмах по пријему тужбе, да ли је надлежан и у којем је саставу надлежан, на основу навода у тужби и на основу чињеница које су суду познате.

Ако се у току поступка промене околности на којима је заснована надлежност суда или ако тужилац смањи тужбени захтев, суд који је био надлежан у време подношења тужбе остаје и даље надлежан и ако би услед ових промена био надлежан други суд исте врсте.

Члан 16

Суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност.

Суд ће да се огласи ненадлежним, укине спроведене радње у поступку и одбаци тужбу, ако у току поступка утврди да за решавање спора није надлежан суд него неки други орган.

Суд ће да се по службеној дужности огласи ненадлежним, укине спроведене радње у поступку и одбаци тужбу ако у току поступка утврди да за решавање спора није надлежан суд Републике Србије (у даљем тексту: домаћи суд), осим ако надлежност домаћег суда зависи од пристанка туженог, а тужени је дао свој пристанак.

Члан 17

Суд у току целог поступка по службеној дужности пази на своју стварну надлежност.

Виши суд првог степена не може да се огласи стварно ненадлежним ни по службеној дужности ни по приговору туженог после упуштања туженог у расправљање у правним стварима из надлежности нижег суда првог степена исте врсте.

Ако се тужба не доставља туженом на одговор, тужени може да истакне приговор ненадлежности најкасније пре почетка припремног рочишта, а ако се оно не одржава, пре отварања главне расправе.

Против решења вишег суда првог степена којим се огласио стварно надлежним, као и против решења којим се тај суд огласио стварно ненадлежним и предмет уступио нижем суду првог степена исте врсте, није дозвољена жалба.

Члан 18

Суд ће решењем да обустави парнични поступак, ако до доношења одлуке о главној ствари утврди да поступак треба да се спроведе по правилима ванпарничног поступка.

Поступак ће да се настави, по правноснажности решења, пред надлежним судом по правилима ванпарничног поступка.

Члан 19

Суд ће по службеној дужности да се огласи месно ненадлежним ако постоји искључива месна надлежност неког другог суда, најкасније у року од осам дана од дана пријема одговора на тужбу.

Ако се тужба не доставља туженом на одговор, суд ће по службеној дужности да се огласи месно ненадлежним у року од осам дана од дана пријема тужбе.

Суд може да се по приговору месне ненадлежности туженог огласи месно ненадлежним у року од осам дана од дана пријема одговора на тужбу.

Ако се тужба не доставља на одговор, тужени може да истакне приговор месне ненадлежности најкасније на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу, ако се припремно рочиште не одржава, а пре упуштања у расправљање, о чему суд мора да одлучи у року од осам дана од дана изјављивања приговора.

Члан 20

По правноснажности решења којим се огласио ненадлежним (чл. 17. и 19), суд ће да уступи предмет надлежном суду.

Суд ће, у случају изборне надлежности, да затражи од тужиоца да се изјасни у року од три дана пре него што уступи предмет надлежном суду. У случају да се тужилац не изјасни у одређеном року, суд ће да уступи предмет суду опште месне надлежности.

Суд коме је предмет уступљен као надлежном наставиће поступак као да је код њега био покренут.

Члан 21

Ако суд коме је предмет уступљен као надлежном сматра да је надлежан суд који му је предмет уступио или неки други суд, доставиће предмет суду који треба да реши овај сукоб надлежности у року од осам дана од дана пријема предмета, осим ако нађе да му је предмет уступљен услед очигледне омашке, а требало је да буде уступљен неком другом суду, у ком случају ће да уступи предмет другом суду и о томе обавести суд који му је предмет уступио.

Ако је поводом жалбе против одлуке првостепеног суда којом се он огласио месно ненадлежним одлуку донео другостепени суд, за ту одлуку везан је у погледу надлежности и суд коме је предмет уступљен, ако је другостепени суд који је одлуку донео надлежан за решавање сукоба надлежности између тих судова.

Одлука другостепеног суда о стварној ненадлежности првостепеног суда везује сваки суд коме исти предмет буде касније уступљен, ако је другостепени суд надлежан за решавање сукоба надлежности између тих судова.

Члан 22

Сукоб надлежности између судова исте врсте решава заједнички непосредно виши суд.

Сукоб надлежности између судова разне врсте решава Врховни касациони суд.

Члан 23

О сукобу надлежности може да се одлучи и ако се странке нису претходно изјасниле о надлежности.

Док се не реши сукоб надлежности, суд коме је предмет уступљен дужан је да предузима оне радње у поступку за које постоји опасност од одлагања.

Против решења којим се решава сукоб надлежности није дозвољена жалба.

Члан 24

Суд предузима радње у поступку на свом подручју.

Ако постоји опасност због одлагања, суд ће да предузима поједине радње и на подручју суседног суда и о томе ће да обавести суд на чијем подручју је предузета радња.

Члан 25

У погледу надлежности домаћих судова за суђење странцима који уживају имунитет у Републици Србији и за суђење страним државама и међународним организацијама јавноправног карактера важе правила међународног права.

Суд у случају сумње о постојању и обиму имунитета, може да затражи обавештење од министарства надлежног за послове правосуђа.

2. Надлежност судова за спорове са међународним елементом

Члан 26

Домаћи суд је надлежан за суђење, ако је његова надлежност за спор са међународним елементом изричито предвиђена законом или међународним уговором.

Ако у закону или међународном уговору нема изричите одредбе о надлежности домаћег суда за одређену врсту спорова, домаћи суд је надлежан за суђење у тој врсти спорова и ако његова надлежност произлази из одредаба закона о месној надлежности домаћег суда.

3. Стварна надлежност

Члан 27

Судови у парничном поступку суде у границама своје стварне надлежности прописане законом.

Члан 28

Ако је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима прописаним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева.

Камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка не узимају се у обзир ако не чине главни захтев.

Члан 29

Ако се захтев односи на будућа давања која се понављају, вредност предмета спора рачуна се по њиховом збиру, али највише до износа који одговара збиру давања за време од пет година.

Члан 30

Ако једна тужба против истог туженог обухвата више захтева који се заснивају на истом чињеничном и правном основу, надлежност се одређује према збиру вредности свих захтева.

Ако захтеви у тужби произлазе из разних основа или су истакнути против више тужених, надлежност се одређује према вредности сваког појединог захтева.

Члан 31

Ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора, који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела.

Ако се спор води о постојању закупног односа, вредност се рачуна према једногодишњој закупнини, осим ако се ради о закупном односу закљученом на краће време.

Члан 32

Ако се тужбом захтева само давање обезбеђења за извесно потраживање или установљење заложног права, вредност предмета спора одређује се према износу потраживања које треба да се обезбеди.

Изузетно од става 1. овог члана, ако предмет залоге има мању вредност од потраживања које треба да се обезбеди, као вредност предмета спора узеће се вредност предмета залоге.

Члан 33

Ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, а тужилац у тужби наведе да пристаје да уместо испуњења тог захтева прими одређени новчани износ, као вредност предмета спора узеће се тај износ.

У другим случајевима, ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби.

Ако је у случају из става 2. овог члана тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, суд ће, најкасније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин да провери тачност означене вредности и утврди вредност предмета спора.

4. Састав суда

Члан 34

У парничном поступку суди веће или судија појединац.

Председник већа предузима радње у поступку и доноси одлуке за чије је предузимање, односно доношење овлашћен овим законом.

Судија појединац има овлашћења председника већа, односно већа, прописана овим законом, у парницама у којима суди.

Члан 35

У првом степену спорове суди веће, осим ако законом није прописано да суди судија појединац.

Ако веће суди у првом степену, састављено је од једног судије председника већа и двоје судија поротника.

Судија појединац суди у:

– имовинскоправним споровима,

– стамбеним споровима,

– споровима због сметања државине,

– споровима о ауторским и сродним правима,

– споровима о објављивању информације и одговора на информацију,

– споровима о заштити и употреби проналазака, индустријског дизајна, модела, узорака, жигова, ознака географског порекла, топографије интегрисаних кола (топографије полупроводничких производа) и права оплемењивача биљних сорти,

– споровима због дискриминације,

– споровима због повреде права личности,

– споровима поводом избора и разрешења органа правних лица,

– споровима поводом колективних уговора,

– потрошачким споровима,

– споровима поводом штрајка.

Судија појединац спроводи поступак и доноси одлуку у предметима правне помоћи.

Судије које суде у првом и другом степену у парничном поступку у вези са породичним односима морају бити лица која су стекла посебна знања из области права детета.

Програм и начин стицања посебних знања из става 5. овог члана споразумно прописују министар надлежан за послове правосуђа и министар надлежан за послове породичне заштите.

Члан 36

(Брисан)

Члан 37

Ако суди у другом степену у седници већа или на расправи суд одлучује у већу састављеном од троје судија, осим кад је овим законом другачије прописано.

Врховни касациони суд одлучује у већу састављеном од троје судија.

Суд решава сукоб надлежности (члан 22) и одлучује у свим осталим случајевима у већу стављеном од троје судија.

5. Месна надлежност

а) Општа месна надлежност

Члан 38

Тужба се подноси суду који је опште месно надлежан, ако законом није другачије прописано.

Члан 39

За суђење је опште месно надлежан суд на чијем подручју тужени има пребивалиште.

Ако тужени нема пребивалиште у Републици Србији нити у некој другој држави, опште месно надлежан је суд на чијем подручју тужени има боравиште.

Ако тужени поред пребивалишта има и боравиште у неком другом месту, а према околностима може да се претпостави да ће ту дуже време да борави, опште месно надлежан је и суд боравишта туженог.

Члан 40

За суђење у споровима против Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе и њихових органа, опште месно надлежан је суд на чијем се подручју налази седиште њене скупштине.

За суђење у споровима против правних лица, опште месно надлежан је суд на чијем се подручју налази њихово седиште, према извештају Агенције за привредне регистре.

Члан 41

За суђење у споровима против држављанина Републике Србије који стално живи у иностранству, где је упућен на службу или на рад од стране државног органа или правног лица, опште месно надлежан је суд његовог последњег пребивалишта.

б) Посебна месна надлежност

Члан 42

Ако је једном тужбом тужено више лица (члан 205. став 1. тачка 1), а за њих не постоји месна надлежност истог суда, надлежан је суд који је месно надлежан за једног од тужених.

Члан 43

За суђење у споровима о законском издржавању, ако је тужилац лице које тражи издржавање, поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште, односно боравиште.

Ако је за спорове о законском издржавању са међународним елементом домаћи суд надлежан зато што тужилац има пребивалиште у Републици Србији, месно надлежан је суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште.

Ако надлежност домаћег суда у споровима о законском издржавању постоји зато што тужени има имовину у Републици Србији из које може да се наплати издржавање, месно надлежан је суд на чијем се подручју налази та имовина.

Члан 44

За суђење у споровима због вануговорне одговорности за штету, поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем је подручју штетна радња извршена или суд на чијем је подручју штетна последица наступила.

Ако је штета настала услед смрти или тешке телесне повреде, поред суда из става 1. овог члана, надлежан је и суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште, односно боравиште.

Одредбе ст. 1. и 2. овог члана примењиваће се и у поступку против организације за осигурање ради накнаде штете трећим лицима на основу прописа о непосредној одговорности организације за осигурање, а одредба става 1. овог члана и у поступку о регресним захтевима по основу накнаде штете против регресних дужника.

Члан 45

За суђење у споровима за заштиту права потрошача, поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем подручју потрошач има пребивалиште, односно боравиште.

Члан 46

За суђење у споровима због повреде права личности, поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем подручју је штетна радња извршена или суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште, односно боравиште.

Члан 47

За суђење у споровима за заштиту права на основу писмене гаранције против произвођача који је дао гаранцију, поред суда опште месне надлежности за произвођача, надлежан је и суд опште месне надлежности за продавца који је приликом продаје ствари уручио купцу писмену гаранцију произвођача.

Члан 48

За суђење у споровима ради утврђивања постојања или непостојања брака, поништења брака или развода брака (брачни спорови), поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем подручју су супружници имали последње заједничко пребивалиште.

Ако је за брачне спорове домаћи суд надлежан зато што су супружници имали последње заједничко пребивалиште у Републици Србији, односно зато што тужилац има пребивалиште у Републици Србији, месно надлежан је суд на чијем су подручју супружници имали последње заједничко пребивалиште, односно суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште.

Члан 49

Ако је у споровима о имовинским односима супружника домаћи суд надлежан зато што се имовина супружника налази у Републици Србији или зато што тужилац у време подношења тужбе има пребивалиште или боравиште у Републици Србији, месно надлежан је суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште или боравиште у време подношења тужбе.

Члан 50

У поступку ради утврђивања или оспоравања очинства или материнства дете може да поднесе тужбу пред судом опште месне надлежности или пред судом на чијем подручју има пребивалиште, односно боравиште.

Ако је у поступку ради утврђивања или оспоравања очинства или материнства домаћи суд надлежан зато што тужилац има пребивалиште у Републици Србији, месно надлежан је суд на чијем подручју тужилац има пребивалиште.

Члан 51

За суђење у споровима о праву својине и другим стварним правима на непокретности, споровима због сметања државине на непокретности, као и у споровима из закупних односа на непокретности, искључиво је месно надлежан суд на чијем подручју се налази непокретност.

Ако се непокретност налази на подручју више судова, надлежан је сваки од тих судова.

У споровима због сметања државине на покретним стварима, поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем подручју је настало сметање.

Члан 52

Ако је за суђење у споровима о праву својине и другим стварним правима на ваздухоплову и броду, као и у споровима из закупних односа на ваздухоплову и броду, надлежан домаћи суд, искључиво је месно надлежан суд на чијем се подручју води уписник у који је ваздухоплов, односно брод уписан.

Ако је за суђење у споровима због сметања државине на ваздухоплову, односно броду из става 1. овог члана надлежан домаћи суд, поред суда на чијем се подручју води уписник у који је ваздухоплов, односно брод уписан, месно је надлежан и суд на чијем се подручју догодило сметање.

Члан 53

Тужба о имовинскоправним захтевима против лица за која не постоји општа месна надлежност у Републици Србији може да се поднесе сваком домаћем суду на чијем се подручју налази имовина тог лица или предмет који се тужбом тражи.

Ако надлежност домаћег суда постоји зато што је обавеза настала за време боравка туженог у Републици Србији, месно надлежан је суд на чијем је подручју обавеза настала.

За спорове против лица за која не постоји општа месна надлежност у Републици Србији, за обавезе које треба да се испуне у Републици Србији, тужба може да се поднесе суду на чијем подручју та обавеза треба да се испуни.

Члан 54

За суђење у споровима против правног лица које има огранак изван свог седишта, ако спор произлази из правног односа тог огранка, поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем се подручју налази тај огранак.

Члан 55

За спорове против правног лица које има седиште у иностранству у погледу обавеза које су засноване у Републици Србији или у Републици Србији морају да се испуне, тужба може да се поднесе суду на чијем се подручју налази његово стално заступништво или седиште органа коме је поверено да врши његове послове.

Члан 56

У споровима против Републике Србије из односа са војним јединицама, односно војним установама, искључиво је надлежан суд на чијем се подручју налази седиште команде војне јединице, односно војне установе.

Члан 57

Док оставински поступак није правноснажно окончан, за суђење у споровима из наследноправних односа, као и у споровима за потраживања повериоца према наследницима оставиоца за дугове оставиоца, искључиво је месно надлежан суд пред којим се води оставински поступак, односно суд на чијем подручју се налази суд пред којим се води оставински поступак.

Члан 58

За суђење у споровима који настају у току и поводом судског или административног извршног поступка, односно у току и поводом стечајног поступка, искључиво је месно надлежан суд који спроводи извршни, односно стечајни поступак, односно суд на чијем подручју се налази суд који спроводи извршни поступак, односно суд на чијем се подручју спроводи административно извршење.

Члан 59

За суђење у споровима имаоца менице или чека против потписника, поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд места плаћања.

Члан 60

Ако је у спору из радног односа тужилац запослени, за суђење је, поред суда који је опште месно надлежан за туженог, надлежан и суд на чијем се подручју рад обавља или се обављао.

Члан 61

Ако у страној држави држављанин Републике Србије може да буде тужен пред судом који по одредбама овог закона не би био месно надлежан за суђење у тој грађанскоправној ствари, иста надлежност ће да важи и за суђење држављанину те стране државе пред домаћим судом.

в) Одређивање месне надлежности од стране највишег суда одређене врсте

Члан 62

Надлежни суд првог степена може сам или на предлог странке да поднесе захтев највишем суду одређене врсте да одреди да у поједином предмету поступа други стварно надлежни суд, ако је очигледно да ће тако лакше да се спроведе поступак или ако за то постоје други оправдани разлози.

Захтев надлежног суда првог степена из става 1. овог члана не доставља се странкама на изјашњавање.

Предлог за делегацију надлежности из става 1. овог члана после припремног, односно првог рочишта за главну расправу странка може да поднесе само ако је разлог настао или је странка за њега касније сазнала.

Предлог странке за делегацију надлежности, надлежни суд првог степена ће да достави на изјашњавање противној странци са налогом да се изјасни о предлогу у року од три дана од дана достављања.

Надлежни суд првог степена може да застане са поступком уколико је поднео захтев за делегацију надлежности.

О предлогу странке за делегацију надлежности из става 1. овог члана одлучује надлежни суд првог степена решењем против кога жалба није допуштена, у року од осам дана од дана пријема предлога.

О захтеву надлежног суда првог степена из става 1. овога члана одлучује веће највишег суда одређене врсте.

Захтев, односно предлог за делегацију надлежности може да се поднесе и у другостепеном поступку под условима из става 1. овог члана.

Члан 63

Првостепени или другостепени суд ће да одбаци предлог за одређивање другог стварно надлежног суда ако странка поново поднесе истоветан предлог, ако је предлог необразложен, не садржи разлоге из члана 62. став 1. овог закона или ако странка предлаже одређивање другог стварно надлежног суда из разлога који се односе на искључење, односно изузеће.

Одлуку из става 1. овог члана доноси председник већа првостепеног суда у року од осам дана или веће другостепеног суда и против ове одлуке није дозвољена жалба.

Члан 64

Ако је за суђење надлежан домаћи суд, а по одредбама овог закона не може да се утврди који је суд месно надлежан, Врховни касациони суд ће, на предлог странке, да одреди који ће стварно надлежан суд да буде месно надлежан.

г) Споразум о месној надлежности

Члан 65

Ако законом није прописана искључива месна надлежност неког суда, странке могу да се споразумеју да им у првом степену суди суд који није месно надлежан, под условом да је тај суд стварно надлежан.

Ако је законом прописано да су за суђење месно надлежна два или више домаћих судова, странке могу да се споразумеју да им у првом степену суди један од тих судова или неки други стварно надлежан суд.

Споразум из ст. 1. и 2. овог члана производи правно дејство само ако је састављен у писаном облику и ако се односи на одређени спор или више спорова који сви проистичу из одређеног правног односа.

Исправу о споразуму тужилац мора да приложи уз тужбу, а тужени уз приговор ненадлежности.

Глава III

ИСКЉУЧЕЊЕ И ИЗУЗЕЋЕ

Члан 66

Судија је дужан да се уздржи од суђења ако постоје разлози који доводе у сумњу његову непристрасност.

Члан 67

Судија не може да врши судијску дужност (искључење) ако:

1) је сам странка, законски заступник или пуномоћник странке, ако је са странком у односу саовлашћеника, саобвезника или регресног обвезника или ако је у истом предмету саслушан као сведок или вештак;

2) је као акционар власник више од 3% акција у укупном капиталу правног лица, члан привредног друштва или члан задруге ако је једна од странака његов поверилац или дужник;

3) му је странка или законски заступник или пуномоћник странке сродник по крви у правој линији, а у побочној линији до четвртог степена или му је супружник, односно ванбрачни партнер, сродник по тазбини до другог степена, без обзира да ли је брак престао или није;

4) је старатељ, усвојитељ или усвојеник странке, њеног законског заступника или пуномоћника или ако између њега и странке, њеног законског заступника или пуномоћника странке постоји заједничко домаћинство;

5) између судије и странке тече нека друга парница;

6) је у истом предмету учествовао у поступку медијације или у закључењу судског поравнања које се побија у парници или је донео одлуку која се побија или је заступао странку као адвокат;

7) је у стечајном поступку као стечајни судија или члан стечајног већа донео одлуку поводом које је дошло до спора.

Судија може да буде изузет ако постоје околности које доводе у сумњу његову непристрасност (изузеће).

Члан 68

Кад сазна да постоји неки од разлога за искључење из члана 67. став 1. овог закона, судија је дужан да прекине сваки рад на том предмету и да о разлозима за искључење одмах обавести странке и председника суда, који ће да одлучи о искључењу.

Ако судија сматра да постоје разлози за његово изузеће, застаће са поступком и одмах ће о томе да обавести странке и председника суда који ће да одлучи о изузећу. До доношења решења председника суда, судија може да предузима само оне радње за које постоји опасност од одлагања.

Члан 69

Искључење и изузеће могу да траже и странке.

Странка је дужна да поднесе захтев чим сазна да постоји разлог за искључење односно изузеће, а најкасније до закључења расправе пред првостепеним судом, а ако није било расправљања, до доношења одлуке.

У захтеву мора да се наведе законски разлог због кога се тражи искључење или изузеће, околности из којих произлази да је предлог благовремено поднет и чињенице на којима се заснива постојање разлога за искључење или изузеће.

Захтев за искључење судије који одлучује по правном леку, странка може да поднесе до доношења одлуке о правном леку, а захтев за изузеће у року од 15 дана од дана пријема списа у суд вишег степена. Ако веће буде промењено, рок за подношење захтева за изузеће почиње изнова да тече од дана достављања странци те одлуке суда.

Члан 70

Неблаговремен (члан 69. ст. 2. и 4), непотпун (члан 69. став 3) и недопуштен захтев за искључење или изузеће председник већа пред којим се води поступак ће да одбаци без одлагања и кад је странка поднела предлог за његово искључење, односно изузеће.

Није допуштен захтев за искључење или изузеће:

1) којим се уопштено тражи изузеће свих судија неког суда или свих судија који би могли да учествују у неком поступку;

2) о коме је већ одлучено;

3) у коме није образложен законски разлог због кога се изузеће тражи;

4) ако странка захтева искључење, односно изузеће судије који не поступа у том предмету;

5) ако странка захтева искључење, односно изузеће председника суда, изузев када поступа у том предмету.

Ако је захтев из става 1. овог члана поднет на рочишту судија ће га одбацити и наставиће рочиште, а ако је поднет у поднеску, најкасније у року од три дана од дана пријема поднеска.

Против решења из става 1. овога члана није дозвољена посебна жалба.

Члан 71

О захтеву за искључење и изузеће судије одлучује председник суда, најкасније у року од три дана од дана подношења захтева, а о захтеву за искључење и изузеће председника суда и председника Врховног касационог суда одлучује се у року од 15 дана.

О захтеву за искључење и изузеће председника суда одлучује председник непосредно вишег суда.

О захтеву за искључење и изузеће председника Врховног касационог суда одлучује Општа седница.

Пре доношења решења о изузећу узеће се изјава од судије чије се изузеће тражи, а по потреби извршиће се и друге провере.

Против решења о искључењу или усвајању захтева за изузеће није дозвољена жалба, а против решења којим се захтев за изузеће одбија није дозвољена посебна жалба.

Члан 72

Кад је поднет захтев за његово искључење или изузеће на рочишту, судија ће да доврши започето рочиште. До доношења решења о захтеву за искључење или изузеће судија ће да предузима само оне радње за које постоји опасност од одлагања.

Ако захтев за искључење буде усвојен, суд ће да укине све радње које је предузео искључени судија.

Ако захтев за изузеће буде усвојен, суд ће да укине радње које су биле предузете после подношења захтева, осим ако се странке не сагласе да се предузете радње не укидају.

У случају подношења захтева за искључење или изузеће у току расправе пред другостепеним судом, примењују се одредбе ст. 1. до 3. овог члана.

Члан 73

Одредбе о искључењу и изузећу судија сходно се примењују и на председника суда и судију поротника.

Судија поротник не може да врши судијску дужност (искључење) и ако стално или привремено ради код предузетника или у правном лицу које је странка у поступку.

Глава IV

СТРАНКЕ И ЊИХОВИ ЗАСТУПНИЦИ

Члан 74

Странка у поступку може да буде свако физичко и правно лице.

Посебним прописима одређује се ко осим физичких и правних лица може да буде странка у поступку.

Јавни тужилац има право да учествује у парничном поступку као странка само у случајевима прописаним законом.

Изузетно, парнични суд може решењем, које има правно дејство у одређеној парници, да призна својство странке и оним облицима удруживања и организовања који немају страначку способност у смислу ст. 1. и 2. овог члана, ако утврди да, с обзиром на предмет спора, испуњавају битне услове за стицање страначке способности, а нарочито ако располажу имовином на којој се може спровести извршење.

Против решења из става 4. овог члана, којим се признаје својство странке у парници, није дозвољена посебна жалба.

Члан 75

Странка која је потпуно пословно способна може сама да предузима радње у поступку (парнична способност).

Пунолетно лице коме је ограничена пословна способност парнично је способно у границама своје пословне способности.

Малолетник је парнично способан у границама признате пословне способности.

Члан 76

Странку која нема парничну способност заступа њен законски заступник.

Члан 77

Заступник правног лица у поступку је лице које је уписано у одговарајући регистар, а одређено је посебним прописом, општим и појединачним актом правног лица или одлуком суда.

Члан 78

Законски заступник може у име странке да предузима све радње у поступку. Ако је за подношење или повлачење тужбе, признање, односно за одрицање од тужбеног захтева, закључење поравнања, изјављивање, повлачење или одрицање од правног лека, посебним прописима предвиђено да заступник мора да има посебно овлашћење, он може те радње да предузима само ако има овлашћење.

Одредбе става 1. овог члана односе се и на заступника правног лица.

Члан 79

Суд ће по службеној дужности да пази да ли лице које се појављује као странка може да буде странка у поступку и да ли је парнично способна, да ли парнично неспособну странку заступа њен законски заступник и да ли законски заступник има посебно овлашћење ако је оно потребно.

Лице које се појављује као законски заступник дужно је да приликом предузимања прве радње у поступку докаже да је законски заступник.

Законски заступник је дужан да поднесе посебно овлашћење ако је за предузимање одређених радњи у поступку то потребно.

Кад суд установи да законски заступник лица под старатељством не показује потребну пажњу у заступању, обавестиће о томе орган старатељства. Ако би услед пропуштања заступника могла да настане штета за лице под старатељством, суд ће да застане с поступком и предложи да се одреди други законски заступник.

Члан 80

Кад суд утврди да лице које се појављује као странка не може да буде странка у поступку, а тај недостатак може да се отклони, позваће тужиоца да отклони недостатак.

Кад суд утврди да странка нема законског заступника или да законски заступник нема посебно овлашћење кад је оно потребно, затражиће да надлежни орган старатељства постави старатеља парнично неспособном лицу или ће да предузме друге мере које су потребне да би парнично неспособна странка била правилно заступана.

Суд ће да одреди рок за отклањање недостатака из ст. 1. и 2. овог члана, под условима прописаним одредбама члана 101. овог закона.

Док се не отклоне ови недостаци, у поступку могу да се предузимају само оне радње због чијег одлагања би могле да настану штетне последице.

Ако наведени недостаци не могу да се отклоне или ако одређени рок безуспешно протекне, суд ће решењем да укине радње спроведене у поступку уколико су захваћене овим недостацима и одбаци тужбу ако су недостаци такве природе да спречавају даље вођење поступка.

Против решења којим се наређују мере за отклањање недостатака није дозвољена жалба.

Члан 81

Ако се у току поступка пред првостепеним судом покаже да би редован поступак око постављања законског заступника туженом трајао дуго, па би због тога могле да настану штетне последице за једну или обе странке, суд ће туженом да постави привременог заступника по редоследу са списка адвоката који суду доставља надлежна адвокатска комора. Списак се објављује на интернет страници и огласној табли надлежне адвокатске коморе и суда. Приликом постављања привременог заступника, суд је дужан да поштује редослед са списка.

Под условом из става 1. овог члана суд ће да постави туженом привременог заступника нарочито ако:

1) тужени није парнично способан, а нема законског заступника;

2) постоје супротни интереси туженог и његовог законског заступника;

3) обе странке имају истог законског заступника;

4) је пребивалиште или боравиште, односно седиште туженог непознато, а тужени нема пуномоћника;

5) се тужени или његов законски заступник, који немају пуномоћника, налазе у иностранству, а достављање није могло да се изврши.

Суд може да постави привременог заступника и правном лицу, односно предузетнику под условима и на начин прописаним у ст. 1. и 2. овог члана.

Суд одлучује решењем о постављању привременог заступника, које без одлагања доставља органу старатељства последњег пребивалишта или боравишта туженог, а странкама чим је то могуће.

Против решења из става 4. овога члана није дозвољена жалба.

Члан 82

Привремени заступник има у поступку за који је постављен сва права и дужности законског заступника.

Привремени заступник предузима парничне радње у поступку све док се странка, њен законски заступник или пуномоћник не појави пред судом или док орган старатељства не обавести суд да је поставио старатеља.

Члан 83

Ако је привремени заступник постављен туженом из разлога наведених у члану 81. став 2. тач. 4) и 5) овог закона, суд ће оглас о постављању привременог заступника да објави у “Службеном гласнику Републике Србије”, преко огласне табле суда и на интернет страници суда, а по потреби и на други начин.

Оглас из става 1. овог члана садржи: означење суда који је поставио привременог заступника, законски основ, име туженог коме се поставља заступник, предмет спора, име заступника и његово занимање и боравиште, као и упозорење да ће заступник да заступа туженог у поступку све док се тужени или његов пуномоћник не појави пред судом, односно док орган старатељства не обавести суд да је поставио старатеља.

Члан 84

Страни држављанин који није парнично способан по закону државе чији је држављанин, а парнично је способан по домаћем закону, може сам да предузима радње у поступку. Законски заступник може да предузима радње у поступку само док страни држављанин не изјави да сам преузима вођење парнице.

Глава V

ПУНОМОЋНИЦИ

Члан 85*

Странке могу да предузимају радње у поступку лично или преко пуномоћника.

Пуномоћник физичког лица може бити адвокат, крвни сродник у правој линији, брат, сестра или брачни друг, као и представник службе правне помоћи јединице локалне самоуправе који је дипломирани правник са положеним правосудним испитом.

Пуномоћник запосленог у спору из радног односа може бити и представник синдиката чији је запослени члан, под условом да је дипломирани правник са положеним правосудним испитом.

Пуномоћник правног лица може бити адвокат, као и дипломирани правник са положеним правосудним испитом који је у радном односу у том правном лицу.

Пуномоћник мора бити потпуно пословно способно лице.

Странку мора да заступа адвокат у поступку по ванредним правним лековима, изузев ако је сама адвокат.

Заступање Републике Србије и њених органа, јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе уређује се посебним прописима.

Суд може да позове странку која има пуномоћника да се пред судом лично изјасни о чињеницама које треба да се утврде у парници.

Странка коју заступа пуномоћник може увек да приступи суду и даје изјаве поред свог пуномоћника и сама предузима радње, ако овим законом није другачије прописано.

Странку која нема пуномоћника и која се из незнања не користи правима која јој припадају по овом закону, суд ће упозорити да може ангажовати пуномоћника, у складу са овим законом.

Члан 86

Радње у поступку које пуномоћник предузима у границама пуномоћја имају исто правно дејство као да их је предузела сама странка.

Члан 87

Странка може да измени или опозове радњу свог пуномоћника.

Ако је пуномоћник признао неку чињеницу на рочишту на коме странка није присуствовала или је неку чињеницу признао у поднеску, а странка то признање касније измени или опозове, суд ће да цени обе изјаве у смислу члана 230. став 3. овог закона.

Члан 88

Обим пуномоћја одређује странка.

Странка може да овласти пуномоћника да предузима поједине одређене радње или да предузима све радње у поступку.

Пуномоћника који је адвокат може да замењује његов адвокатски приправник, осим у поступку по правним лековима.

Члан 89

Ако је странка издала пуномоћје за вођење парнице, а није ближе одредила овлашћења у пуномоћју, пуномоћник адвокат је на основу оваквог пуномоћја овлашћен да:

1) врши све радње у поступку, а нарочито поднесе тужбу, да је повуче, призна тужбени захтев или се одрекне тужбеног захтева, закључи поравнање, изјави правни лек и да се одрекне или одустане од њега, као и да предлаже издавање привремених мера обезбеђења;

2) подноси предлог за извршење или за обезбеђење и предузима потребне радње у поступку поводом таквог захтева;

3) пренесе пуномоћје на другог пуномоћника или овласти другог пуномоћника на предузимање само појединих радњи у поступку;

4) од противне стране прими и наплати досуђене трошкове.

Ако странка у пуномоћју није ближе одредила овлашћења пуномоћника, пуномоћник који није адвокат може на основу оваквог пуномоћја да предузима све радње у поступку, али му је увек потребно изричито овлашћење за повлачење тужбе, за признање или одрицање од тужбеног захтева, за закључење поравнања, за повлачење или одрицање од редовног правног лека и за преношење пуномоћја на друго лице.

Члан 90

Странка издаје пуномоћје у писаном облику.

Члан 91

Пуномоћник је дужан да приликом предузимања прве радње у поступку поднесе пуномоћје.

Суд је дужан да у току целог поступка пази да ли је лице које се појављује као пуномоћник овлашћено за заступање. Ако утврди да лице које се појављује као пуномоћник није овлашћено за предузимање одређење радње, суд ће да укине парничне радње које је то лице предузело ако те радње странка није накнадно одобрила.

Члан 92

Странка може у свако време да опозове пуномоћје, а пуномоћник може да га у свако време откаже.

Опозивање, односно отказ пуномоћја мора да се саопшти суду пред којим се води поступак, у писаном облику или усмено на записник.

Пуномоћник је дужан да о отказу пуномоћја обавести странку и суд.

Опозивање, односно отказ пуномоћја производи дејство за противну странку од часа када јој је саопштено.

После отказа пуномоћја пуномоћник је дужан да још 30 дана предузима парничне радње за лице које му је издало пуномоћје, ако је потребно да се отклони штета за даваоца пуномоћја која би у то време могла да настане.

Члан 93

Пуномоћје престаје смрћу физичког лица, проглашењем за умрло и губитком пословне способности.

Ако је пуномоћнику физичког лица дато овлашћење да може да предузима све радње у поступку, а странка, односно њен законски заступник умре или постане пословно неспособан или ако законски заступник буде разрешен дужности, пуномоћник је овлашћен да предузима радње у поступку које не трпе одлагање.

Члан 94

Пуномоћје које је издало правно лице престаје престанком правног лица, отварањем стечајног поступка и поступка ликвидације.

По отварању поступка стечаја или ликвидације у поступцима који настају поводом стечајног поступка, као и у поступцима који су текли пре отварања стечајног поступка, а настављени након отварања наведених поступака, пуномоћници морају да имају пуномоћје које је издао стечајни, односно ликвидациони управник.

Глава VI

ЈЕЗИК У ПОСТУПКУ

Члан 95

Странке и други учесници у поступку имају право да на рочиштима и приликом усменог предузимања процесних радњи пред судом употребљавају свој језик.

Ако се поступак води на језику који странке, односно други учесници у поступку не разумеју, обезбедиће им се ако то захтевају, усмено превођење на језик који разумеју онога што се износи на рочишту, као и усмено превођење исправа које се на рочишту користе ради доказивања.

Ако је у суду у службеној употреби и језик националне мањине трошкове превођења који настају употребом службених језика националне мањине у поступку од стране учесника поступка обезбеђује орган који води поступак.

Странке и други учесници у поступку који су слепи, глуви или неми имају право на бесплатног тумача у поступку пред судом.

Члан 96

Позиви, одлуке и друга судска писмена упућују се странкама и другим учесницима у поступку на српском језику.

Ако је у суду у службеној употреби и језик националне мањине, суд и на том језику доставља судска писмена оним странкама и учесницима у поступку који су припадници те националне мањине и који се у поступку служе тим језиком.

Члан 97

Странке и други учесници у поступку подносе суду своје тужбе, жалбе и друге поднеске на језику који је у службеној употреби у суду.

Странке и други учесници у поступку могу упућивати суду своје поднеске и на језику националних мањина који није у службеној употреби у суду ако је то у складу са законом.

Глава VII

ПОДНЕСЦИ

Члан 98

Тужба, противтужба, одговор на тужбу и правни лекови подносе се у писаном облику (поднесци).

Писану форму испуњавају и поднесци упућени суду телеграмом и електронском поштом, у складу са посебним законом.

Поднесци морају да буду разумљиви, да садрже све оно што је потребно да би по њима могло да се поступи, а нарочито: означење суда, име и презиме, пословно име привредног друштва или другог субјекта, пребивалиште или боравиште, односно седиште странака, њихових законских заступника и пуномоћника ако их имају, предмет спора, садржину изјаве и потпис подносиоца.

Ако изјава садржи захтев, странка је дужна да у поднеску наведе чињенице на којима захтев заснива, као и доказе ако је то потребно.

Писани поднесци се подносе искључиво изван рочишта и то најкасније 15 дана пре дана одржавања рочишта.

Члан 99

Поднесци и прилози који треба да се доставе противној странци подносе се суду у потребном броју примерака за суд и противну странку.

Ако је на противној страни више лица која имају заједничког законског заступника или пуномоћника, за сва та лица поднесци и прилози могу да се поднесу у једном примерку.

Члан 100

Исправе које се прилажу поднеску подносе се у изворнику или препису.

Исправу приложену у изворнику суд ће да задржи, а противној странци да дозволи да се упозна са њеном садржином. Кад престане потреба да се изворник исправе налази у суду, вратиће се подносиоцу на његов захтев. Суд може решењем да наложи подносиоцу да списима приложи препис исправе.

Ако је исправа приложена у препису, суд ће на захтев противне странке решењем да наложи подносиоцу да поднесе суду исправу у изворнику, а противној странци дозволиће да се упозна са његовом садржином. Кад је то потребно, суд ће решењем да одреди рок у коме исправа мора да се поднесе у изворнику или у овереном препису, односно прегледа.

Против решења из ст. 2. и 3. овог члана није дозвољена жалба.

Члан 101

Ако је поднесак неразумљив или непотпун (члан 98. став 3), суд ће странци која нема пуномоћника да врати поднесак ради исправке, осим ако законом није другачије прописано.

Ако суд врати поднесак странци ради исправке или допуне, одредиће рок од осам дана за поновно подношење поднеска.

Ако поднесак буде исправљен, односно допуњен и поднет суду у року одређеном за допуну или исправку, сматраће се да је поднет суду оног дана кад је први пут био поднет.

Сматраће се да је поднесак повучен ако не буде враћен суду у одређеном року, а ако буде враћен без исправке, односно допуне, одбациће се.

Ако је поднесак, који је у име странке поднео пуномоћник, односно јавни правобранилац или јавни тужилац неразумљив или непотпун, суд ће да га одбаци.

Ако поднесци или прилози нису поднети у довољном броју примерака, суд ће да их умножи о трошку странке која је пропустила обавезу.

Глава VIII

РОКОВИ И РОЧИШТА

1. Рокови

Члан 102

Ако рокови нису одређени законом, одређује их суд с обзиром на околности случаја.

Рокове из става 1. овог члана одређује суд у складу са временским оквиром.

Члан 103

Рокови се рачунају на дане, месеце и године.

Као први дан рока одређеног на дане узима се дан после дана достављања или саопштења одлуке или после дана у који пада догађај од кога се по закону рачуна почетак рока.

Рок одређен на месеце или године завршава се оног дана у последњем месецу или години који по свом броју одговара дану у који га је суд одредио или дану у који пада догађај од кога се по закону рачуна почетак рока.

Ако последњи дан рока пада на државни празник или у недељу или у неки други дан кад суд не ради, рок истиче протеком првог наредног радног дана.

Одредбе става 4. овог члана примењују се и на рок у коме по посебним прописима мора да се поднесе тужба, као и на рок застарелости потраживања или неког другог права.

Члан 104

Поднесак који је везан за рок је благовремен ако је поднет суду пре истека рока.

Дан подношења поднеска упућеног суду преко поште препорученом пошиљком или упућеног телеграфским путем сматра се као дан подношења суду.

Ако је поднесак упућен телеграфским путем, сматраће се да је поднет у року само ако уредан поднесак накнадно буде поднет суду или буде упућен суду препорученом пошиљком у року од три дана од дана предаје телеграма пошти.

Ако је поднесак упућен електронском поштом, као време подношења суду сматра се време које је назначено у потврди о пријему електронске поште.

За лица која се налазе у Војсци Србије на војној служби и остала лица која се налазе у служби у војним јединицама, односно војним установама, дан предаје поднеска војној јединици, односно војној установи сматра се као дан подношења суду.

За лица лишена слободе дан предаје поднеска заводу за извршење кривичних санкција сматра се као дан подношења суду.

Ако је поднесак који је везан за рок предат или упућен ненадлежном суду пре истека рока, а стигне надлежном суду после истека рока, сматраће се да је поднет на време, ако се његово подношење ненадлежном суду може приписати незнању или очигледној омашци подносиоца.

Одредбе ст. 1. до 7. овог члана примењују се и на рок у коме по посебним прописима тужба мора да се поднесе, као и на рок застарелости потраживања или неког другог права.

2. Рочишта

Члан 105

Рочиште одређује суд кад је то законом прописано или кад захтевају потребе поступка, у складу са временским оквиром. Против решења о одређивању рочишта није дозвољена жалба.

Суд ће на рочиште благовремено да позове странке и остала лица чије присуство сматра потребним. Уз позив ће странци да достави поднесак који је дао повод за одређивање рочишта, а у позиву ће да се назначи место, просторија и време одржавања рочишта. Ако се уз позив не доставља поднесак, у позиву ће да се наведу странке, предмет спора, као и радња која ће да се предузме на рочишту.

Суд ће у позиву за припремно рочиште или прво рочиште за главну расправу да упозори странке на законске последице изостанка са рочишта, као и на дужност да обавесте суд о промени адресе (члан 144).

Садржина позива је иста за све учеснике у поступку, без обзира на њихово својство у поступку, ако овим законом није другачије прописано.

Члан 106

Суд може да упути странкама и другим учесницима у поступку позив за рочиште или обавештење о отказивању рочишта путем електронске поште, телеграмом или другим електронским преносиоцем порука, под условом да је таквим начином позивања могуће да суд прими повратни податак да је лице позив, односно обавештење примило.

Члан 107

Рочиште се, по правилу, одржава у судској згради.

Суд може да одлучи да се рочиште одржи изван судске зграде ако нађе да је то оправдано. Против овог решења није дозвољена жалба.

Члан 108

Суд може изузетно да одложи рочиште ако је то потребно ради извођења доказа или због спречености судије.

Приликом одлагања рочишта, суд ће увек да одреди нов временски оквир, који не може да буде дужи од једне трећине првобитно одређеног временског оквира.

Кад се рочиште одложи, суд ће одмах да одреди место и време одржавања одложеног рочишта у оквиру временског оквира из става 2. овог члана.

Против решења о одлагању рочишта није дозвољена жалба.

3. Враћање у пређашње стање

Члан 109

Ако странка пропусти рочиште или рок за предузимање неке радње у поступку и услед тога изгуби право на предузимање те радње, суд ће тој странци на њен предлог да дозволи да накнадно изврши ту радњу (враћање у пређашње стање) кад постоје оправдани разлози за пропуштање.

Ако се дозволи враћање у пређашње стање поступак се враћа у оно стање у коме се налазио пре пропуштања и укидају се све одлуке које је суд због пропуштања донео.

Члан 110

Предлог за враћање у пређашње стање подноси се суду код кога је требало да се изврши пропуштена радња.

Предлог мора да се поднесе у року од осам дана, рачунајући од дана кад је престао разлог који је проузроковао пропуштање, а ако је странка тек касније сазнала за пропуштање, од дана кад је за то сазнала.

После протека 60 дана од дана пропуштања не може да се тражи враћање у пређашње стање.

Ако се враћање у пређашње стање предлаже због пропуштања рока, предлагач је дужан да истовремено са подношењем предлога предузме и пропуштену радњу.

Члан 111

Враћање у пређашње стање није дозвољено ако је пропуштен рок из члана 110. ст. 2. и 3. овог закона или ако је пропуштено рочиште одређено поводом предлога за враћање у пређашње стање.

Члан 112

Предлог за враћање у пређашње стање не утиче на ток парнице, али суд може да одлучи да застане са поступком до правноснажности решења о предлогу.

Члан 113

Неблаговремене и недозвољене предлоге за враћање у пређашње стање суд одбацује решењем.

Предлог за враћање у пређашње стање који није заснован на општепознатим чињеницама, а странка уз предлог није поднела нити предложила одговарајуће доказе или уз предлог није предузела пропуштену радњу, одбациће суд као неуредан.

О предлогу за враћање у пређашње стање одлучује се, по правилу, без расправе.

Ако суд нађе да је ради правилног утврђивања чињеница потребно да се изведу докази заказаће рочиште.

Члан 114

Против решења којим се усваја предлог за враћање у пређашње стање није дозвољена жалба, осим ако је усвојен неблаговремен, недозвољен или неуредан предлог.

Глава IX

ЗАПИСНИЦИ

Члан 115

Записник се саставља о радњама предузетим на рочишту.

Записник се саставља и о важнијим изјавама или саопштењима које странке или други учесници дају изван рочишта. О мање важнијим изјавама или саопштењима неће да се саставља записник него ће да се само стави службена белешка на спису.

Записник пише записничар.

Судија може да повери вођење записника судијском помоћнику или судијском приправнику.

Члан 116

У записник се уноси: назив и састав суда, место где се врши радња, дан и час кад се врши радња, назначење предмета спора и имена присутних странака или трећих лица, односно њихових законских заступника или пуномоћника.

Записник садржи битне податке о садржини предузете радње. У записник о главној расправи нарочито ће да се унесе: да ли је расправа била јавна или је јавност била искључена, садржина изјава странака, њихови предлози, докази које су понудиле, докази који су изведени, уз навођење садржине исказа сведока и вештака, као и одлуке суда донете на рочишту.

Члан 117

Записник мора да се води уредно, у њему не сме ништа да се брише, додаје или мења, пошто га странке и записничар својим потписима овере.

Члан 118

Записник се саставља израдом писаног текста на основу гласног диктата судије, а може и на основу стенографских бележака или записа начињеног помоћу уређаја за тонско или оптичко снимање.

Странке имају право увида у записник и материјал из става 1. овог члана, право да прочитају записник или да захтевају да им се прочита, као и да поднесу приговор на садржину записника.

Право из става 2. овог члана имају и друга лица чија је изјава унета у записник, али само у погледу оног дела записника који садржи њихову изјаву.

Исправке или додаци у погледу садржине записника које треба да се изврше поводом приговора странака или других лица или по службеној дужности унеће се на крају записника. На захтев ових лица унеће се и приговори који нису усвојени.

Члан 119

Суд може да одлучи решењем, по службеној дужности или на предлог странака, да се рочиште снима тонски или оптички.

Против решења из става 1. овог члана није дозвољена посебна жалба.

Снимак мора да садржи следеће податке: назив и састав суда, место, датум и време одржавања рочишта, предмет спора и имена странака или других лица, њихових законских заступника или пуномоћника, као и податке о идентитету лица чија се изјава снима и у ком својству се изјава даје. Уколико се изјаве више лица снимају, из снимка јасно мора да се распозна које лице је дало изјаву.

Странке имају право на копију снимка из става 3. овог члана, а друга лица ако за то имају оправдани интерес.

Члан 120

Тонски, односно оптички снимак рочишта је део судског списа.

Начин снимања рочишта, преношења снимка у записник и начин чувања снимка рочишта уређује се Судским пословником.

Члан 121

Тонски запис се, у складу с одредбама овог закона, у року од осам дана од дана обављеног снимања, преноси у писани облик који мора да садржи све што се налази у тонском запису. Писани облик тонског записа представља записник.

Странке могу да траже записник из става 1. овог члана.

Ако се записник из става 1. овог члана и тонски запис битно разликују по садржини, странка има право да поднесе приговор судији у року од осам дана од дана достављања записника.

Суд ће по приговору странке из става 3. овог члана, у року од три дана решењем да измени записник из става 1. овог члана или да одбије приговор. Против тог решења није дозвољена посебна жалба.

Члан 122

Записник потписују председник већа, записничар, странке, односно њихови заступници или пуномоћници, тумач и преводилац.

Сведок и вештак потписују свој исказ на записнику, ако се њихово саслушање врши пред замољеним судом.

Неписмено лице или лице које не може да се потпише ставиће на записник отисак прста, а записничар ће испод отиска да упише његово име и презиме и да наведе са ког прста је стављен отисак. Уколико лице не може да остави отисак прста, судија ће утврдити ову чињеницу у записнику и оверити испод овог текста својим потписом.

Ако се странка, заступник или пуномоћник, сведок или вештак удаљи пре потписивања записника или неће да потпише записник, то ће да се забележи у записнику и да се наведе разлог који је изнет.

Члан 123

О већању и гласању саставља се посебан записник. Ако је код суда у поступку по правном леку одлука донета једногласно, уместо записника саставља се белешка о већању и гласању.

Записник о већању и гласању садржи ток гласања и изреку одлуке.

Издвојена мишљења прикључују се записнику о већању и гласању, ако нису унета у сам записник.

Записник, односно белешку о гласању потписују сви чланови већа и записничар.

Записник о већању и гласању затвориће се у посебан омот. Овај записник може да разгледа само суд који решава о правном леку у поступку по правном леку и у том случају записник ће поново да се затвори у посебан омот и на омоту да се назначи да је записник разгледан.

Глава X

ДОНОШЕЊЕ ОДЛУКА

Члан 124

Суд доноси одлуке у облику пресуде или решења.

О тужбеном захтеву суд одлучује пресудом, а у поступку због сметања државине решењем.

Кад не одлучује пресудом, суд одлучује решењем.

У поступку издавања платног налога решење којим се усваја тужбени захтев доноси се у облику платног налога.

Одлука о трошковима у пресуди сматра се решењем.

Члан 125

Одлуке већа доносе се после већања гласањем.

У просторији у којој се већа и гласа могу да буду присутни само чланови већа и записничар.

Одлуку о једноставнијим питањима, веће може да донесе и у самом заседању.

Члан 126

Председник већа руководи већањем и гласањем и гласа последњи.

За сваку одлуку већа потребна је већина гласова.

Ако се у погледу појединих питања о којима се одлучује гласови расподеле на више различитих мишљења, тако да ниједно од њих нема већину, питања ће да се раздвоје и гласање ће да се понавља све док се не постигне већина.

Члан 127

Пре одлучивања о главној ствари суд одлучује да ли је потребно да се допуни поступак, као и о другим претходним питањима.

Ако при решавању о главној ствари треба да се одлучи о више захтева, о сваком захтеву гласаће се посебно.

Глава XI

ДОСТАВЉАЊЕ ПИСМЕНА И РАЗМАТРАЊЕ СПИСА

1. Начин достављања

Члан 128

Писмена се достављају непосредно у суду, преко поште, лица регистрованих за обављање послова достављања, лица запосленог у суду, других државних органа, лица са јавним овлашћењима или других лица одређених посебним прописима, на начин прописан овим законом.

Лице које врши достављање дужно је да на захтев лица коме се достављање врши докаже својство лица овлашћеног за достављање.

Лица која достављач затекне на месту на коме треба да се изврши достављање дужна су да на његов захтев пруже податке о свом идентитету.

Надлежни орган полиције је дужан да на захтев суда помогне приликом обављања послова достављања.

Члан 129

Достављање може да се врши и електронском путем, у складу са посебним прописима.

Достављање електронским путем се сматра извршеним под условом да је таквим начином достављања могуће да се обезбеди повратни податак да је лице примило писмено.

Потврда о пријему писмена достављеног електронским путем представља одштампани електронски запис о дану и часу када је уређај за електронски пренос података забележио да је писмено послато примаоцу, назив пошиљаоца и примаоца и назив писмена.

Члан 130

Странке могу да непосредно и благовремено упућују поднеске и друга писмена једна другој и да поднесак и друга писмена, заједно са доказом о достављању, поднесу суду.

Одредба става 1. овог члана не примењује се на писмена за које је прописано лично достављање.

Члан 131

Достављање физичким лицима врши се на адресу која је означена у тужби, односно на адресу пребивалишта или боравишта уписану код органа надлежног за вођење евиденције о личним картама.

Достављање државним органима, органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе врши се предајом писмена у просторији за пријем писмена или писарници. Као дан достављања сматра се дан предаје писмена.

Достављање правним лицима врши се предајом писмена у просторијама правног лица запосленом лицу у правном лицу, односно заступнику правног лица на адресу из јавног регистра, односно на адресу његовог пребивалишта.

Члан 132

Војним лицима, припадницима полиције и запосленима у сувоземном, речном, поморском и ваздушном саобраћају достављање позива може да се врши и преко њихове команде, односно непосредног старешине или руководиоца, а по потреби може да им се на тај начин врши и достављање осталих писмена.

Члан 133

Ако достављање треба да се изврши физичким или правним лицима у иностранству или страним држављанима који уживају имунитет, достављање ће да се изврши дипломатским путем, ако у међународном уговору или у закону (члан 146) није другачије предвиђено.

Ако достављање писмена треба да се изврши држављанима Републике Србије у иностранству, достављање може да се изврши преко надлежног конзуларног представника или дипломатског представника Републике Србије који врши конзуларне послове у страној држави или преко правног лица међународно регистрованог за обављање послова достављања.

Достављање правним лицима која имају седиште у иностранству а представништво у Републици Србији може да се изврши њиховом представништву.

Члан 134

Лицима лишеним слободе достављање се врши преко завода за извршење кривичних санкција.

Члан 135

Ако странка има законског заступника достављање се врши законском заступнику, ако у закону није другачије прописано.

Ако странка има више законских заступника односно пуномоћника, довољно је да се достављање изврши једном од њих.

Члан 136

Достављање пуномоћнику адвокату може да се изврши и предајом писмена лицу које ради у његовој адвокатској канцеларији.

Достављање пуномоћнику адвокату може да се изврши и предајом писмена одраслом члану породичног домаћинства, ако пуномоћник делатност обавља у стану.

Достављање јавном бележнику и извршитељу може да се изврши на начин прописан ставом 1. овог члана.

Члан 137

Правним лицима и адвокатима достављање писмена може да се врши у суду полагањем у посебан преградак на њихов захтев и по одлуци председника суда.

Достављање из става 1. овог члана врши овлашћено лице суда.

Члан 138

Адвокат, односно овлашћени представник правног лица који преузима судска писмена из судског прегратка дужан је да преузме сва писмена која су положена у преградак.

Адвокат, односно овлашћени представник правног лица је дужан да писмено преузме из судског прегратка у року од осам дана од дана полагања у судски преградак. Ако писмено не буде подигнуто у том року, достављање се врши истицањем писмена на огласну таблу суда и достављање се сматра извршеним по истеку рока од осам дана од дана истицања писмена на огласну таблу суда.

Адвокат може да овласти лице које је запослено у његовој адвокатској канцеларији да писмена преузме из судског прегратка.

Члан 139

Достављање се врши лицу коме достављање треба да се изврши сваког дана на радном месту у радно време, или у стану само од 7 до 22 сата или у суду кад се то лице тамо затекне или када га суд због достављања позове.

Достављање може да се изврши и у друго време и на другом месту, на основу посебне одлуке суда коју је достављач, на захтев, дужан да покаже.

Члан 140

Ако се лице коме се писмено доставља не затекне у свом стану, достављање се врши предајом писмена неком од његових одраслих чланова домаћинства који је дужан да прими писмено.

Ако се достављање врши на радном месту лица коме се писмено доставља, а то лице се ту не затекне, достављање ће да се изврши лицу које на истом месту ради, ако оно пристане да прими писмено.

Ако достављање није могло да се изврши по одредбама ст. 1. и 2. овог члана, достављање ће да се изврши прибијањем писмена на врата стана или просторија правног лица и тиме се сматра да је достављање извршено.

Предаја писмена другом лицу није дозвољена ако оно учествује у парници као противник лица коме се достављање извршава.

Члан 141

Тужба, решење о платном налогу, пресуда, решење против ког је дозвољена посебна жалба и правни лек доставиће се лично странци, односно законском заступнику или пуномоћнику.

Ако се лице коме писмено мора лично да се достави не затекне тамо где достављање треба да се изврши, под условом да је адреса тачна, достављач ће да остави обавештење да писмено може да се преузме у суду у року од 30 дана од дана покушаног достављања. У том случају копија писмена се истиче и на огласној табли суда.

По протеку рока из става 2. овог члана, сматра се да је достављање извршено.

Обавештење из става 2. овог члана садржи: име и презиме лице коме је покушано достављање, својство у поступку, датум и час када је покушано достављање, адресу на којој је покушано достављање, назнаку да писмено може да преузме у суду у року од 30 дана, да ће копија писмена бити истакнута на огласној табли суда, као и да ће по протеку овог рока да се сматра да је достављање извршено.

Ако писмено из става 1. овог члана треба да се достави државним органима и правним лицима, достављање се врши по одредбама члана 131. овог закона.

2. Одбијање пријема

Члан 142

Ако лице коме је писмено упућено, односно одрасли члан његовог домаћинства, односно овлашћено лице или запослени у државном органу или правном лицу, без оправданог разлога одбије да прими писмено, достављач ће да га остави у стану или у просторијама где лице коме је писмено упућено ради или ће писмено да прибије на врата стана или просторије. На доставници ће да се забележи дан, час и разлог одбијања пријема, као и место где је писмено остављено, и тиме се сматра да је достављање извршено.

3. Утврђивање и промена адресе

Члан 143

Странка је дужна да саопшти суду адресу противне странке којој писмено треба лично да се достави.

Ако суд није у могућности да уручи писмено на саопштеној адреси, по службеној дужности прибавиће од надлежног органа, адресу пребивалишта и боравишта странке којој писмено треба лично доставити и извршиће достављање на тако прибављеној адреси, у складу са одредбама овог закона.

Члан 144

Кад странка или њен заступник до достављања одлуке којом се поступак правноснажно окончава промене адресу, дужни су да о томе одмах обавесте суд.

Ако они то не учине, суд ће да одреди да се сва даља достављања у парници за ту странку врше истицањем писмена на огласну таблу суда.

Достављање се сматра извршеним по протеку рока од осам дана од дана истицања писмена на огласну таблу суда.

Ако пуномоћник, односно пуномоћник за примање писмена до достављања одлуке којом се поступак правноснажно окончава промени своју адресу, а не обавести о томе суд, достављање ће да се изврши као да пуномоћник није ни постављен.

Одредбе из ст. 1. до 4. овог члана примењују се и у поступку по ванредном правном леку.

Члан 145

Странка или њен законски заступник која одсуствује дуже од 30 дана са адресе на коју је достављање већ извршено, дужна је да о томе обавести суд и одреди пуномоћника за примање писмена.

4. Пуномоћник и заступник за примање писмена

Члан 146

Странку или њеног законског заступника који се налазе у иностранству, а немају пуномоћника у Републици Србији, суд ће да позове да у року од 30 дана од дана достављања позива одреде пуномоћника за примање писмена у Републици Србији. Ако странка или њен законски заступник не одреде таквог пуномоћника, суд ће странци на њен трошак да постави привременог заступника овлашћеног за примање писмена и о томе ће да обавести странку, односно њеног законског заступника.

Ако пуномоћник за примање писмена откаже пуномоћје, а странка не одреди другог пуномоћника у року од 30 дана од пријема обавештења о отказу пуномоћја, суд ће странци на њен трошак да постави заступника за примање писмена и да врши достављање преко њега, док не прими обавештење странке о одређивању новог пуномоћника.

Странци која опозове пуномоћника за примање писмена и истовремено не одреди другог пуномоћника, суд ће достављање да врши истицањем писмена на огласну таблу суда, све док та странка не одреди другог пуномоћника за примање писмена.

Члан 147

Ако супарничари немају заједничког законског заступника, односно пуномоћника, суд може да их позове да у одређеном року одреде заједничког пуномоћника за примање писмена. Истовремено, суд ће да обавести супарничаре да ће једног од њих да постави за пуномоћника за примање писмена ако они сами не одреде таквог пуномоћника.

5. Доставница

Члан 148

Потврду о извршеном достављању (доставницу) потписују прималац и достављач, пуним именом и презименом уз означење својства примаоца. Прималац ће на доставници словима сам да напише дан пријема.

Ако је прималац неписмен или није у стању да се потпише, достављач ће да напише његово име и презиме и словима дан пријема и забележи на доставници разлог због кога прималац није ставио свој потпис.

Ако прималац одбије да потпише доставницу, достављач ће то да забележи на доставници и напише словима дан предаје чиме се сматра да је достављање извршено.

Ако је достављање извршено по одредби члана 141. овог закона, на доставници ће да се забележи дан и час покушаја достављања, као и назнака да је остављено обавештење из члана 141. овог закона.

Ако је по одредбама овог закона писмено предато другом лицу, а не ономе коме је писмено требало да се достави, достављач ће на доставници да назначи однос та два лица.

Ако је на доставници нетачно назначен датум достављања, сматраће се да је достављање извршено оног дана кад је писмено предато.

6. Прегледање и преписивање списа

Члан 149

Странке, њихови заступници и пуномоћници имају право да прегледају, фотокопирају, фотографишу и преписују спис парнице у којој учествују.

Другим лицима која имају оправдан интерес дозволиће се радње из става 1. овог члана у погледу појединих списа.

Кад је поступак у току, дозволу за радње из ст. 1. и 2. овог члана даје судија, а кад је поступак окончан, председник суда, односно запослени у суду кога он одреди.

Глава XII

ТРОШКОВИ ПОСТУПКА

1. Парнични трошкови и трошкови у поступку за обезбеђење доказа

Члан 150

Парнични трошкови су издаци учињени у току или поводом поступка.

Парнични трошкови обухватају и награду за рад адвоката и других лица којима закон признаје право на награду.

Члан 151

Свака странка претходно сама сноси трошкове које је проузроковала својим радњама.

Члан 152

Ако странка предложи извођење доказа, дужна је да по налогу суда унапред положи износ потребан за подмирење трошкова који ће да настану поводом извођења доказа.

Ако извођење доказа предлажу обе странке, суд ће да одреди да износ потребан за подмирење трошкова положе обе странке на једнаке делове. Ако је суд одредио извођење доказа по службеној дужности, одредиће да износ положи странка на коју пада терет доказивања чињенице о којој се изводи доказ.

Ако се у току поступка странке споразумеју да се покуша медијација или суд упути странке на поступак медијације суд ће да одреди да износ потребан за подмирење трошкова овог поступка положе обе странке на једнаке делове.

Суд ће да одустане од извођења доказа ако износ потребан за подмирење трошкова не буде положен у року који суд одреди. У том случају суд ће, с обзиром на све околности, по свом уверењу да цени од каквог је значаја то што странка није у року положила износ потребан за подмирење трошкова.

Изузетно од одредбе става 4. овог члана, ако суд по службеној дужности одреди извођење доказа ради утврђивања чињеница у вези са применом члана 3. став 3. овог закона, а странке не положе одређени износ, трошкови за извођење доказа исплатиће се из средстава суда.

Члан 153

Странка која у целини изгуби парницу дужна је да противној странци накнади трошкове.

Ако странка делимично успе у парници, суд може с обзиром на постигнути успех да одреди да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмеран део трошкова.

Суд може да одлучи да једна странка накнади све трошкове које је противна странка имала ако противна странка није успела само у сразмерно незнатном делу свог захтева, а због тог дела нису настали посебни трошкови.

Суд ће, према резултату доказивања, да одлучи да ли ће трошкове из члана 152. став 5. овог закона да сноси једна или обе странке или ће ти трошкови да падну на терет средстава суда.

Умешач има право на накнаду трошкова од противне странке само за парничне радње предузете уместо странке којој се придружио.

Члан 154

Суд ће приликом одлучивања који ће трошкови да се накнаде странци да узме у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице. О томе који су трошкови били потребни, као и о износу трошкова, одлучује суд ценећи све околности.

Ако је прописана тарифа за награде адвоката или за друге трошкове, ови трошкови одмериће се по тој тарифи.

Члан 155

Странка је дужна да независно од исхода парнице накнади противној странци трошкове које је проузроковала својом кривицом или случајем који се њој догодио.

Суд може да одлучи да законски заступник или пуномоћник странке накнади противној странци трошкове које је проузроковао својом кривицом.

Члан 156

Тужилац ће да накнади туженом парничне трошкове ако тужени није дао повод за тужбу и ако је признао тужбени захтев у одговору на тужбу, односно на припремном рочишту, а ако се не одржава припремно рочиште онда на главној расправи пре него што се упустио у расправљање о главној ствари.

Члан 157

Тужилац који повуче тужбу дужан је да противној странци накнади парничне трошкове, осим ако је повлачење тужбе уследило одмах после испуњења захтева од стране туженог.

Странка која повуче правни лек дужна је да противној странци накнади трошкове настале поводом правног лека.

Члан 158

Свака странка сноси своје трошкове ако је парница окончана судским поравнањем или поравнањем после успеле медијације, осим ако се странке другачије не споразумеју или ако је то посебним законом другачије прописано.

У парничне трошкове улазе трошкови поравнања које је покушано, а није успело и трошкови медијације која је покушана (члан 152. став 3), а није успела.

Члан 159

Ако у излучној парници буде усвојен тужбени захтев за излучење ствари, а суд утврди да је тужени као поверилац у извршном поступку имао оправданих разлога да сматра да не постоје права трећих лица на овим стварима, суд ће да одреди да свака странка сноси своје трошкове.

Члан 160

Супарничари сносе трошкове на једнаке делове. Ако постоји знатна разлика у погледу њиховог удела у предмету спора, суд ће према сразмери тог удела одредити колики ће део трошкова накнадити сваки од супарничара.

Супарничари који су солидарно одговорни у главној ствари, одговарају солидарно и за трошкове досуђене противној странци.

За трошкове проузроковане посебним парничним радњама појединих супарничара остали супарничари не одговарају.

Члан 161

Ако јавни тужилац учествује у поступку као странка, он има право на накнаду трошкова, али не и право на награду.

Трошкови у поступку из става 1. овог члана које би по одредбама овог закона требало да сноси јавни тужилац исплатиће се из средстава јавног тужилаштва.

Свака странка сноси своје трошкове који су настали учествовањем јавног тужиоца у поступку (члан 214).

Трошкови које је јавни тужилац имао поводом свог учествовања у поступку (члан 214) падају на терет средстава јавног тужилаштва.

Члан 162

Одредбе о трошковима примењују се и на странке које заступа јавно правобранилаштво. У том случају трошкови поступка обухватају и износ који би се странци признао на име награде адвокату.

Члан 163

О накнади трошкова одлучује суд на одређени захтев странке, без расправљања.

Странка је дужна да у захтеву определи врсту и износ трошкова за које тражи накнаду.

Захтев за накнаду трошкова странка је дужна да поднесе најкасније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима, а ако се ради о доношењу одлуке без претходног расправљања странка је дужна да захтев за накнаду трошкова поднесе у предлогу о коме суд треба да одлучи.

О захтеву за накнаду трошкова суд ће да одлучи у пресуди или решењу којим се окончава поступак пред тим судом.

У случају усменог објављивања пресуде или решења којим се налаже накнада трошкова, суд може да одлучи да ће износ трошкова да одмери у писмено израђеној пресуди, односно решењу, ако решење треба да се достави странкама.

У току поступка суд ће посебним решењем да одлучи о накнади трошкова само ако право на накнаду трошкова не зависи од одлуке о главној ствари.

У случају из члана 157. овог закона, ако повлачење тужбе или правног лека није извршено на рочишту, као и у другим случајевима када је одлука донета изван рочишта, захтев за накнаду трошкова може да се поднесе у року од осам дана од дана достављања обавештења о повлачењу тужбе, односно достављања одлуке.

Члан 164

Суд у делимичној пресуди или међупресуди може да одлучи да се одлука о трошковима донесе уз коначну одлуку.

Члан 165

Ако суд одбаци или одбије правни лек, одлучиће и о трошковима насталим у поступку поводом тог правног лека.

Ако суд преиначи одлуку против које је изјављен правни лек или укине ту одлуку и одбаци тужбу, одлучиће о трошковима целог поступка.

Ако се укине одлука против које је изјављен правни лек и предмет врати на поновно суђење, оставиће се да се о трошковима поступка поводом правног лека одлучи у коначној одлуци.

Суд може да поступи по одредби става 3. овог члана и ако одлуку против које је изјављен правни лек само делимично укине.

Члан 166

Одлука о трошковима садржана у пресуди може да се побија само жалбом на решење ако се истовремено не побија и одлука о главној ствари.

Ако једна странка побија пресуду само у погледу трошкова, а друга у погледу главне ствари, другостепени суд ће једном одлуком да одлучи о оба правна лека.

Члан 167

Трошкове поступка за обезбеђење доказа сноси странка која је поднела предлог за обезбеђење доказа. Она је дужна да накнади и трошкове противној странци, односно постављеном привременом заступнику.

Ове трошкове странка може накнадно да остварује као део парничних трошкова, према успеху у парници.

2. Ослобађање од плаћања трошкова поступка

Члан 168

Суд ће да ослободи од плаћања трошкова поступка странку која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси ове трошкове.

Ослобођење од плаћања трошкова поступка обухвата ослобођење од плаћања таксе и ослобођење од полагања предујма за трошкове сведока, вештака, увиђаја и судских огласа.

Суд може да ослободи странку и само од плаћања таксе, у складу са посебним законом.

Приликом доношења одлуке о ослобођењу од плаћања трошкова поступка суд цени све околности, а нарочито узима у обзир вредност предмета спора, број лица које странка издржава и приходе и имовину које имају странка и чланови њене породице.

Члан 169

Одлуку о ослобађању од плаћања трошкова поступка доноси првостепени суд на предлог странке.

Странка која захтева ослобађање од трошкова дужна је да уз предлог наведе чињенице и поднесе доказе којима се чињенице потврђују.

Ако је то потребно и сам суд може по службеној дужности да прибави потребне податке и обавештења о имовном стању странке која тражи ослобађање, а може о томе да саслуша и странку.

Против решења суда којим се усваја предлог странке није дозвољена посебна жалба.

Члан 170

Суд ће у току читавог поступка да призна странци право на бесплатну правну помоћ кад је странка потпуно ослобођена од плаћања трошкова поступка (члан 168. став 2), ако је то нужно ради заштите права странке, односно ако је то прописано посебним законом.

Суд је дужан да одлучи о праву на бесплатног пуномоћника у року од осам дана од дана подношења предлога, односно у року од осам дана од достављања жалбе другостепеном суду.

У случају из става 2. овог члана, рок за предузимање радње од које зависи заштита права странке тече од дана достављања решења којим је одлучено о захтеву странке за бесплатну правну помоћ.

Бесплатног пуномоћника поставља и разрешава председник суда по редоследу са списка адвоката из члана 81. став 1. овог закона.

Одредбе овог закона о пуномоћницима сходно се примењују и на бесплатног пуномоћника, ако у одредбама ове главе закона није другачије прописано.

Постављени пуномоћник има право да захтева да буде разрешен из оправданих разлога.

Предлог за разрешење бесплатног пуномоћника може да поднесе и странка.

Против решења суда којим се одлучује о постављању и разрешењу пуномоћника није дозвољена жалба.

Члан 171

Ако је странка потпуно ослобођена од плаћања трошкова поступка (члан 168. став 2), из средстава суда исплатиће се предујам за трошкове сведока, вештака, увиђаја и издавања судског огласа, као и награда и стварни издаци бесплатног пуномоћника.

Члан 172

Решење о ослобађању од плаћања трошкова и о постављању бесплатног пуномоћника првостепени суд може у току поступка да укине ако утврди да је странка у стању да сноси трошкове поступка. Суд ће истовремено да реши да ли ће странка потпуно или делимично да накнади и оне трошкове и таксе од којих је раније била ослобођена као и стварне издатке и награду бесплатног пуномоћника.

У случају из става 1. овог члана, првенствено се накнађују трошкови исплаћени из средстава суда.

Члан 173

Трошкови исплаћени из средстава суда, као и стварни издаци и награда бесплатног пуномоћника, чине део парничних трошкова.

О накнади трошкова из става 1. овог члана од стране противника странке која је ослобођена од плаћања трошкова поступка, суд ће да одлучи по одредбама овог закона о накнади трошкова.

Трошкове исплаћене из средстава суда наплаћује по службеној дужности суд пред којим су трошкови настали од странке која је дужна да их накнади.

Ако је противнику странке која је ослобођена од плаћања трошкова поступка наложено да накнади парничне трошкове, а утврди се да он није у стању да те трошкове плати, суд може накнадно да одреди да трошкове из става 1. овог члана плати у целини или делимично странка која је ослобођена од плаћања трошкова поступка из онога што јој је досуђено. Тиме се не дира у право ове странке да за оно што је платила тражи накнаду од противника, с тим што ова странка има право да тражи од противника накнаду трошкова које је платила.

Глава XIII

ПРАВНА ПОМОЋ

Члан 174

Судови су дужни да један другоме указују правну помоћ у парничном поступку.

Ако замољени суд није надлежан да предузме радњу за коју је замољен, уступиће замолницу надлежном суду, односно другом државном органу, и о томе ће да обавести суд од кога је примио замолницу, а ако му надлежни суд, односно државни орган није познат, вратиће замолницу.

Ако у једном месту постоји више судова стварно надлежних за пружање правне помоћи, замолница за пружање правне помоћи може да се поднесе било коме од тих судова, ако посебним законом није другачије прописано.

Члан 175

Судови међусобно опште на језику који је у службеној употреби у суду.

Ако је писмено састављено на језику националне мањине, а упућује се суду у коме језик те националне мањине није у службеној употреби, уз судско писмено на језику националне мањине приложиће се превод тог писмена на српски језик.

Члан 176

Судови ће да указују правну помоћ страним судовима у случајевима предвиђеним законом, међународним уговором, општеприхваћеним правилима међународног права, као и ако постоји узајамност у указивању правне помоћи. У случају сумње о постојању узајамности, обавештење даје министарство надлежно за послове правосуђа.

Одредбе члана 174. ст. 2. и 3. овог закона важе и за поступање са замолницом страног суда за пружање међународне правне помоћи.

Члан 177

Судови пружају правну помоћ страним судовима на начин прописан у домаћем закону. Радња која је предмет замолнице страног суда може да се предузме и на начин који захтева страни суд, ако такав поступак није противан јавном поретку Републике Србије.

Члан 178

Ако законом, међународним уговором и општеприхваћеним правилима међународног права није другачије предвиђено, судови ће да узимају у поступак замолнице страних судова за пружање правне помоћи, само ако су достављене дипломатским путем и ако су замолница и прилози састављени на српском језику или ако је приложен оверени превод.

Члан 179

Ако међународним уговором није другачије предвиђено, замолнице домаћих судова за правну помоћ достављају се страним судовима дипломатским путем. Замолнице и прилози морају да буду састављени на језику замољене државе или уз њих мора да буде приложен њихов оверени превод.

Глава XIV

ПОСТУПАК ЗА РЕШАВАЊЕ СПОРНОГ ПРАВНОГ ПИТАЊА

Члан 180

Ако у поступку пред првостепеним судом у већем броју предмета постоји потреба да се заузме став о спорном правном питању које је од значаја за одлучивање о предмету поступка пред првостепеним судовима, првостепени суд ће по службеној дужности или на предлог странке, захтевом да покрене поступак пред Врховним касационим судом ради решавања спорног правног питања.

Суд који је покренуо поступак за решавање спорног правног питања дужан је да застане са поступком док се не оконча поступак пред Врховним касационим судом.

Члан 181

Захтев из члана 180. став 1. овог закона треба да садржи кратак приказ утврђеног стања ствари у конкретној правној ствари, наводе странака о спорном правном питању и разлоге због којих се суд обраћа са захтевом за решење спорног правног питања. Суд ће уз захтев да приложи и сопствено тумачење спорног правног питања. Захтев се не доставља странкама на изјашњавање.

Ако странка предложи покретање поступка за решавање спорног правног питања, суд може да достави предлог другој странци ради изјашњавања у року од 15 дана од дана достављања предлога.

Првостепени суд је дужан да уз захтев за решавање спорног правног питања достави и предмет Врховном касационом суду.

Члан 182

Врховни касациони суд ће да одбаци непотпун (члан 181. став 1) и недозвољен захтев за решавање спорног правног питања.

Захтев из става 1. овог члана је недозвољен, ако је о таквом захтеву Врховни касациони суд већ донео одлуку.

Члан 183

Врховни касациони суд решава спорно правно питање по правилима поступка за усвајање правних ставова.

Врховни касациони суд ће да одбије да реши спорно правно питање, ако оно није од значаја за одлучивање у већем броју предмета у поступку пред првостепеним судом.

Врховни касациони суд је дужан да реши спорно правно питање у року до 60 дана од дана пријема захтева.

Члан 184

У одлуци поводом захтева за решавање спорног правног питања, Врховни касациони суд износи разлоге којима образлаже заузето правно схватање.

Одлука из става 1. овог члана доставља се суду који је покренуо поступак и објављује на интернет страници Врховног касационог суда или на други погодан начин.

Члан 185

Ако је Врховни касациони суд решио спорно правно питање, странке у поступку у коме се поставља исто спорно правно питање немају право да траже његово решавање у парници која је у току.

Глава XV

НЕПОШТОВАЊЕ ПРОЦЕСНЕ ДИСЦИПЛИНЕ

Члан 186

Суд ће у току поступка да казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара физичко односно од 30.000 до 1.000.000 динара правно лице, које у поднеску вређа суд, странку или другог учесника у поступку.

Новчаном казном из става 1. овог члана казниће се и странка и други учесници у поступку који своја процесна овлашћења користе противно циљу због којих су прописана.

Члан 187

Ако је због злоупотребе процесних овлашћења некој од странака нанета штета, суд ће оштећеној странци, на њен захтев да досуди накнаду штете.

Ако странка истакне захтев за накнаду штете због злоупотребе процесних овлашћења, суд ће из разлога целисходности да одвоји поступак.

Члан 188

Суд ће да казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара пуномоћника за примање писмена који противно одредбама закона не обавести суд о промени адресе.

Суд ће, на захтев странке, да одлучи да пуномоћник за примање писмена накнади странци трошкове које је проузроковао неоправданим недостављањем обавештења о промени адресе.

Члан 189

Суд ће да казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара лица која ометају предузимање парничних радњи и достављање писмена или списа.

Суд ће, на захтев странке, да одлучи да јој лице из става 1. овог члана накнади трошкове које јој је проузроковало својим понашањем из става 1. овога члана.

Суд може да одреди и друге мере према лицу које омета предузимање парничних радњи.

Изречена казна из члана става 1. овог члана не утиче на изрицање казне за кривично дело.

Члан 190

У решењу о кажњавању из чл. 186, 188. и 189. овог закона одређује се рок за уплату новчане казне.

На извршење новчане казне из става 1. овог члана сходно се примењују одредбе закона који уређује извршење кривичних санкција.

Ако кажњено физичко лице не плати новчану казну у року одређеном у решењу о кажњавању, суд ће новчану казну да замени казном затвора, у складу са законом којим се уређује извршење кривичних санкција.

Ако кажњено правно лице не плати новчану казну у року одређеном у решењу о кажњавању, примениће се одредбе закона којим се уређује одговорност правних лица за кривична дела којима се уређује извршење новчане казне.

Жалба против решења о кажњавању из чл. 186, 188. и 189. овог закона не одлаже извршење решења.

Део други

ТОК ПОСТУПКА

Глава XVI

ТУЖБА

1. Садржина тужбе

Члан 191

Парнични поступак покреће се тужбом.

Члан 192

Тужба мора да садржи одређени захтев у погледу главне ствари и споредних тражења, чињенице на којима тужилац заснива захтев, доказе којима се утврђују ове чињенице, вредност предмета спора, као и друге податке које мора имати сваки поднесак (члан 98).

Тужилац који има боравиште или пребивалиште, односно седиште у иностранству дужан је да у тужби именује пуномоћника за примање писмена. Уколико не означи пуномоћника за примање писмена суд ће тужбу да одбаци.

Ако надлежност или право на изјављивање ревизије зависи од вредности предмета спора, а предмет тужбеног захтева није новчани износ, тужилац је дужан да у тужби назначи вредност предмета спора.

Суд ће да поступи по тужби и ако тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је тужилац навео правни основ, суд није везан за њега.

Члан 193

Лице која намерава да поднесе тужбу против Републике Србије, може да пре подношења тужбе Републичком јавном правобранилаштву достави предлог за мирно решавање спора, осим ако је посебним прописом предвиђен рок за подношење тужбе. Предлог за мирно решавање спора мора да садржи све податке из члана 192. овог закона.

Подношењем предлога из става 1. овог члана настаје застој рока застарелости у трајању од 60 дана.

Ако у року из става 2. овог члана Републички јавни правобранилац не одговори на предлог, сматра се да предлог није прихваћен.

Споразум постигнут између Републичког јавног правобраниоца и лица из става 1. овог члана има снагу извршне исправе.

Одредбе ст. 1. до 4. овог члана сходно се примењују и у случају подношења тужбе против јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе, када се предлог за мирно решавање спора може поднети надлежном правобранилаштву, односно овлашћеном заступнику јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе.

Члан 194

Тужилац може у тужби да тражи да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, повреду права личности или истинитост, односно неистинитост неке исправе.

Тужба за утврђење може да се поднесе ако тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или ако тужилац има неки други правни интерес.

Тужба за утврђење може да се поднесе ради утврђивања постојања, односно непостојања чињенице, ако је то предвиђено законом или другим прописом.

Тужба за утврђење повреде права личности може да се поднесе без обзира да ли је постављен захтев за накнаду штете или други захтев, у складу са посебним законом.

Члан 195

Ако одлука о спору зависи од тога да ли постоји или не постоји неки правни однос који је у току парнице постао споран, тужилац може, поред постојећег захтева, да истакне захтев да суд утврди да такав однос постоји, односно да не постоји, ако је суд пред којим парница тече надлежан за такав захтев.

Истицање захтева у смислу става 1. овог члана не сматра се преиначењем тужбе.

Члан 196

Тужилац који у тужби тражи да му се досуди испуњење дуговане чинидбе може да предложи да тужени уместо дуговане чинидбе плати одређени новчани износ или да испуни неку другу чинидбу.

Суд није дужан да испитује да ли новчани износ који је тужилац прихватио да прими уместо дуговане неновчане чинидбе одговара вредности неновчане чинидбе.

Члан 197

У једној тужби тужилац може да истакне више захтева против истог туженог, ако су сви захтеви повезани истим чињеничним и правним основом. Ако захтеви нису повезани истим чињеничним и правним основом, они могу да се истакну у једној тужби против истог туженог само кад је исти суд стварно надлежан за сваки од ових захтева и кад је за све захтеве одређена иста врста поступка.

Тужилац може два или више тужбених захтева у међусобној вези да истакне у једној тужби, на начин да суд усвоји следећи од тих захтева, ако нађе да претходни захтев није основан.

Захтеви, у складу са ставом 2. овог члана, могу да се истакну у једној тужби само ако је суд стварно надлежан за сваки од тих захтева и ако је за све захтеве одређена иста врста поступка.

Члан 198

Тужени може до закључења главне расправе да поднесе код истог суда противтужбу, ако је захтев противтужбе у вези с тужбеним захтевом или ако ти захтеви могу да се пребију или ако се противтужбом тражи утврђење неког права или правног односа од чијег постојања или непостојања зависи у целини или делимично одлука о тужбеном захтеву.

Противтужба не може да се поднесе ако је за захтев из противтужбе стварно надлежан виши суд или суд друге врсте.

2. Преиначење тужбе

Члан 199

Тужилац може до закључења главне расправе да преиначи тужбу.

После достављања тужбе туженом, за преиначење тужбе потребан је пристанак туженог. Суд ће да дозволи преиначење и кад се тужени томе противи, ако сматра да би то било целисходно за коначно решење односа међу странкама и ако оцени да поступак по преиначеној тужби неће знатно да продужи трајање парнице. Сматраће се да постоји пристанак туженог на преиначење тужбе ако се он упусти у расправљање о главној ствари по преиначеној тужби, а није се пре тога противио преиначењу.

Ако је парнични суд за преиначену тужбу стварно ненадлежан, уступиће предмет надлежном суду, осим у случају из члана 15. став 2. овог закона.

Кад суд дозволи преиначење тужбе, дужан је да остави туженом време потребно да може да се припреми за расправљање по преиначеној тужби, ако за то није имао довољно времена.

Ако је тужба преиначена на рочишту на коме тужени није присутан, суд ће да достави туженом препис записника са тог рочишта.

Против решења којим се допушта или одбија преиначење тужбе није дозвољена посебна жалба.

Кад дозволи преиначење тужбе, суд ће решењем да одреди нов временски оквир за спровођење поступка.

Члан 200

Преиначење тужбе је промена истоветности захтева, повећање постојећег или истицање другог захтева уз постојећи.

Ако тужилац преиначује тужбу тако што услед околности које су настале после подношења тужбе, захтева из истог чињеничног основа други предмет или новчани износ, тужени таквом преиначењу не може да се противи.

Тужба није преиначена ако је тужилац променио правни основ тужбеног захтева, ако је смањио тужбени захтев или ако је променио, допунио или исправио поједине наводе, тако да услед тога тужбени захтев није промењен.

Смањивање висине тужбеног захтева представља делимично повлачење тужбе за које није потребан пристанак туженог.

О повлачењу тужбе из става 4. овог члана не доноси се посебно решење.

Члан 201

Тужилац може све до закључења главне расправе да своју тужбу преиначи и тако што ће уместо првобитно туженог да тужи друго лице.

За преиначење тужбе у смислу става 1. овог члана потребан је пристанак лица које треба да ступи у парницу на место туженог, а ако се тужени већ упустио у расправљање о главној ствари, потребан је и пристанак туженог.

Ако се тужени упустио у расправљање о главној ствари уместо тужиоца може да ступи у парницу нови тужилац само ако на то пристане тужени.

Лице које ступа у парницу на место странке мора да прими парницу у оном стању у каквом се она налази у тренутку кад у њу ступа.

3. Повлачење тужбе

Члан 202

Тужилац може да повуче тужбу без пристанка туженог пре него што се тужени упусти у расправљање о главној ствари.

Тужба може да се повуче и касније, све до правноснажног окончања поступка, ако тужени на то пристане. Ако се тужени у року од осам дана од дана обавештења о повлачењу тужбе не изјасни о томе, сматраће се да је пристао на повлачење.

Повучена тужба сматра се као да није ни била поднета и може се поново поднети.

У случају да тужба буде повучена после доношења првостепене пресуде, суд ће да донесе решење којим ће да утврди да је тужба повучена и да је пресуда без дејства, а ако је пре повлачења тужбе изјављена жалба, суд ће да донесе решење којим ће да утврди да је тужба повучена, да је пресуда без дејства и да одбаци жалбу.

4. Постојање парнице

Члан 203

Парница почиње да тече достављањем тужбе туженом.

У погледу захтева који је странка поставила у току поступка, парница почиње да тече од часа кад је о том захтеву обавештена противна странка.

Док парница тече, не може се у погледу истог захтева покренути нова парница међу истим странкама, а ако таква парница буде покренута, суд ће тужбу да одбаци.

Ако је у парници која је касније почела да тече пресуда постала правноснажна, суд ће да одбаци тужбу у парници која је раније почела да тече.

Суд ће у току целог поступка да пази да ли је у току друга парница о истом захтеву међу истим странкама.

Члан 204

Ако странка отуђи ствар или право о коме тече парница, то не спречава да се парница међу истим странкама доврши.

Лице које је прибавило ствар или право о коме тече парница може да ступи у парницу уместо тужиоца, односно туженог само ако на то пристану обе странке.

У случају из става 1. овог члана пресуда има дејство и у односу на стицаоца.

Глава XVII

СУПАРНИЧАРИ

Члан 205

Више лица могу једном тужбом да туже, односно да буду тужени (супарничари), ако:

1) су у погледу предмета спора у правној заједници или ако њихова права, односно обавезе проистичу из истог чињеничног и правног основа;

2) су предмет спора захтеви, односно обавезе исте врсте који се заснивају на битно истоврсном чињеничном и правном основу и ако постоји стварна и месна надлежност истог суда за сваки захтев и за сваког туженог;

3) је то законом прописано.

До закључења главне расправе може, под условима из става 1. овог члана, уз тужиоца да приступи нови тужилац или тужба може да буде проширена на новог туженог са његовим пристанком.

Лице које приступа тужби, односно на које се тужба проширује мора да прими парницу у оном стању у коме се она налази у тренутку ступања у парницу.

Члан 206

Тужилац може тужбом да обухвати два или више тужених и на начин што ће да тражи да тужбени захтев буде усвојен према следећем туженом за случај да буде правноснажно одбијен према туженом који је у тужби претходно наведен.

На начин прописан у ставу 1. овог члана тужилац може тужбом да обухвати два или више тужених само ако према сваком од њих истиче исти захтев или ако према некима од њих истиче различите захтеве који су у међусобној вези и ако је исти суд стварно и месно надлежан за сваки од захтева.

Члан 207

Лице које за себе у целини или делимично тражи ствар или право о коме између других лица већ тече парница, може пред судом пред којим та парница тече да тужи обе странке једном тужбом, до закључења главне расправе пред првостепеним судом.

Члан 208

Главни дужник и јемац могу да буду заједнички тужени ако то није у противности са садржином уговора о јемству.

Члан 209

Сваки супарничар је у парници самостална странка и његове радње или пропуштања не користе нити штете другим супарничарима.

Члан 210

Ако по закону или због природе правног односа спор може да се реши само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени супарничари), они се сматрају као једна парнична странка, тако да кад поједини супарничари пропусте неку парничну радњу, дејство парничних радњи које су извршили други супарничари односе се и на оне који те радње нису предузели.

Члан 211

Нужно супарничарство постоји ако по закону или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учесници материјалноправног односа.

Ако сва лица из става 1. овог члана нису обухваћена тужбом као странке, суд ће да одбије тужбени захтев као неоснован.

О нужном супарничарству суд води рачуна по службеној дужности.

Члан 212

Ако рокови за извршење одређене парничне радње за поједине јединствене супарничаре истичу у различито време, ту парничну радњу може сваки супарничар да предузме све док и за једног од њих још тече рок за предузимање те радње.

Члан 213

Сваки супарничар има право да подноси предлоге који се тичу тока парнице.

Глава XVIII

УЧЕШЋЕ ТРЕЋИХ ЛИЦА У ПАРНИЦИ

1. Учешће јавног тужиоца

Члан 214

Јавни тужилац може да учествује у парници у складу са посебним законом.

Ако јавни тужилац на основу законског овлашћења, учествује у парници која тече међу другим лицима, овлашћен је да у границама тужбеног захтева предлаже да се утврде и чињенице које странке нису навеле и изведу докази које странке нису предложиле, као и да изјављује правне лекове.

Своје учествовање у поступку јавни тужилац пријављује поднеском суду пред којим тече парница међу другим лицима.

Ако сматра да постоје законски услови за учествовање јавног тужиоца у парници и да је његово учествовање потребно, суд ће о томе да обавести надлежног јавног тужиоца и да му одреди рок у коме може да пријави своје учествовање. Док тај рок не протекне, суд ће да застане са поступком, али јавни тужилац може и по протеку тог рока да се користи својим правом из става 2. овог члана.

2. Учешће умешача

Члан 215

Лице које има правни интерес да у парници која тече међу другим лицима једна од странака успе, може да се придружи овој странци.

Умешач може да ступи у парницу у току целог поступка све до правноснажности одлуке о тужбеном захтеву, као и у току поступка настављеног изјављивањем ванредног правног лека.

Изјаву о ступању у парницу умешач даје на рочишту или поднеском.

Поднесак умешача из става 3. овог члана доставља се странкама, а ако је изјава умешача о ступању у парницу дата на рочишту, препис односног дела записника доставиће се само оној странци која је са рочишта изостала.

Члан 216

Странка може да оспори умешачу право да учествује у поступку и предложи да се умешач одбије, а суд може и без изјашњавања странака да одбије учешће умешача ако утврди да не постоји правни интерес умешача.

До правноснажности решења којим се одбија учешће умешача, умешач може да учествује у поступку и његове парничне радње не могу да се искључе.

Против одлуке суда којом дозвољава учешће умешача није дозвољена посебна жалба.

Члан 217

Умешач мора да прихвати парницу у оном стању у каквом се налази у тренутку кад се умеша у парницу. У даљем току парнице он је овлашћен да подноси предлоге и да предузима остале парничне радње у роковима у којима би те радње могла да предузима странка којој се придружио.

Ако је умешач ступио у парницу до правноснажности одлуке о тужбеном захтеву, овлашћен је да изјави и ванредни правни лек.

Ако умешач изјави правни лек, примерак његовог поднеска доставиће се и странци којој се придружио.

Парничне радње умешача имају за странку којој се придружио правно дејство ако нису у супротности са њеним радњама.

По пристанку странака умешач може да ступи у парницу као странка уместо странке којој се придружио.

Члан 218

У парници између странке и умешача који јој се придружио, умешач не може да оспорава утврђено чињенично стање, као и правне квалификације садржане у образложењу правноснажне пресуде (интервенцијско дејство пресуде).

Изузетно од става 1. овог члана, странка која је била умешач има право да истакне приговор да је странка из раније парнице којој се придружио као умешач погрешно водила претходну парницу или да је суд пропустио да јој доставља позиве, поднеске или одлуке.

Суд може да усвоји приговор из става 2. овог члана само ако странка из става 1. овог члана која је била умешач докаже да:

1) у време ступања у претходну парницу није благовремено била обавештена о парници која је претходно вођена и тиме била спречена да предузима радње које би довеле до повољнијег исхода те парнице;

2) је странка из парнице којој се придружила као умешач, намерно или из грубе непажње, пропустила да предузима парничне радње које би довеле до повољнијег исхода претходне парнице, а за могућност њиховог предузимања ранији умешач није знао или није могао да зна;

3) је странка из претходне парнице својим парничним радњама спречавала да наступи дејство радњи њеног умешача.

Ако странка из става 1. овог члана која је била умешач успе са приговором из става 2. овог члана, суд ће да дозволи да странке поново расправљају о чињеничним и правним питањима о којима је расправљено у претходној парници.

Члан 219

Ако правно дејство пресуде треба да се односи и на умешача, он има положај јединственог супарничара (члан 210).

Умешач с положајем јединственог супарничара има право да изјави правне лекове и у парници у којој није учествовао без своје кривице.

3. Именовање претходника и обавештење трећег лица о парници

Члан 220

Лице које је тужено као држалац неке ствари или корисник неког права, а тврди да ствар држи или право врши у име трећег лица дужно је да у одговору на тужбу позове преко суда то треће лице (претходника) да уместо њега ступи као странка у парницу. Ако се тужба не доставља на одговор, тужени може најкасније на припремном рочишту, а ако оно није одржано, на главној расправи пре него што се упусти у расправљање о главној ствари, да позове преко суда претходника да уместо њега ступи у парницу као странка.

Пристанак тужиоца да на место туженог у парницу ступи претходник потребан је само ако тужилац против туженог истиче и такве захтеве који не зависе од тога да ли тужени у име претходника држи ствар или врши право.

Ако претходник који је уредно позван не дође на рочиште или одбије да ступи у парницу, тужени не може да се противи упуштању у парницу.

Ако је именовани претходник одбио да ступи у парницу, сходно се примењује одредба члана 218. овог закона.

Члан 221

Ако странка треба да обавести треће лице о отпочетој парници да би се тиме засновало извесно грађанскоправно дејство, странка може, све док се парница правноснажно не доврши, то да учини преко суда поднеском, у коме ће да наведе разлог обавештења и стање у коме се налази парница.

Странка која је треће лице обавестила о парници не може због тога да тражи прекид поступка и продужење рокова.

Суд ће, у смислу става 1. овог члана, да обавести Републичког јавног правобраниоца, односно овлашћеног заступника аутономне покрајне и јединице локалне самоуправе, о парници у којој располагање странака или одлука суда може да утиче на имовинска права и обавезе Републике Србије, односно аутономне покрајне и јединице локалне самоуправе.

Странка која је посредством суда обавестила треће лице о парници, има право да се у накнадној парници у којој је обавештено лице странка, позива на интервенцијско дејство пресуде.

Глава XIX

ПРЕКИД И ЗАСТОЈ У ПОСТУПКУ

Члан 222

Суд утврђује прекид поступка кад:

1) странка умре;

2) странка изгуби парничну способност;

3) законски заступник странке умре или престане његово овлашћење за заступање;

4) странка која је правно лице престане да постоји, односно кад надлежни орган правноснажно одлучи о забрани рада;

5) наступе правне последице отварања поступка стечаја;

6) услед ратног стања или ванредних догађаја престане рад у суду;

7) је то другим законом прописано.

Члан 223

Ако законом другачије није прописано, прекид поступка суд може да одреди ако:

1) је одлучио да сам не решава о претходном питању (члан 12);

2) се странка налази на подручју које је због ванредних догађаја одсечено од суда.

Члан 224

Прекидом поступка престају да теку сви рокови одређени за вршење парничних радњи.

За време трајања прекида поступка суд не може да предузима никакве радње у поступку. Ако је прекид наступио после закључења главне расправе, суд може на основу те расправе да донесе одлуку.

Парничне радње које је једна странка предузела док траје прекид поступка немају никакво правно дејство према другој странци, а дејство почиње тек када поступак буде настављен.

Члан 225

Поступак који је прекинут из разлога наведених у члану 222. тач. 1) до 5) овог закона наставиће се кад наследник или старалац заоставштине, нови законски заступник, стечајни управник или правни следбеници правног лица преузму поступак или кад их суд на предлог противне стране позове да то учине.

Ако је суд прекинуо поступак из разлога наведених у члану 223. тачка 1) овог закона, поступак ће да се настави кад се правноснажно оконча поступак пред судом или другим надлежним органом или ако суд нађе да више не постоје разлози да се чека на његово окончање.

У случајевима из члана 222. тач. 6) и 7) и члана 223. тачка 2) овог закона прекинути поступак наставиће се кад престану разлози за прекид, на предлог странке.

Рокови који су услед прекида поступка престали да теку, почињу да теку за странку испочетка од дана кад јој суд достави решење о настављању поступка.

Члан 226

Против решења којим се утврђује (члан 222) или одређује (члан 223) прекид поступка дозвољена је посебна жалба.

Ако је суд на рочишту одбио предлог за прекид поступка и одлучио да се поступак одмах настави против тог решења није дозвољена посебна жалба.

Члан 227

Суд ће да застане са поступком кад је то прописано законом.

Решењем о застоју поступка суд одређује време трајања застоја.

Против решења о застоју поступка није дозвољена посебна жалба.

Суд наставља поступак по службеној дужности чим престану разлози који су изазвали застој поступка.

Кад суд застане са поступком може да предузима само оне радње за које постоји опасност од одлагања.

Застој поступка не утиче на рокове за предузимање парничних радњи.

Глава XX

ДОКАЗИВАЊЕ

1. Опште одредбе

Члан 228

Странка је дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којим оспорава наводе и доказе противника, у складу са овим законом.

Члан 229

Доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке.

Суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница.

Члан 230

Не доказују се чињенице које је странка признала пред судом у току парнице, односно чињенице које није оспорила.

Суд може да одлучи да се доказују и признате чињенице ако сматра да странка њиховим признањем иде за тим да располаже захтевом којим не може располагати (члан 3. став 3).

Суд ће, узимајући у обзир све околности, да оцени да ли ће да узме за признату или оспорену чињеницу коју је странка прво признала, а после потпуно или делимично оспорила или ограничила признање додавањем других чињеница.

Не доказују се чињенице које су општепознате.

Члан 231

Ако суд на основу изведених доказа (члан 8) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице примениће правила о терету доказивања.

Странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није другачије прописано.

Странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако законом није другачије прописано.

Члан 232

Ако се утврди да странци припада право на накнаду штете, на новчани износ или на заменљиву ствар, а висина износа, односно количина ствари не може да се утврди или би могла да се утврди само са несразмерним тешкоћама, суд ће висину новчаног износа, односно количину заменљивих ствари да одреди по слободној оцени.

Члан 233

Докази се изводе на главној расправи, у складу са временским оквиром.

Суд може да одлучи да се одређени докази изведу пред замољеним судом. Записник о изведеним доказима пред замољеним судом прочитаће се на главној расправи.

Замолница за извођење доказа садржи податке из предмета. Суд ће посебно да назначи о којим околностима треба да се води рачуна приликом извођења доказа.

О рочишту за извођење доказа пред замољеним судом обавестиће се странке.

Замољени суд приликом извођења доказа има сва овлашћења која има суд када се докази изводе на главној расправи.

Против решења суда којим се извођење доказа поверава замољеном суду није дозвољена посебна жалба.

2. Увиђај

Члан 234

Увиђај се врши ако је за утврђивање неке чињенице или за разјашњење неке околности потребно непосредно опажање суда.

Увиђај може да се врши и уз учествовање вештака.

Члан 235

Суд може да одреди да се увиђај снима, у целости или делимично, тонским или оптичким уређајима, сходном применом чл. 119. до 121. овог закона.

Члан 236

Суд ће да изврши увиђај изван зграде суда, ако ствар која треба да се разгледа не може да се донесе у суд, или би њено доношење проузроковало знатне трошкове.

Члан 237

Ако треба разгледати ствар која се налази код једне од странака или код трећег лица сходно се примењују одредбе овог закона о прибављању исправа (чл. 240. до 243).

3. Исправе

Члан 238

Исправа коју је у прописаном облику издао надлежни државни и други орган у границама својих овлашћења, као и исправа коју је у таквом облику издала, у вршењу јавних овлашћења, друга организација или лице (јавна исправа), доказује истинитост онога што се у њој потврђује или одређује.

Доказну снагу из става 1. овог члана има и друга исправа која је посебним прописима у погледу доказне снаге изједначена са јавним исправама.

Дозвољено је да се доказује да су у јавној исправи неистинито утврђене чињенице или да је исправа неправилно састављена.

Ако суд посумња у аутентичност исправе, може да затражи да се о томе изјасни орган који такву исправу издаје.

Члан 239

Ако међународним уговором није другачије предвиђено, страна јавна исправа која је прописно оверена има, под условом узајамности, исту доказну снагу као и домаћа јавна исправа.

Члан 240

Странка је дужна да сама поднесе исправу на коју се позива за доказ својих навода.

Уз исправу састављену на страном језику подноси се и превод исправе, оверен у складу са законом.

Ако се исправа налази код државног и другог органа, друге организације или лица, која су издала исправу у вршењу јавних овлашћења, а сама странка не може да прибави исправу, суд ће на предлог странке или по службеној дужности да је прибави.

Члан 241

Ако се једна странка позива на исправу и тврди да се она налази код друге странке, суд ће да позове ову странку да поднесе исправу и да јој за то одреди рок.

Странка не може да ускрати подношење исправе ако се она сама позвала на ту исправу за доказ својих навода или ако је реч о исправи коју је по закону дужна да преда или покаже или ако се исправа с обзиром на садржину сматра заједничком за обе странке.

У погледу права странке да ускрати подношење других исправа сходно ће да се примењују одредбе чл. 248. и 249. овог закона.

Ако странка која је позвана да поднесе исправу пориче да се исправа код ње налази, суд може ради утврђивања ове чињенице да изводи доказе.

Суд ће, с обзиром на све околности, по свом уверењу да цени од каквог је значаја што странка која држи исправу неће да поступи по решењу суда којим јој се налаже да поднесе исправу или противно уверењу суда не признаје да се исправа налази код ње.

Против одлуке суда из става 1. овог члана није дозвољена посебна жалба.

Члан 242

Суд може да нареди трећем лицу да поднесе исправу само ако је оно у складу са законом дужно да је покаже или поднесе или ако је реч о исправи која је по својој садржини заједничка за то лице и странку која се позива на исправу.

Ако треће лице оспорава своју дужност да поднесе исправу која се код њега налази, суд ће решењем да одлучи да ли је треће лице дужно да поднесе исправу.

Ако треће лице не признаје да се исправа налази код њега, суд може ради утврђивања ове чињенице да изводи доказе. Правноснажно решење о дужности трећег лица да поднесе исправу, може да се изврши у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење.

Треће лице има право на накнаду трошкова које је имало у вези са подношењем исправа. Одредбе члана 258. овог закона сходно се примењују и у овом случају.

Члан 243

Суд може да казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара физичко лице и одговорно лице у државном и другом органу, правном лицу и другој организацији које је издало исправу, односно новчаном казном од 30.000 до 1.000.000 динара правно лице и другу организацију које је издало исправу, ако није поступило по решењу суда из члана 242. ст. 2. и 3. овог закона.

Жалба против решења из става 1. овог члана не задржава извршење решења.

Новчана казна из става 1. овог члана извршава се на начин прописан у члану 190. овог закона.

4. Сведоци

Члан 244

Свако лице које се позива као сведок дужно је да се одазове позиву, а ако овим законом није другачије прописано, дужно је и да сведочи.

Као сведоци могу да се саслушавају само лица која су способна да дају обавештења о чињеницама које се доказују.

Члан 245

Сведоци се, по правилу, саслушавају непосредно на рочишту.

Суд може решењем да одлучи да се изведе доказ читањем писане изјаве сведока, у којој се наводе сазнања о битним спорним чињеницама, одакле су му оне познате и у каквом је односу са странкама у поступку. Писана изјава сведока мора да буде оверена у суду или од стране лица које врши јавна овлашћења. Пре давања изјаве, лице које узима изјаву мора да упозори сведока са правима и дужностима сведока прописаним овим законом.

У случају из става 2. овог члана, суд решењем може да одлучи, по службеној дужности или на предлог странака, да се сведок саслуша путем конференцијске везе, коришћењем уређаја за тонско или оптичко снимање.

Против решења из ст. 2. и 3. овог члана није дозвољена посебна жалба.

Изјаву сведока из ст. 2. и 3. овог члана може суду да поднесе странка или суд може да је затражи од сведока.

Суд може увек да позове сведока који је дао писану изјаву или чија је изјава снимљена да своје сведочење потврди пред судом на рочишту.

Члан 246

Тонски или оптички снимак сведочења је саставни део судског списа.

Тонски део снимка сведочења се преноси у форму писаног записника у складу са одредбом члана 121. овог закона.

Начин снимања, преношења снимка сведочења, чувања и уништавања снимка сведочења уређује се Судским пословником.

Члан 247

Не може да се саслушава као сведок лице које би својим исказом повредило дужност чувања тајне, док га надлежни орган не ослободи од те дужности.

Члан 248

Сведок може да ускрати сведочење о:

1) ономе што му је странка као свом пуномоћнику поверила;

2) ономе о чему се странка или друго лице сведоку као верском исповеднику поверило;

3) чињеницама које је сведок сазнао као адвокат, лекар или у вршењу неког другог занимања, ако постоји обавеза чувања професионалне тајне.

Председник већа упозориће лице из става 1. овог члана да може да ускрати давање исказа.

Члан 249

Сведок може да ускрати одговор на поједина питања ако за то постоје оправдани разлози, а нарочито ако би својим одговором на та питања изложио тешкој срамоти, знатној имовинској штети или кривичном гоњењу себе или своје сроднике по крви у правој линији до било ког степена, а у побочној линији закључно до трећег степена, свог супружника или ванбрачног партнера или сроднике по тазбини закључно до другог степена и онда кад је брак престао, као и свог старатеља или штићеника, усвојитеља или усвојеника.

Суд ће у случају из става 1. овог члана да упозори сведока да може да ускрати давање одговора на постављено питање.

Члан 250

Сведок не може због опасност од настанка имовинске штете да ускрати сведочење о правним пословима којима је присуствовао као позвани сведок, о радњама које је у погледу спорног односа предузео као правни претходник или заступник једне од странака, о чињеницама које се односе на породичне или брачне имовинске односе, о чињеницама које се односе на рођење, склапање брака или смрт, као и ако је на основу посебног прописа дужан да поднесе пријаву или да да изјаву.

Члан 251

Оправданост разлога за ускраћивање сведочења или одговора на поједина питања оцењује суд пред којим сведок треба да сведочи и о томе доноси решење. Ако је потребно, претходно ће о томе да саслуша странке.

Против решења суда из става 1. овог члана странке немају право на посебну жалбу, а сведок може ово решење да побија у жалби против решења о новчаној казни или о затвору због тога што је ускратио сведочење или одговор на поједино питање (члан 257. став 2).

Члан 252

Странка која предлаже да се одређено лице саслуша као сведок мора претходно да наведе о чему сведок треба да сведочи као и да наведе његово име и презиме, занимање и боравиште.

Члан 253

Позивање сведока врши се достављањем писменог позива у коме се наводи име и презиме позваног, време и место доласка, предмет по коме се позива и назначење да се позива као сведок. У позиву, сведок ће да се упозори на последице неоправданог изостанка (члан 257. став 1) и на право на накнаду трошкова (члан 258).

Сведоци који због старости, болести или тешких телесних мана не могу да се одазову позиву саслушаће се у свом стану или на начин прописан одредбом члана 245. ст. 2. и 3. овог закона.

Суд може да наложи странци да обавести сведока чије је саслушање одређено о месту, дану и часу одржавања рочишта.

Члан 254

Сведоци се саслушавају појединачно и без присуства сведока који ће се касније саслушавати. Сведок је дужан да одговоре даје усмено.

Сведок ће претходно да се опомене да је дужан да говори истину и да не сме ништа да прећути, а затим ће да се упозори на последице давања лажног исказа.

После тога, суд ће од сведока да узме податке о имену и презимену, имену оца, занимању, боравишту, месту рођења, годинама старости и његовим односом са странкама.

Члан 255

Сведок се позива да изнесе све што му је познато о чињеницама о којима треба да сведочи, а затим могу да му се постављају питања ради проверавања, допуне или разјашњења. Није дозвољено да се постављају питања у којима је већ садржан одговор на питање.

Сведок ће увек да се изјасни одакле му је познато оно о чему сведочи.

Сведоци могу да се суоче, ако се њихови искази не слажу у погледу важних чињеница. Суочени сведоци се саслушају посебно о свакој околности о којој се не слажу и њихов одговор унеће се у записник.

Члан 256

Сведок који не зна језик на коме се води поступак саслушаће се преко преводиоца.

Ако је сведок глув, питања ће да му се постављају писмено, а ако је нем, позваће се да одговара у писаној форми. Ако саслушање не може да се изврши на овај начин, позваће се тумач.

Суд ће преводиоца, односно тумача да упозори на дужност истинитог преношења питања која се сведоку постављају и изјава које сведок даје.

Члан 257

Ако сведок који је уредно позван не дође, а изостанак не оправда или се без одобрења или оправданог разлога удаљи са места где треба да буде саслушан, суд може да нареди да се принудно доведе и сноси трошкове довођења, а може и да га казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара.

Ако сведок дође и пошто је упозорен на последице ускрати сведочење или одговор на поједино питање, а суд оцени да су разлози ускраћивања неоправдани, може да га казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара, а ако и после тога одбије да сведочи, може поново новчано да се казни.

Жалба против решења о новчаној казни не задржава извршење решења, осим ако се у тој жалби побија и одлука суда којом нису усвојени разлози сведока за ускраћивање сведочења или одговора на поједино питање.

Суд ће, на захтев странке, да одлучи да је сведок дужан да накнади трошкове које је проузроковао својим неоправданим изостанком, односно неоправданим одбијањем да сведочи.

Ако сведок накнадно оправда свој изостанак, суд ће да стави ван снаге своје решење о казни, а може сведока сасвим или делимично да ослободи од накнаде трошкова. Суд може да стави ван снаге своје решење о казни и ако сведок накнадно пристане да сведочи.

Ако је потребно да се војно лице и припадник полиције принудно доведе ради сведочења, суд ће да се обрати њиховом старешини ради принудног довођења.

Новчана казна из ст. 1. и 2. овог члана извршава се на начин прописан у члану 190. овог закона.

Члан 258

Сведок има право на накнаду путних трошкова и трошкова за исхрану и преноћиште, као и на накнаду изгубљене зараде.

Сведок треба да захтева накнаду одмах по саслушању, а у супротном губи право на накнаду, о чему је суд дужан да упозори сведока.

У решењу којим се одређују трошкови сведока суд ће да одлучи да се одређени износ исплати из положеног предујма, а ако предујам није положен, наложиће странци да одређени износ плати сведоку у року од осам дана.

Жалба против решења из става 3. овог члана не задржава извршење решења.

5. Вештаци

Члан 259

Суд ће да изведе доказ вештачењем ако је ради утврђивања или разјашњења неке чињенице потребно стручно знање којим суд не располаже.

Члан 260

Странка која предлаже извођење доказа вештачењем дужна је да у предлогу назначи предмет вештачења, а може да предложи и одређено лице за вештака.

Суд ће супротној странци да достави предлог из става 1. овог члана ради изјашњавања.

Ако ни једна странка не предложи вештачење или у остављеном року не обезбеди трошкове за вештачење или се не подвргне вештачењу суд ће о тим чињеницама да одлучи, применом правила о терету доказивања (члан 231. став 1).

Члан 261

Странка може суду да приложи писани налаз и мишљење вештака одговарајуће струке, у вези са чињеницама из члана 259. овог закона.

Налаз и мишљење из става 1. овог члана суд ће да достави супротној странци на изјашњавање.

Суд може решењем да одреди да се извођење доказа вештачењем спроведе читањем писаног налаза и мишљења које је странка приложила, а након изјашњавања супротне странке, у смислу члана 260. став 2. овог закона.

Члан 262

Суд може да одреди извођење доказа вештачењем по службеној дужности, ако је то прописано законом.

Члан 263

Предлог из члана 260. овог закона, писани налаз и мишљење вештака из члана 261. овог закона, као и изјашњавање супротне странке, подносе се суду најкасније до завршетка припремног рочишта или првог рочишта за главну расправу, ако припремно рочиште није одржано.

Члан 264

Вештачење, по правилу, врши један вештак. Суд може да одреди два или више вештака ако оцени да је вештачење сложено.

Вештаци се одређују из регистра судских вештака, за одређену област вештачења.

Суд решењем одређује вештака, ако се странке не споразумеју о вештаку или ако доказ вештачењем није изведен на начин прописан чланом 261. овог закона.

Ако за одређену област вештачења нема судског вештака уписаног у регистар из става 2. овог члана, вештачење може да обави лице одговарајуће струке које ће суд да одреди. Лице које суд одреди је дужно да пре вештачења да изјаву да ће налаз и мишљење дати по правилима струке и свом најбољем знању, објективно и непристрасно.

Члан 265

Суд ће вештака, на његов захтев, да ослободи дужности вештачења из разлога из којих сведок може да ускрати сведочење или одговор на поједино питање.

Суд може вештака, на његов захтев, да ослободи дужности вештачења и из других оправданих разлога. Ослобођење од дужности вештачења може да тражи и овлашћено лице органа или организације у којој је вештак запослен.

Члан 266

Вештак може да буде искључен или изузет из истих разлога као и судија или судија поротник, а за вештака може да се одреди лице које је раније било саслушано као сведок.

Странка је дужна да поднесе захтев за изузеће вештака кад сазна да постоји разлог за изузеће, а најкасније пре почетка извођења доказа вештачењем.

У захтеву за изузеће вештака, странка је дужна да наведе околности на којима заснива свој захтев за изузеће.

О захтеву за искључење и изузеће вештака одлучује суд. Замољени суд одлучује о изузећу ако спроводи извођење доказа вештачењем.

Против решења којим се усваја захтев за изузеће вештака није дозвољена жалба, а против решења којим се захтев одбија није дозвољена посебна жалба.

Ако је странка сазнала за разлог за искључење или изузеће вештака после извршеног вештачења и приговара вештачењу из тог разлога, суд ће да поступи као да је захтев за искључење или изузеће поднет пре извршеног вештачења.

Члан 267

Суд ће да казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара вештака физичко лице, односно од 30.000 до 1.000.000 динара правно лице које обавља вештачење, ако вештак не дође на рочиште иако је уредно позван, а изостанак не оправда или ако у остављеном року не поднесе свој налаз и мишљење.

Суд може да казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара вештака физичко лице, односно од 30.000 до 1.000.000 динара правно лице које обавља вештачење, ако вештак без оправданог разлога одбије да врши вештачење.

Новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара може да се казни и одговорно лице у правном лицу које обавља вештачење у случају из ст. 1. и 2. овог члана.

Новчана казна из ст. 1. до 2. овог члана извршава се на начин прописан у члану 190. овог закона.

Решење о казни суд може да стави ван снаге под условима из члана 257. став 5. овог закона.

На захтев странке суд може решењем да наложи вештаку да накнади трошкове које је проузроковао својим неоправданим недоласком или неоправданим одбијањем да врши вештачење.

Члан 268

Вештак има право на накнаду путних трошкова и трошкова исхране и смештаја, у складу са посебним прописом, на изгубљену зараду и трошкове вештачења, као и право на награду за извршено вештачење.

У погледу накнаде трошкова и награде вештака сходно се примењују одредбе члана 258. ст. 2. и 3. овог закона.

Странка која је предложила вештачење или ако је суд наложио странци да сноси трошкове вештачења одређеног по службеној дужности, плаћа накнаду и награду вештаку, а о извршеном плаћању подноси доказ суду у року од осам дана од дана уплате.

Члан 269

Суд одређује вештачење посебним решењем које садржи: предмет спора, предмет вештачења, рок за достављање суду налаза и мишљења у писаном облику, лично име или назив лица коме је поверено вештачење као и податке из регистра вештака.

Рок за подношење суду налаза и мишљења не може да буде дужи од 60 дана.

Препис решења доставља се вештаку и странкама заједно са позивом за рочиште за главну расправу.

Суд ће у решењу да упозори вештака да је дужан да обавести странке о дану одређеном за вештачење, ако је њихово присуство потребно, да налаз и мишљење мора да изради у складу са правилима струке објективно и непристрасно, на последице недостављања налаза и мишљења у одређеном року, односно неоправданог изостанка са рочишта и обавести га о праву на награду и накнаду трошкова.

Решење о одређивању вештака по службеној дужности, поред података из става 1. овог члана садржи и податке о износу предујма за вештачење и налог странкама за плаћање предујма у одређеном року.

Члан 270

Вештак свој писани налаз и мишљење подноси суду најкасније 15 дана пре рочишта.

Суд доставља странкама налаз и мишљење најкасније осам дана пре заказане расправе.

Писани налаз вештака мора да садржи: образложење са навођењем чињеница и доказа на којима је налаз заснован и стручно мишљење; податке о томе где и када је извршено вештачење; податке о лицима која су присуствовала вештачењу, односно о лицима која нису присуствовала, а уредно су позвана; и податке о приложеним документима.

Ако вештак достави налаз и мишљење који је нејасан, непотпун или противречан сам себи, суд ће да наложи вештаку да допуни или исправи налаз и мишљење и одредиће рок за отклањање недостатака, односно позваће вештака да се изјасни на рочишту.

Члан 271

Ако странка има примедбе на налаз и мишљење судског вештака доставиће их у писаном облику, у року који суд одреди за изјашњавање.

Странка може да ангажује стручњака или другог вештака уписаног у регистар судских вештака, који ће да сачини примедбе на достављени налаз и мишљење или нов налаз и мишљење у писаном облику. На рочишту за главну расправу суд може да их прочита и да дозволи том лицу да учествује у расправи, постављањем питања и давањем објашњења.

Суд ће на рочишту да расправи примедбе и покушаће да усагласи налазе и стручна мишљења вештака.

Ако се на рочишту не усагласе налаз и стручна мишљења вештака, односно ако суд сматра да битне чињенице нису довољно расправљене, суд ће да одреди ново вештачење које ће да повери другом вештаку и о томе ће да обавести странке.

У случају из става 4. овог члана, странке сносе трошкове вештачења на једнаке делове.

Члан 272

Ако вештак не поднесе налаз и мишљење у одређеном року, суд може, на предлог странке, да одреди другог вештака, пошто истекне рок који је странкама одредио да се о томе изјасне.

У случају из става 1. овог члана, као и ако вештак не поступи по налогу суда из члана 270. став 4. овог закона, суд ће вештака да казни новчаном казном из члана 267. ст. 1. и 2. овог закона и обавестиће о томе министарство надлежног за послове правосуђа ради покретања поступка брисања вештака из регистра судских вештака.

Члан 273

Ако је одређено више вештака, они могу да поднесу заједнички налаз и мишљење ако се у налазу и мишљењу слажу. Ако се у налазу и мишљењу не слажу, сваки вештак посебно износи свој налаз и мишљење.

Ако се подаци вештака о њиховом налазу битно разликују или ако је налаз једног или више вештака нејасан, непотпун или у противречности сам са собом или са утврђеним околностима, а ти недостаци не могу да се отклоне поновним саслушањем вештака или се појави сумња у правилност датог мишљења, суд ће на предлог странке да одреди ново вештачење, у складу са чланом 271. овог закона.

Члан 274

Против решења суда из чл. 261, 262, 264, 269. и 273. овог закона није дозвољена жалба.

Члан 275

Одредбе овог закона о вештацима сходно се примењују и на преводиоце и тумаче.

6. Саслушање странака

Члан 276

Битне чињенице могу да се утврђују и саслушавањем странака.

Суд ће да одлучи да се изведе доказ саслушањем странака ако и поред изведених других доказа нађе да је то потребно за утврђивање битних чињеница.

Члан 277

Странке се саслушавају, по правилу, на рочишту, непосредно.

Суд може да одлучи решењем, по службеној дужности или на предлог странке, да се странка саслуша путем конференцијске везе, коришћењем уређаја за тонско или оптичко снимање, у складу са чланом 245. овог закона. Против тог решења није дозвољена посебна жалба. Странке имају право на копију снимка.

Члан 278

Суд може да одлучи да се саслуша само једна странка, ако се уверио да другој странци, односно лицу које се има саслушати за ту странку нису познате спорне чињенице или ако саслушање те странке није могуће.

Суд може да одлучи да се саслуша само једна странка, ако друга странка ускрати давање исказа или се не одазове позиву суда.

Ако у току поступка странка умре или поновно саслушање странке није могуће или је отежано из других разлога, суд ће да прочита записник са исказом те странке.

Члан 279

Извођење доказа саслушањем странака замолним путем дозвољено је само ако странка због неотклоњивих сметњи не може лично да дође или ако би њен долазак проузроковао несразмерне трошкове.

Члан 280

За странку која нема парничну способност саслушаће се њен законски заступник. Суд може да одлучи да се уместо или поред законског заступника, саслуша сама странка, ако је њено саслушање могуће.

За правно лице саслушаће се лице које је законом, прописом или општим актом правног лица одређено да га заступа.

Ако као странка у парници учествују на једној страни више лица, суд ће да одлучи да ли ће да се саслушају сва ова лица или само нека од њих.

Члан 281

У позиву за рочиште на коме ће да се изводи доказ саслушањем странака назначиће се да странка која дође на рочиште може да буде саслушана у одсуству друге странке.

Члан 282

Не могу да се примене никакве принудне мере према странци која се није одазвала позиву суда ради саслушања, нити странка да се принуди на давање исказа.

Суд ће с обзиром на све околности да оцени од каквог је значаја што странка није дошла на саслушање или што је ускратила исказ.

Члан 283

Одредбе овог закона о извођењу доказа сведочењем примењиваће се и приликом извођења доказа саслушањем странака, ако овим законом није другачије одређено.

Глава XXI

ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ДОКАЗА

Члан 284

Ако постоји оправдана опасност да неки доказ неће моћи да се изведе или да ће његово касније извођење да буде отежано, може да се у току као и пре покретања парнице предложи да се овај доказ изведе.

У поступку обезбеђења доказа пре покретања парнице, не може да се изводи доказ саслушањем странака.

Обезбеђење доказа може да се предложи и након што одлука којом се поступак окончава постане правноснажна, ако је то потребно за поступак по ванредним правним лековима.

Поступак за обезбеђење доказа је хитан.

Члан 285

Ако је предлог за обезбеђење доказа поднет у току парничног поступка, за поступање је надлежан суд пред којим је поступак у току.

Кад се тражи обезбеђење доказа пре покретања поступка, као и у хитним случајевима ако је поступак већ у току, надлежан је нижи суд првог степена на чијем се подручју налазе ствари које треба да се разгледају, односно на чијем подручју борави лице које треба саслушати.

О предлогу из става 1. овог члана одлучује суд који води поступак.

Члан 286

У поднеску којим тражи обезбеђење доказа предлагач је дужан да наведе чињенице које треба да се докажу, доказе који треба да се изведу и разлоге због којих сматра да касније доказ неће моћи да се изведе или да ће његово извођење да буде отежано. У поднеску по могућству треба да се наведе име и презиме противника и његово пребивалиште, односно боравиште.

Члан 287

Поднесак у коме је предложено обезбеђење доказа доставиће се противнику, ако је познат. Ако постоји опасност због одлагања, суд ће о предлогу да одлучи и без претходног изјашњавања противника.

У решењу којим се усваја предлог суд ће да закаже рочиште за извођење доказа, наведе чињенице о којима ће да се изводе докази, као и доказе који ће да се изведу, а ако је потребно именоваће и вештаке.

Ако противнику није раније био достављен поднесак у коме је предложено обезбеђење доказа, он ће да му се достави заједно са решењем суда којим се усваја предлог за обезбеђење доказа.

Суд може, ради учествовања на рочишту за извођење доказа, да постави привременог заступника (члан 81) противнику који је непознат или је непознато његово боравиште.

Суд може у хитним случајевима да одреди да извођење доказа започне и пре него што се решење којим се усваја предлог за обезбеђење доказа достави противнику.

Против решења суда којим се усваја предлог за обезбеђење доказа, као и против решења којим се одлучује да извођење доказа започне пре него што се решење достави противнику, није дозвољена жалба.

Члан 288

Ако су докази изведени пре него што је поступак покренут, записник о извођењу доказа чуваће се код суда пред којим су докази изведени.

Ако је парнични поступак у току, а обезбеђење доказа није извео парнични суд, записник се доставља парничном суду.

Суд ће о изведеним доказима да обавести противну странку, без одлагања.

Глава XXII

ПРИПРЕМАЊЕ ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ

1. Опште одредбе

Члан 289

Суд припрема главну расправу по пријему тужбе.

Припреме за главну расправу обухватају претходно испитивање тужбе, достављање тужбе туженом на одговор, одржавање припремног рочишта и заказивање главне расправе.

У току припремања главне расправе странке су дужне да благовремено упућују поднеске у којима ће да наведу чињенице на којима заснивају своје тврдње и захтеве, као и да предложе доказе којима се оне утврђују.

Члан 290

У току припремања главне расправе до рочишта за главну расправу, суд одлучује о свим питањима која се тичу управљања поступком.

Жалба није дозвољена против одлука о управљању поступком које суд доноси у току припремања главне расправе.

Члан 291

Суд може у току припремања главне расправе да донесе пресуду на основу признања, пресуду на основу одрицања и пресуду због пропуштања и да прими на записник поравнање странака.

Председник већа може, у току припремања главне расправе, после пријема одговора на тужбу, да донесе пресуду, ако утврди да међу странкама нису спорне чињенице и да не постоје друге сметње за доношење одлуке.

2. Претходно испитивање тужбе

Члан 292

По претходном испитивању тужбе суд је овлашћен да доноси решења из члана 294. овог закона, ако није реч о питањима о којима по природи ствари или по одредбама овог закона одлука може да се донесе тек у даљем току поступка.

Члан 293

Ако утврди да је тужба неразумљива или непотпуна или да постоје недостаци који се тичу способности тужиоца или туженог да буду странке у парници или недостаци у погледу законског заступања странке или недостаци који се односе на овлашћење заступника да покрене парницу ако је такво овлашћење потребно, суд ће ради отклањања ових недостатака да предузме потребне мере прописане у овом закону (чл. 80. и 101).

Члан 294

Суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди да:

1) одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност (члан 16);

2) је тужба поднета неблаговремено, ако је посебним прописима предвиђен рок за подношење тужбе;

3) о истом захтеву већ тече парница;

4) је ствар правноснажно пресуђена;

5) је у истој ствари закључено судско поравнање;

6) не постоји правни интерес тужиоца за подношење тужбе из члана 194. овог закона;

7) је тужба неразумљива или непотпуна.

Пре доношења решења о одбацивању тужбе из разлога прописаних у ставу 1. овог члана, суд је дужан да одржи рочиште на коме ће тужиоцу омогућити да се изјасни о одбацивању тужбе.

Члан 295

Ако нема довољно основа за доношење одлуке о неком питању које се поставило у току претходног испитивања тужбе, одлука о овом питању ће да се донесе по пријему одговора на тужбу или на припремном рочишту, односно на рочишту за главну расправу, ако припремно рочиште није одржано.

3. Одговор на тужбу

Члан 296

Суд ће, у року до 15 дана од дана пријема тужбе у суд, тужбу са прилозима да достави туженом на одговор.

Члан 297

Тужени је дужан да, у року од 30 дана од дана достављања тужбе са прилозима, поднесе суду одговор на тужбу.

Суд је дужан да приликом достављања тужбе на одговор упозори туженог о последицама пропуштања достављања одговора на тужбу (члан 350. став 1. тачка 1), на обавезу одређивања пуномоћника за примање писмена (члан 298. став 3), као и на дужност обавештавања суд о промени адресе (члан 144).

Члан 298

Тужени је дужан да у одговору на тужбу истакне процесне приговоре и да се изјасни да ли признаје или оспорава истакнути тужбени захтев. Одговор на тужбу мора да садржи и друге податке које мора садржати сваки поднесак (члан 98).

Ако тужени оспорава тужбени захтев, одговор на тужбу мора да садржи и чињенице на којима тужени заснива своје наводе и доказе којима се утврђују те чињенице.

Тужени који има пребивалиште или боравиште, односно седиште у иностранству, дужан је да у одговору на тужбу одреди пуномоћника за примање писмена.

Ако тужени који има пребивалиште или боравиште, односно седиште у иностранству, не достави суду обавештење из става 3. овог члана заједно са одговором на тужбу, суд ће да му постави пуномоћника за примање писмена и да га о томе обавести.

Члан 299

Суд може изузетно, ако то захтевају посебне околности појединог случаја, а посебно ако је то потребно ради одлучивања о предлогу за одређивање привремене мере или ако се ради о поступцима који су хитни, одмах да закаже рочиште и достави тужбу са прилозима туженом.

Члан 300

Ако одговор на тужбу има недостатке због којих се по њему не може поступати (чл. 98. и 298), сматраће се да тужени није одговорио на тужбу.

4. Припремно рочиште и заказивање рочишта за главну расправу

Члан 301

Суд ће да закаже и одржи припремно рочиште у року од 30 дана од дана достављања тужиоцу одговора на тужбу.

Ако тужени није поднео одговор на тужбу, а нема услова за доношење пресуде због пропуштања, суд ће припремно рочиште да закаже и одржи најкасније у року од 30 дана од дана када је истекао рок за достављање одговора на тужбу.

Члан 302

Припремно рочиште је обавезно, осим кад суд по пријему одговора на тужбу утврди да међу странкама нема спорних чињеница, односно ако је спор једноставан, хитан или ако је то законом прописано.

Члан 303

У позиву за припремно рочиште странке се упозоравају на дужност изношења свих чињеница и предлагања доказа којима се те чињенице потврђују, као и на дужност предлагања временског оквира и налаже им се да на рочиште донесу све исправе које им служе за доказ и предмете које треба разгледати у суду. Суд ће у позиву да упозори странке на дужност да суд обавесте о промени адресе (члан 144).

Ако је потребно да се за припремно рочиште прибаве списи, исправе или предмети који се налазе код суда или другог државног органа, органа аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, лица коме је поверено вршење јавног овлашћења или другог правног лица, суд ће да нареди да се ови предмети, односно исправе благовремено прибаве.

Позив за припремно рочиште доставља се најкасније осам дана пре дана одржавања рочишта.

Члан 304

Ако на припремно рочиште не дође тужилац, а уредно је позван, сматраће се да је тужба повучена, осим ако тужени не захтева да се рочиште одржи.

Члан 305

Припремно рочиште почиње излагањем тужбе, после чега тужени износи одговор на тужбу.

Ако је потребно суд ће да затражи од странака разјашњење у погледу њихових навода или предлога.

Суд ће да упозна странке са њиховим правом да спор могу да реше медијацијом.

Члан 306

Ако је то потребно, после излагања тужбе и одговора на тужбу расправљаће се о питањима која се односе на сметње за даљи ток поступка, о чему могу да се изводе и докази.

Суд ће по приговору странке или по службеној дужности да одлучује о питањима из члана 294. овог закона, ако овим законом није другачије прописано.

Одлуку о приговору о процесним сметњама суд може да донесе заједно са одлуком о главној ствари, осим о приговору месне надлежности.

Против одлуке о приговору из става 3. овог члана није дозвољена посебна жалба.

Члан 307

У даљем току припремног рочишта расправљаће се о предлозима и захтевима странака и чињеничним наводима којима странке образлажу своје предлоге и захтеве.

Члан 308

Странка је дужна да најкасније на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу ако припремно рочиште није обавезно (члан 302) изнесе све чињенице потребне за образложење својих предлога, да предложи доказе којима се потврђују изнете чињенице, да се изјасни о наводима и понуђеним доказима противне странке, као и да предложи временски оквир за спровођење поступка.

Суд ће на рочишту из става 1. овог члана да утврди које су чињенице неспорне, односно општепознате и које су чињенице спорне и која би правна питања требало да се расправе.

Суд ће на рочишту из става 1. овог члана да одлучи која ће доказна средства да изведе на главној расправи и решењем ће да одреди временски оквир за спровођење поступка (члан 10. став 2).

Решење о одређивању временског оквира нарочито садржи: број рочишта, време одржавања рочишта, распоред извођења доказа на рочиштима и предузимања других процесних радњи, судске рокове, као и укупно време трајања главне расправе.

Суд ће предлоге за извођење доказа које не сматра битним за доношење одлуке да одбије решењем против кога није дозвољена посебна жалба.

Члан 309

Суд заказује рочиште за главну расправу најкасније у року од 30 дана од одржавања припремног рочишта, односно од пријема одговора на тужбу или протека рока из овог закона за подношење одговора на тужбу, ако оцени да одржавање припремног рочишта није потребно (члан 302).

Суд по правилу, заказује једно рочиште за главну расправу, ради извођења свих доказа чије је извођење дозволио или одредио по службеној дужности.

Ако суд оцени да је за извођење доказа потребно одржати више од једног рочишта, заказаће их у најкраћем временском размаку, водећи рачуна о концентрацији главне расправе.

Суд је дужан да поштује временски оквир одређен на основу члана 308. овог закона, као и да спречи сваки покушај неоснованог одлагања рочишта и санкционише сваку повреду или злоупотребу процесних права и нарушавање процесне дисциплине.

Суд ће на рочиште да позове странке, сведоке и вештаке које је на припремном рочишту одлучио да позове на главну расправу.

Одредбе члана 303. овог закона примениће се и приликом заказивања рочишта за главну расправу.

Глава XXIII

ГЛАВНА РАСПРАВА

1. Ток главне расправе

Члан 310

Суд отвара главну расправу и објављује предмет расправљања, утврђује да ли су дошла сва позвана лица, проверава да ли су уредно позвана и да ли су оправдала свој изостанак.

Члан 311

Ако са рочишта за главну расправу изостане тужилац или ако на то рочиште не дође тужени, а уредно су позвани, расправа ће да се одржи са присутном странком.

Ако са рочишта за главну расправу неоправдано изостану и тужилац и тужени или одбију да расправљају, тужба се сматра повученом.

Члан 312

Ако припремно рочиште није одржано, прво рочиште за главну расправу почиње излагањем тужбе, после чега тужени износи одговор на тужбу.

Ако је пре главне расправе одржано припремно рочиште, председник већа упознаће веће са током овог рочишта. Странке могу да допуне излагање председника већа.

У даљем току расправе расправљаће се о предлозима странака и чињеничним наводима којима странке образлажу своје предлоге, односно побијају предлоге противника, као и о предложеним доказима, изводиће се докази и расправљаће се о чињеницама које се утврђују.

Странке могу да износе и своја правна схватања која се односе на предмет спора.

Ако је у овом закону прописано да странка може да поднесе одређени приговор или предлог или предузме неку другу парничну радњу док се тужени на главној расправи не упусти у расправљање о главној ствари, такав приговор, односно предлог тужилац може да поднесе, односно да предузме другу парничну радњу док не заврши излагање по тужби, а тужени док не заврши излагање одговора на тужбу.

Члан 313

Суд ће постављањем питања да се стара да се у току расправе пруже потребна објашњења, да би се утврдиле чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева (члан 7. став 2).

Члан 314

Странке могу, у поднесцима или на каснијим рочиштима, све до закључења главне расправе, да износе нове чињенице и предлажу нове доказе, само ако учине вероватним да без своје кривице нису могле да их изнесу, односно предложе на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу, ако припремно рочиште није одржано.

Суд не узима у обзир чињенице и доказе који су изнети, односно предложени супротно ставу 1. овог члана.

Члан 315

Извођење доказа одређује суд решењем, у коме ће да се назначи спорна чињеница која би требало да се утврди извођењем доказа, доказно средство и рок за извођење доказа у оквиру временског оквира.

Предложене доказе које не сматра важним за одлуку, суд ће да одбије и да у решењу наведе разлог одбијања.

Против решења којим се одређује или одбија извођење доказа није дозвољена посебна жалба.

Члан 316

Ако странка приговори да решавање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност, да суд није стварно или месно надлежан, да о истом захтеву већ тече парница, да је ствар правноснажно пресуђена, да је о предмету спора закључено судско поравнање или да се тужилац пред судом одрекао од тужбеног захтева, суд ће да реши да ли ће о тим приговорима да расправља и одлучује одвојено од главне ствари.

Ако суд не усвоји приговор из става 1. овог члана о коме се расправљало заједно са главном ствари или ако суд после одвојеног расправљања не усвоји приговор и одлучи да се одмах настави главна расправа, решење о приговору унеће се у одлуку о главној ствари.

Против решења којим се одбијају приговори странака није дозвољена посебна жалба, ако је веће одлучило да се одмах настави расправљање о главној ствари.

Одредбе ст. 1. до 3. овог члана примениће се и ако суд по службеној дужности одлучи да одвојено од главне ствари расправи о томе да ли ствар спада у судску надлежност, да ли је суд стварно надлежан, да ли већ тече парница, да ли је ствар већ правноснажно пресуђена, да ли се тужилац пред судом одрекао од тужбеног захтева, као и да ли је у парници закључено судско поравнање.

Члан 317

Кад председник већа заврши саслушање појединог сведока, вештака или странке, чланови већа, странка и њен заступник или пуномоћник могу непосредно да им постављају питања.

Суд ће да забрани странци постављање одређеног питања или ће да забрани одговор на постављено питање, ако је у питању већ садржан одговор или ако се питање не односи на предмет поступка.

На захтев странке у записник ће да се унесе питање из става 2. овог члана.

Члан 318

Саслушани сведоци и вештаци остају у судници, ако их суд, по изјашњавању странака, не отпусти или не одреди да се привремено удаље из суднице.

Суд може да одреди да се саслушани сведоци касније поново позову и још једном саслушају у присуству или одсуству других сведока и вештака.

Члан 319

Кад суд сматра да је предмет расправљен тако да може да се донесе одлука, саопштиће да је главна расправа закључена.

Суд може да одлучи да главну расправу закључи и кад је остало да се прибаве списи који садрже доказе потребне за одлучивање или ако треба сачекати записник о доказима изведеним од замољеног суда, а странке одустану од расправљања о тим доказима или суд сматра да то расправљање није потребно.

Члан 320

Суд може у току већања и гласања да одлучи да се закључена главна расправа поново отвори ако је то потребно ради допуне поступка или разјашњења појединих важнијих питања.

2. Јавност главне расправе

Члан 321

Главна расправа је јавна.

Расправи могу да присуствују само лица старија од 16 година, осим ако је законом другачије прописано.

Члан 322

Суд може да искључи јавност за целу главну расправу или један њен део, ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку. Суд може да искључи јавност и ако мерама за одржавање реда прописаним у закону не може да се обезбеди несметано одржавање расправе.

Члан 323

Искључење јавности не односи се на странке, њихове законске заступнике, пуномоћнике и умешаче.

Суд може да дозволи да главној расправи на којој је искључена јавност присуствују поједина законом овлашћена службена лица и научни радници, ако је то од интереса за њихову службу, односно научну делатност.

На захтев странке расправи на којој је искључена јавност ће да присуствују највише два лица која она одреди.

Суд ће да упозори лица која присуствују расправи на којој је искључена јавност да су дужна да као тајну чувају све оно што су на расправи сазнала и указаће им на последице одавања тајне.

Члан 324

Суд одлучује о искључењу јавности решењем које мора да буде образложено и јавно објављено.

Против решења о искључењу јавности није дозвољена посебна жалба.

Члан 325

Одредбе о јавности на главној расправи сходно се примењују и на осталим рочиштима.

3. Руковођење главном расправом

Члан 326

Суд руководи главном расправом, испитује странке, изводи доказе, даје реч странкама, њиховим законским заступницима и пуномоћницима и објављује одлуке већа.

Суд је дужан да се стара да се предмет спора свестрано расправи, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту, односно у временском оквиру.

Ако се лице које учествује на расправи противи некој мери председника већа која се односи на руковођење расправом или питању које је поставио председник већа, члан већа или друго лице које учествује у поступку, о таквом противљењу одлучује веће.

Против решења које се односи на руковођење расправом није дозвољена посебна жалба.

Члан 327

Суд може изван рочишта за главну расправу да донесе решење о исправљању поднеска, о постављању привременог заступника, о уредности пуномоћја, о полагању предујма на име трошкова за предузимање појединих радњи у поступку, о ослобођењу од плаћања трошкова поступка, о обезбеђењу парничних трошкова, о достављању судских писмена, о обезбеђењу доказа, о привременим мерама обезбеђења, о мерама за обезбеђење процесне дисциплине и кажњавању, о прекиду и застајању у поступку, о трошковима поступка у случају повлачења тужбе, о спајању парница, као и о одређивању рокова.

Суд је овлашћен и да, по пријему записника о извођењу доказа пред замољеним судом, одреди да се изврше потребне исправке или допуне.

Изван рочишта за главну расправу суд је овлашћен да поводом изјаве туженог, односно тужиоца, дате писмено или на записник код парничног суда, донесе пресуду на основу пропуштања, пресуду на основу признања, односно пресуду на основу одрицања.

Члан 328

Ако пред истим судом тече више парница између истих лица или више парница у којима је исто лице противник разних тужилаца или разних тужених, све ове парнице могу да се решењем суда споје ради заједничког расправљања, ако би се тиме убрзало расправљање или смањили трошкови. За све спојене парнице суд може да донесе заједничку пресуду.

Суд може да одреди да се одвојено расправља о појединим захтевима у истој тужби и по завршетку одвојеног расправљања може да донесе посебне одлуке о тим захтевима.

Члан 329

Кад суд одлучи да се одложи рочиште за главну расправу, стараће се да се за следеће рочиште прибаве сви докази чије је извођење одређено за то рочиште и да се изврше друге припреме како би расправа могла да се заврши на том рочишту.

Против решења суда којим се одлаже рочиште или се одбијају предлози странака о одлагању рочишта, није дозвољена жалба.

Члан 330

Ако се рочиште одложи, ново рочиште одржаће се по могућности пред истим судијом појединцем, односно већем.

Ако се ново рочиште држи пред истим судијом појединцем, односно већем, главна расправа ће да се настави.

Члан 331

Ако се рочиште држи пред измењеним већем, односно судијом појединцем, главна расправа мора да почне изнова, али суд може да донесе одлуку да се поново не саслушавају странке, сведоци и вештаци и да се не врши нов увиђај, већ да се прочитају записници о извођењу ових доказа.

4. Одржавање реда на главној расправи

Члан 332

Суд је дужан да се у току главне расправе стара о одржавању реда у судници и о достојанству суда.

Члан 333

Ако лице које учествује у поступку или лице које присуствује расправи вређа суд или друге учеснике у поступку, омета рад или се не покорава наређењима суда за одржавање реда, председник већа може да га казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара, а може и да га удаљи из суднице.

Ако странка или њен пуномоћник буде удаљен из суднице, рочиште ће да се одржи и без њиховог присуства.

Кад суд казни новчаном казном или удаљи из суднице адвоката или адвокатског приправника, обавестиће о томе надлежну адвокатску комору.

Жалба против решења о новчаној казни или удаљењу из суднице не задржава извршење решења.

Новчана казна из става 1. овог члана извршава се на начин прописан у члану 190. овог закона.

Члан 334

Одредба члана 333. овог закона сходно се примењује и на јавног тужиоца или на јавног правобраниоца, односно на лица која их замењују.

О кажњавању лица из става 1. овог члана обавестиће се надлежни јавни тужилац и Државно веће тужилаца, односно јавни правобранилац.

Члан 335

Овлашћења за одржавање реда на главној расправи из чл. 332. до 334. овог закона, председник већа има и на осталим рочиштима.

Глава XXIV

СУДСКО ПОРАВНАЊЕ

Члан 336

Суд ће у току поступка да укаже странкама на могућност да се поравнају пред судом.

Странке могу пред судом у току целог поступка до његовог правноснажног окончања да закључе судско поравнање.

Ако је судско поравнање закључено после доношења првостепене одлуке, суд ће да донесе решење којим ће да утврди да је првостепена пресуда без дејства и да обустави поступак.

Пред судом не може да се закључи поравнање у погледу захтева којима странке не могу да располажу (члан 3. став 3).

Кад суд донесе решење којим не дозвољава поравнање странака, застаће са поступком док ово решење не постане правноснажно.

Члан 337

Споразум странака о поравнању уноси се у записник.

Поравнање је закључено кад странке после прочитаног записника о поравнању потпишу записник.

Странкама се издаје оверен препис записника у коме је садржано поравнање, које има исто дејство као и судска пресуда.

Члан 338

Суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли тече парница о захтеву о коме је раније закључено судско поравнање и ако такво поравнање постоји, одбациће тужбу.

Члан 339

Судско поравнање може да се побија само тужбом.

Ако судско поравнање буде поништено поступак се наставља као да судско поравнање није ни било закључено.

Члан 340

Ако је то посебним законом прописано или када странке сагласно предложе решавање спора путем медијације, суд ће да застане са поступком и упути странке на медијацију.

Члан 341

Поступак медијације спроводи се у складу са посебним законом.

Суд ће да закаже рочиште за главну расправу уколико странке не реше спор путем медијације по протеку рока од 30 дана од дана када странка обавести суд да је одустала од медијације.

Глава XXV

ПРЕСУДА

1. Опште одредбе

Члан 342

Пресудом суд одлучује о захтеву који се односи на главну ствар и споредна тражења.

Ако постоји више захтева, суд ће о свим захтевима, по правилу, да одлучи једном пресудом.

Ако је више парница спојено ради заједничког расправљања, а постоје услови да се коначно одлучи само о једној парници, може да се донесе пресуда само у погледу те парнице.

Члан 343

Суд може да наложи туженом да изврши одређену чинидбу само ако је она доспела до закључења главне расправе.

Ако суд усвоји захтев за издржавање, за накнаду штете у виду ренте због изгубљене зараде или других прихода по основу рада или због изгубљеног издржавања, може да наложи туженом и чинидбе које нису доспеле.

Пресуда којом је туженом наложено да преда или преузме ствари дате у закуп, може да се донесе и пре престанка закуподавног односа.

Члан 344

Ако је тужилац у тужби тражио да му се преда одређена ствар или туженом наложи испуњење неке чинидбе, а истовремено је у тужби или до закључења главне расправе изјавио да је вољан да уместо ствари прими неку другу чинидбу или новчани износ, суд ће, ако усвоји тужбени захтев, да изрекне у пресуди да тужени може да се ослободи од давања ствари или чинидбе чије му је испуњење наложено, ако плати тај новчани износ или испуни ту другу чинидбу.

Члан 345

Кад се странци у пресуди налаже извршење неке чинидбе, одредиће се и рок у коме је ову чинидбу дужна да изврши.

Рок за извршење чинидбе је 15 дана, ако посебним прописима није другачије предвиђено. Суд може да одреди дужи рок за извршење чинидбе која се не састоји у новчаном давању. У меничним и чековним споровима рок за извршење чинидбе је осам дана.

Рок за извршење чинидбе почиње да тече наредног дана од дана достављања преписа пресуде странци којој је наложено извршење.

2. Врсте пресуда

Члан 346

Ако од више тужбених захтева, услед признања, одрицања или на основу расправљања, само за неке постоје услови за коначну одлуку или ако су само за део једног захтева испуњени услови за коначну одлуку, суд може у погледу тих захтева, односно дела захтева, да закључи расправу и донесе пресуду (делимична пресуда).

Делимичну пресуду суд може да донесе и кад је поднета противтужба, ако постоје услови за доношење одлуке само о захтеву тужбе или захтеву противтужбе.

Суд ће приликом одлучивања да ли ће да донесе делимичну пресуду, нарочито да узме у обзир величину захтева или дела захтева који испуњава услове за доношење одлуке.

Делимична пресуда је самостална пресуда у погледу правних лекова и извршења.

Члан 347

Ако је тужени оспорио и основ тужбеног захтева и висину тужбеног захтева, а у погледу основа ствар испуњава услове за доношење одлуке, суд може из разлога целисходности да пресудом само утврди постојање основа тужбеног захтева (међупресуда).

До правноснажности међупресуде суд ће да застане са расправљањем о износу тужбеног захтева.

Међупресуда има дејство само у поступку у коме је донета.

Члан 348

Ако тужени до закључења главне расправе призна тужбени захтев, суд ће без даљег расправљања да донесе пресуду којом усваја тужбени захтев (пресуда на основу признања).

Суд неће да донесе пресуду на основу признања и кад су испуњени услови, ако нађе да је реч о захтеву којим странке не могу да располажу (члан 3. став 3).

Доношење пресуде на основу признања одложиће се ако је потребно да се о околностима из става 2. овог члана претходно прибаве обавештења.

Признање тужбеног захтева, на рочишту или у поднеску, тужени може да опозове до доношења пресуде и без пристанка тужиоца.

Члан 349

Ако се тужилац до закључења главне расправе одрекне тужбеног захтева, суд ће без даљег расправљања да донесе пресуду којом одбија тужбени захтев (пресуда на основу одрицања).

За одрицање од тужбеног захтева није потребан пристанак туженог.

Суд неће да донесе пресуду на основу одрицања и кад су испуњени услови, ако нађе да је реч о захтеву којим странке не могу да располажу (члан 3. став 3).

Доношење пресуде на основу одрицања одложиће се ако је потребно да се о околностима из става 3. овог члана претходно прибаве обавештења.

Одрицање од тужбеног захтева, на рочишту или у поднеску, тужилац може да опозове до доношења пресуде и без пристанка туженог.

Члан 350

Ако тужени не поднесе одговор на тужбу у одређеном року, суд доноси пресуду којом усваја тужбени захтев (пресуда због пропуштања), ако су испуњени следећи услови:

1) туженом је уредно достављена тужба са поуком о последицама пропуштања;

2) чињенице на којима се заснива тужбени захтев нису у супротности са доказима које је сам тужилац поднео или са чињеницама које су општепознате;

3) основаност тужбеног захтева произлази из чињеница наведених у тужби;

4) не постоје општепознате околности из којих произлази да су туженог спречили оправдани разлози да одговори на тужбу.

Пресуда због пропуштања неће да се донесе и кад су испуњени услови из става 1. овог члана, ако суд нађе да је реч о захтеву којим странке не могу да располажу (члан 3. став 3).

Ако из чињеница наведених у тужби не произлази основаност тужбеног захтева, суд ће да закаже припремно рочиште, а ако тужба на припремном рочишту није преиначена, суд ће да донесе пресуду којом се тужбени захтев одбија.

Доношење пресуде због пропуштања одложиће се ако је потребно да се о околностима из става 2. овог члана претходно прибаве обавештења.

Доношење пресуде због пропуштања може да се одложи и ако нема доказа да је туженом уредно достављена тужба, а несумњиво је да му је тужба послата. У том случају суд ће да одреди рок који не може да буде дужи од 30 дана за достављање у Републици Србији, односно дужи од рока потребног за достављање у смислу члана 133. став 2. овог закона, да се провери да ли је туженом уредно достављена тужба. Ако се у одређеном року утврди да је туженом била уредно достављена тужба, суд ће да донесе пресуду због пропуштања.

У случајевима прописаним у ст. 4. и 5. овог члана, пресуду због пропуштања суд може да донесе без изјашњавања странака.

Члан 351

Кад тужени коме тужба није достављена на одговор, већ му је тужба достављена заједно са позивом на рочиште, не дође на припремно рочиште или на прво рочиште за главну расправу ако припремно рочиште није одржано или ако дође на та рочишта, али неће да се упусти у расправљање, а не оспори тужбени захтев, суд ће да донесе пресуду којом се усваја тужбени захтев (пресуда због изостанка) ако су испуњени следећи услови:

1) тужени је уредно позван;

2) тужени није поднеском оспорио тужбени захтев;

3) основаност тужбеног захтева произлази из чињеница наведених у тужби;

4) чињенице на којима се заснива тужбени захтев нису у супротности са доказима које је сам тужилац поднео или са чињеницама које су општепознате;

5) не постоје општепознате околности због којих тужени није могао да дође на рочиште.

Пресуда због изостанка неће да се донесе и кад су испуњени услови из става 1. овог члана, ако ради се о захтевима којима странке не могу да располажу (члан 3. став 3).

Доношење пресуде због изостанка одложиће се ако је потребно да се о околностима из става 2. овог члана претходно прибаве обавештења.

Ако из чињеница наведених у тужби не произлази основаност тужбеног захтева, а тужба на рочишту није преиначена, суд ће да донесе пресуду којом се тужбени захтев одбија.

Доношење пресуде због изостанка може да се одложи и ако нема доказа да је тужени уредно позван, а несумњиво је да му је позив упућен. У том случају суд ће да одреди рок, који не може да буде дужи од 30 дана за доставу у Републици Србији, односно дужи од рока потребног за достављање у смислу члана 133. став 2. овог закона, да се провери да ли је тужени уредно позван. Ако се у одређеном року утврди да је тужени био уредно позван, суд ће да донесе пресуду због изостанка.

У случајевима прописаним у ст. 4. и 5. овог члана, пресуду због изостанка суд може да донесе без изјашњавања странака.

3. Доношење и објављивање пресуде

Члан 352

Пресуда се доноси и објављује у име народа.

Ако се главна расправа одржава пред већем, пресуду доносе председник већа и чланови већа који су учествовали на рочишту на коме је главна расправа закључена. Одмах по закључењу главне расправе суд доноси пресуду коју објављује председник већа.

У сложенијим предметима суд може да одложи објављивање пресуде за осам дана од дана закључења главне расправе.

У случају из члана 319. став 2. овог закона, пресуда ће да се објави најкасније у року од осам дана од дана пријема списа, односно записника.

Члан 353

Приликом објављивања пресуде, председник већа јавно ће да прочита изреку и ако је могуће да укратко саопшти разлоге пресуде.

Приликом објављивања пресуде може да се саопшти да је суд одлучио да се о одмеравању трошкова накнадно одлучи.

Ако је јавност на главној расправи била искључена, изрека пресуде увек ће јавно да се прочита, а суд ће да одлучи да ли ће јавност да се искључи приликом објављивања разлога пресуде.

Сви присутни саслушаће читање изреке пресуде стојећи.

4. Писана израда пресуде

Члан 354

Пресуда мора да се писано изради у року од осам дана од дана објављивања. У сложенијим предметима суд може да одложи писану израду пресуде за још 15 дана.

Изворник пресуде потписује председник већа.

Странкама се доставља оверен препис пресуде са упутством о праву на изјављивање правног лека против пресуде.

Суд је дужан да отпреми оверени препис пресуде наредног дана од дана истека рока из става 1. овог члана.

Члан 355

Писано израђена пресуда мора да садржи увод, изреку и образложење.

Увод пресуде садржи: назначење да се пресуда изриче у име народа, назив суда, име и презиме председника и чланова већа, односно судије појединца, име и презиме, пребивалиште или боравиште, односно седиште странака, њихових заступника и пуномоћника, вредност предмета спора, кратко означење предмета спора, дан закључења главне расправе, дан кад је пресуда донета и дан када је пресуда објављена.

Изрека пресуде садржи одлуку суда о усвајању или одбијању захтева који се тичу главне ствари и споредних тражења и одлуку о постојању или непостојању потраживања истакнутог ради пребијања (члан 359. став 3).

У образложењу суд ће да изложи: захтеве странака и њихове наводе о чињеницама на којима се ти захтеви заснивају, доказе, чињенично стање које је утврдио, као и прописе на којима је суд засновао пресуду, ако законом није другачије прописано.

У образложењу пресуде због пропуштања, пресуде на основу признања, пресуде на основу одрицања, пресуде због изостанка и пресуде донете на основу члана 291. став 2. овог закона изнеће се само разлози који оправдавају доношење оваквих пресуда.

Пресуда не садржи образложење ако су се странке одрекле права на правни лек, ако посебним законом није другачије прописано.

5. Допунска пресуда

Члан 356

Ако је суд пропустио да одлучи о свим захтевима о којима мора да се одлучи пресудом, или је пропустио да одлучи о делу захтева, странка може у року од 15 дана од дана достављања пресуде да предложи парничном суду да се изврши допуна пресуде.

Суд ће, без одржавања рочишта да одбаци неблаговремен, односно одбије неоснован предлог за допуну пресуде.

Ако странка не предложи доношење допунске пресуде у року из става 1. овог члана, сматраће се да је тужба у том делу повучена.

Члан 357

Ако суд сматра да је предлог за допуну пресуде основан, заказаће главну расправу ради доношења пресуде о захтеву који није решен (допунска пресуда).

Допунска пресуда може да се донесе и без поновног отварања главне расправе ако ову пресуду доноси исто веће, а захтев у погледу кога се тражи допуна је довољно расправљен.

Ако суд сматра да је предлог за доношење допунске пресуде неблаговремен или неоснован, одбациће, односно одбиће предлог решењем.

Ако се предлог за допуну пресуде односи само на трошкове поступка, одлуку о предлогу доноси суд без одржавања рочишта.

Члан 358

Ако је поред предлога за допуну пресуде изјављена и жалба против пресуде, првостепени суд ће да застане са достављањем ове жалбе другостепеном суду док се не донесе одлука о предлогу за допуну пресуде и док не истекне рок за жалбу против ове одлуке.

Ако против одлуке о допуни пресуде буде изјављена жалба, ова жалба заједно са жалбом против пресуде се доставља другостепеном суду.

Ако се првостепена пресуда побија жалбом само због тога што првостепени суд није пресудом одлучио о свим захтевима странака који су предмет парнице, жалба се сматра као предлог странке да се донесе допунска пресуда.

6. Правноснажност пресуде

Члан 359

Пресуда која више не може да се побија жалбом постаје правноснажна.

Суд током целог поступка по службеној дужности пази да ли је ствар правноснажно пресуђена и ако утврди да је парница покренута о захтеву о коме је већ правноснажно одлучено, одбациће тужбу.

Ако је у пресуди одлучено о потраживању које је тужени истакао приговором ради пребијања, одлука о постојању или непостојању овог потраживања постаје правноснажна.

Члан 360

Правноснажна пресуда делује само међу странкама.

Правноснажна пресуда делује и према трећим лицима због природе спорног права или правног односа, правног односа који постоји између странака и трећих лица или ако је то прописано законом.

Правноснажност пресуде везује се за чињенично стање утврђено до закључења главне расправе.

Члан 361

Суд је везан за своју пресуду чим је објављена.

Пресуда има дејство према странкама од дана кад им је достављена.

7. Исправљање пресуде

Члан 362

Грешке у именима и бројевима, као и друге очигледне грешке у писању и рачунању, недостатке у облику и несагласност преписа пресуде са изворником пресуде исправиће председник већа.

Исправљање ће да се изврши посебним решењем и унеће се на крају изворника пресуде, а странкама се доставља оверени препис решења.

Ако између изворника и преписа пресуде постоји несагласност у погледу неке одлуке садржане у изреци пресуде, странкама ће да се достави исправљени препис пресуде са назначењем да се овим преписом пресуде замењује ранији препис. Рок за изјављивање правног лека у погледу исправљеног дела пресуде тече од дана достављања исправљеног преписа пресуде.

О исправљању пресуде суд може да одлучи без изјашњавања странака.

Глава XXVI

РЕШЕЊЕ

Члан 363

Сва решења која се доносе на рочишту објављује председник већа.

Решење које је на рочишту објављено доставиће се странкама у овереном препису само ако је против тог решења дозвољена посебна жалба или ако се на основу решења може одмах да тражи извршење или ако то захтева управљање поступком, у року од осам дана од објављивања.

Суд је везан за своја решења уколико се она не односе на управљање парницом или ако овим законом није другачије прописано.

Ако се решење не доставља писмено, оно према странкама има дејство чим је објављено.

Члан 364

Решења која суд доноси изван рочишта саопштавају се странкама достављањем овереног преписа решења.

Ако се решењем одбија предлог једне странке без претходног изјашњавања противне странке, противној странци решење неће да се достави.

Члан 365

Решење мора да буде образложено ако је против њега дозвољена посебна жалба.

Писани састав решења садржи увод и изреку, а у случају из става 1. овог члана и образложење.

Члан 366

Одредбе члана 345, члана 352. став 2, члана 353. став 2, чл. 354. до 358, члана 361. став 2. и члана 362. овог закона сходно се примењују и на решења.

Глава XXVII

РЕДОВНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ

1. Жалба против пресуде

а) Право на жалбу

Члан 367

Странка може да изјави жалбу против пресуде донете у првом степену у року од 15 дана од дана достављања преписа пресуде, ако у овом закону није другачије прописано. У меничним и чековним споровима рок за жалбу је осам дана од дана достављања преписа пресуде.

Благовремено изјављена жалба спречава да пресуда постане правноснажна у делу који се побија жалбом.

О жалби против пресуде одлучује другостепени суд.

Члан 368

Жалба против првостепене пресуде којом се физичком лицу налаже исплата потраживања чија главница не прелази износ од 300 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан доношења одлуке, односно којом се предузетнику или правном лицу налаже исплата потраживања чија главница не прелази износ од 1.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан доношења одлуке, не одлаже извршење.

Ако се у пресуди налаже само накнада трошкова поступка у висини која не прелази износ из става 1. овог члана, жалба против решења о накнади трошкова поступка не одлаже извршење.

Члан 369

Странка може да се одрекне права на жалбу од тренутка кад је пресуда објављена.

До доношења одлуке другостепеног суда странка може да повуче изјављену жалбу.

Странка не може да опозове изјаву о одрицању од права на правни лек или изјаву о повлачењу жалбе.

б) Садржина жалбе

Члан 370

Жалба мора да садржи:

1) означење пресуде против које се изјављује жалба;

2) изјаву да се пресуда побија у целини или у одређеном делу;

3) разлог жалбе;

4) потпис подносиоца жалбе.

Члан 371

Ако на основу података из жалбе не може да се утврди која се пресуда побија или ако жалба није потписана (непотпуна жалба), првостепени суд ће решењем, против кога није дозвољена жалба, да одбаци жалбу као непотпуну (члан 101. став 5).

Ако жалба по свом садржају има других недостатака, првостепени суд ће жалбу да достави другостепеном суду не позивајући подносиоца жалбе да је допуни, односно исправи.

Члан 372

У жалби не могу да се износе нове чињенице и предлажу нови докази, осим ако подносилац жалбе учини вероватним да без своје кривице није могао да их изнесе, односно предложи до закључења главне расправе.

У жалби не могу да се истичу материјалноправни приговори.

в) Разлози због којих пресуда може да се побија

Члан 373

Пресуда може да се побија због:

1) битне повреде одредаба парничног поступка;

2) погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања;

3) погрешне примене материјалног права.

Пресуда због пропуштања и пресуда због изостанка не може да се побија због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Пресуда на основу признања и пресуда на основу одрицања могу да се побијају због битне повреде одредаба парничног поступка или због тога што је изјава о признању, односно о одрицању дата у заблуди или под утицајем принуде или преваре.

Члан 374

Битна повреда одредаба парничног поступка постоји ако суд у току поступка није применио или је неправилно применио одредбу овог закона, а то је било или је могло да буде од утицаја на доношење законите и правилне пресуде.

Битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако:

1) је суд био непрописно састављен или ако је судио судија који је по закону морао да буде искључен или изузет или ако је у доношењу пресуде учествовао судија који није учествовао на главној расправи;

2) је одлучено о захтеву који не спада у судску надлежност (члан 16), односно ако је суд одбио да одлучује о захтеву за који је надлежан;

3) је одлучено о захтеву по тужби која је подигнута после рока прописаног законом;

4) је суд одлучио о тужбеном захтеву за који је стварно надлежан виши суд исте врсте, суд друге врсте (члан 17) или ако је поводом приговора странака суд неправилно одлучио да је стварно надлежан;

5) је противно одредбама овог закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака (члан 3. став 3);

6) је противно одредбама овог закона суд донео пресуду на основу признања, пресуду на основу одрицања, пресуду због пропуштања или пресуду због изостанка;

7) странци незаконитим поступањем, а нарочито пропуштањем достављања, није дата могућност да расправља пред судом;

8) је противно одредбама закона суд одбио захтев странке да у поступку слободно употребљава свој језик и писмо или ако парнични поступак није вођен на службеном језику националне мањине иако су за то биле испуњене законске претпоставке;

9) је у поступку као тужилац или тужени учествовало лице које не може да буде странка у поступку или ако странку која је правно лице није заступало овлашћено лице или ако парнично неспособну странку није заступао законски заступник или ако законски заступник, односно пуномоћник странке није имао потребно овлашћење за вођење парнице или за поједине радње у поступку, осим ако вођење парнице, односно вршење појединих радњи у поступку није било накнадно одобрено;

10) је одлучено о захтеву о коме је раније правноснажно пресуђено или о коме је раније закључено судско поравнање;

11) је противно закону била искључена јавност на главној расправи;

12) пресуда има недостатака због којих се не може испитати, а нарочито ако је изрека пресуде неразумљива, ако противречи сама себи или разлозима пресуде, или ако пресуда нема уопште разлога или у њој нису наведени разлози о битним чињеницама или су ти разлози нејасни или противречни или ако о битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа, записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника или изведеним доказима.

Члан 375

Погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање постоји ако је суд неку битну чињеницу погрешно утврдио, односно ако је није утврдио.

Непотпуно утврђено чињенично стање постоји и кад на то указују нове чињенице или нови докази (члан 372).

Члан 376

Погрешна примена материјалног права постоји ако суд није применио одредбу материјалног права коју је требало да примени или ако такву одредбу није правилно применио.

г) Поступак по жалби

Члан 377

Жалба се подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд и противну странку.

Члан 378

Првостепени суд ће неблаговремену, непотпуну (члан 371. став 1) или недозвољену жалбу да одбаци решењем, без одлагања.

Жалба је неблаговремена ако је изјављена после истека законског рока за њено подношење.

Жалба је недозвољена ако је жалбу изјавило лице које није овлашћено за изјављивање жалбе, ако је жалбу изјавило лице које се одрекло или је повукло жалбу или ако лице које је изјавило жалбу нема правни интерес за изјављивање жалбе.

Члан 379

У случају да је подносилац жалбе повукао жалбу, првостепени суд ће решењем да утврди да је жалба повучена.

Члан 380

Примерак благовремене, потпуне и дозвољене жалбе првостепени суд ће да достави противној странци која може у року од 15 дана од дана достављања да поднесе том суду одговор на жалбу. У меничним и чековним парницама рок за одговор на жалбу је осам дана.

Примерак одговора на жалбу првостепени суд ће да достави подносиоцу жалбе.

Неблаговремено поднет одговор на жалбу другостепени суд неће да разматра.

Члан 381

По пријему одговора на жалбу или по протеку рока за одговор на жалбу првостепени суд ће жалбу и одговор на жалбу, са списима предмета да достави другостепеном суду у року од осам дана.

Ако је у жалби истакнуто да су у првостепеном поступку повређене одредбе парничног поступка, првостепени суд може да пружи објашњење поводом навода из жалбе који се односе на те повреде.

Члан 382

Кад списи по жалби стигну другостепеном суду, судија известилац припрема извештај већу ради разматрања предмета.

Другостепени суд може, по потреби, од првостепеног суда да прибави извештај о повредама одредаба поступка и да затражи да се ради утврђивања тих повреда спроведу провере.

Суд ће према потреби да провери истинитост навода подносиоца жалбе.

Члан 383

Другостепени суд одлучује о жалби, по правилу, без расправе.

У случају да другостепени суд не држи расправу дужан је да одлучи најкасније у року од девет месеци од дана пријема списа првостепеног суда.

Ако веће другостепеног суда нађе да је ради правилног утврђења чињеничног стања потребно да се пред другостепеним судом понове већ изведени докази или докази чије је извођење одбио првостепени суд, може да закаже расправу пред другостепеним судом.

Другостепени суд ће да закаже расправу и одлучи о жалби и захтевима странака кад је у истој парници првостепена пресуда већ једанпут била укинута, а побијана пресуда се заснива на погрешно и непотпуном утврђеном чињеничном стању или су у поступку пред првостепеним судом учињене битне повреде одредаба парничног поступка, осим ако се побија пресуда на основу признања, пресуда због одрицања, пресуда због пропуштања, пресуда због изостанка, као и пресуда донета без одржавања главне расправе, односно ако се ради о пресуди у спору мале вредности.

Ако другостепени суд отвори расправу одредиће временски оквир за спровођење поступка.

Одредба става 4. овог члана примењује се и ако је у поновљеном поступку тужба преиначена повећањем постојећег захтева.

Непоступање судија у року прописаном у ставу 2. овог члана је основ за покретање дисциплинског поступка против председника већа коме је предмет додељен у рад у складу са одредбама Закона о судијама.

Члан 384

На расправу се позивају странке, односно њихови законски заступници или пуномоћници, као и они сведоци и вештаци за које суд одлучи да се саслушају.

Ако са расправе изостане једна или обе странке суд ће да одлучи о жалби и донесе одлуку узимајући у обзир пре свега наводе из жалбе и одговора на жалбу.

Расправа пред другостепеним судом почиње извештајем судије известиоца, који излаже стање ствари не дајући своје мишљење о основаности жалбе.

После извештаја судије известиоца, прочитаће се пресуда или део пресуде на који се односи жалба, а по потреби и записник о главној расправи пред првостепеним судом, а затим ће подносилац жалбе да образложи жалбу, а противна странка одговор на жалбу.

Странка може на расправи да износи чињенице и предлаже доказе из жалбе у смислу члана 372. овог закона.

Странка може да предложи да суд изведе и доказе чије је извођење одбио у првостепеном поступку.

Члан 385

Ако у чл. 383. и 384. овог закона није другачије прописано, одредбе о главној расправи пред првостепеним судом (чл. 310. до 335), као и одредбе чл. 67, 70, 202, чл. 336. до 345, чл. 352. до 354, чл. 356. до 358. и члана 362. овог закона сходно се примењују и на расправу и поступак пред другостепеним судом.

Одредбе овог закона о одређивању прекида (члан 223) и застоја у поступку (члан 227) не примењују се у поступку пред другостепеним судом.

Члан 386

Другостепени суд испитује првостепену пресуду у оном делу у коме се побија жалбом, а ако се из жалбе не види у ком се делу пресуда побија, другостепени суд ће да закључи да се пресуда побија у делу у коме странка није успела у парници.

Другостепени суд испитује пресуду и у делу у коме се жалбом не побија ако је то прописано посебним законом.

Другостепени суд испитује првостепену пресуду у границама разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности на битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тач. 1) до 3), 5), 7), и 9), као и на правилну примену материјалног права.

На прекорачење тужбеног захтева другостепени суд пази само на захтев странке.

д) Одлуке другостепеног суда о жалби

Члан 387

Другостепени суд може у седници већа или на основу одржане расправе да:

1) одбаци жалбу као неблаговремену, непотпуну или као недозвољену;

2) одбије жалбу као неосновану и потврди првостепену пресуду;

3) укине пресуду и упути предмет првостепеном суду на поновно суђење;

4) укине првостепену пресуду и одбаци тужбу;

5) преиначи првостепену пресуду и одлучи о захтевима странака;

6) усвоји жалбу, укине пресуду и одлучи о захтевима странака.

Другостепени суд може да укине првостепену пресуду и само у погледу висине тужбеног захтева ако нађе да у погледу одлуке о основу тужбеног захтева не постоје разлози због којих се пресуда побија, као ни разлози на које пази по службеној дужности.

У случају да је првостепена пресуда већ једанпут била укинута, другостепени суд не може да укине пресуду и упути предмет првостепеном суду на поновно суђење.

Другостепени суд није везан предлогом из жалбе како треба да одлучи.

Члан 388

Суд ће решењем да утврди да је првостепена пресуда без дејства и жалба повучена, ако су странке закључиле судско поравнање у току поступка по жалби.

Члан 389

Неблаговремену, непотпуну или недозвољену жалбу одбациће другостепени суд решењем, ако то није учинио првостепени суд, без одлагања (члан 378).

Ако је жалба повучена у поступку пред другостепеним судом, суд ће решењем да утврди да је жалба повучена.

Члан 390

Другостепени суд ће пресудом да одбије жалбу као неосновану и потврди првостепену пресуду, ако нађе да не постоје разлози због којих се пресуда побија, као ни разлози на које пази по службеној дужности.

Члан 391

Другостепени суд ће решењем да укине првостепену пресуду, ако утврди да постоји битна повреда одредаба парничног поступка (члан 374) и вратиће предмет истом првостепеном суду или ће да га уступи надлежном првостепеном суду ради одржавања нове главне расправе. У овом решењу другостепени суд ће да одлучи и које се спроведене радње, захваћене битном повредом одредаба парничног поступка, укидају.

Ако су у поступку пред првостепеним судом учињене повреде одредаба из члана 374. став 2. тач. 2), 3), 5) и 10) овог закона, другостепени суд ће да укине првостепену пресуду и одбаци тужбу.

Ако је у поступку пред првостепеним судом учињена повреда одредаба из члана 374. став 2. тачка 9) овог закона другостепени суд ће, с обзиром на природу повреде, да укине првостепену пресуду и врати предмет надлежном првостепеном суду или ће да укине првостепену пресуду и одбаци тужбу.

Другостепени суд одлучује пресудом из члана 387. став 2. овог закона тако што жалбу одбија као неосновану и потврђује побијану пресуду у погледу одлуке о основу тужбеног захтева, а укида је у делу у коме је одлучено о висини тужбеног захтева и у том делу предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.

Члан 392

Другостепени суд ће решењем да укине пресуду првостепеног суда и врати предмет том суду на поновно суђење ако сматра да због нових чињеница и нових доказа (члан 372) ради правилног утврђивања чињеничног стања треба да се одржи нова главна расправа пред првостепеним судом.

Другостепени суд ће решењем да укине првостепену пресуду и врати предмет првостепеном суду на поновно суђење и ако је због погрешне примене материјалног права чињенично стање било непотпуно утврђено, као и ако је то законом прописано.

Члан 393

Ако је првостепеном пресудом прекорачен тужбени захтев тиме што је досуђено више од онога што је тражено, другостепени суд ће да укине првостепену пресуду у делу у коме је прекорачен тужбени захтев.

Ако је првостепеном пресудом прекорачен тужбени захтев тако што је одлучено о другоме, а не о ономе што је тужбом тражено, другостепени суд ће да укине првостепену пресуду и предмет врати на поновно суђење.

У случају из става 2. овог члана, не примењује се одредба члана 383. став 4. овог закона.

Члан 394

Другостепени суд ће пресудом да преиначи првостепену пресуду ако:

1) је на основу расправе утврдио другачије чињенично стање него што је оно у првостепеној пресуди;

2) је првостепени суд погрешно оценио исправе или посредно изведене доказе, а одлука првостепеног суда је заснована искључиво на тим доказима;

3) је првостепени суд из чињеница које је утврдио извео неправилан закључак о постојању других чињеница на којима је заснована пресуда;

4) сматра да је чињенично стање у првостепеној пресуди правилно утврђено, али да је првостепени суд погрешно применио материјално право.

Члан 395

Другостепени суд не може да преиначи пресуду на штету странке која се жалила, ако је само она изјавила жалбу.

Члан 396

У образложењу пресуде, односно решења другостепени суд треба да оцени битне жалбене наводе и да наведе разлоге које је узео у обзир по службеној дужности.

Ако се пресудом жалба одбија, у образложењу пресуде суд неће детаљно да образлаже пресуду у случају да прихвата чињенично стање утврђено првостепеном пресудом, као и примену материјалног права.

Ако се првостепена пресуда укида због битних повреда одредаба парничног поступка, у образложењу треба да се наведу одредбе које су повређене, у чему се повреде састоје и уочене недостатке који су од утицаја за доношење правилне одлуке.

Ако се првостепена пресуда укида и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, навешће се у чему се састоје недостаци и зашто су нове чињенице и докази важни и од утицаја за доношење правилне одлуке.

Ако се првостепена пресуда укида и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење, ако је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено, другостепени суд ће да укаже зашто су нове чињенице и докази од утицаја за доношење правилне одлуке.

Члан 397

Другостепени суд је дужан да врати списе првостепеном суду у року од 30 дана од дана доношења одлуке.

Члан 398

Првостепени суд је дужан да року од 30 дана од дана пријема решења другостепеног суда одржи рочиште на којем ће да одреди временски оквир за нову главну расправу пред првостепеним судом.

Првостепени суд је дужан да изведе све парничне радње и да расправи сва спорна питања на која је указао другостепени суд у свом решењу.

На новој главној расправи странке могу да износе нове чињенице и предлажу нове доказе о истом захтеву, само ако учине вероватним да без своје кривице нису могли да их изнесу, односно предложе, односно ако подносилац жалбе није био странка или није имао положај странке (умешач) до укидања пресуде, осим ако законом није другачије прописано.

Странка нема право да на новој главној расправи преиначи тужбу, тако што ће да промени истоветност захтева или истакне други захтев уз постојећи, а који не произлази из истог чињеничног стања.

Ако пресуда буде укинута због тога што је пресуду донео ненадлежан суд, нова расправа пред првостепеним судом одржаће се по одредбама које важе за одржавање главне расправе у случају кад се промени веће (члан 331).

2. Жалба против решења

Члан 399

Против решења првостепеног суда дозвољена је жалба, ако законом није другачије прописано.

Ако овај закон изричито одређује да посебна жалба није дозвољена, решење првостепеног суда може да се побија само у жалби против коначне одлуке.

Против решења о одређивању привремене мере дозвољена је посебна жалба, осим ако законом није другачије прописано.

Против решења другостепеног суда није дозвољена жалба, изузев против решења из члана 186, члана 188. став 1, члана 189, члана 243. став 1, члана 257. ст. 1. и 2, члана 267. ст. 1. до 3, члана 272, члана 333. став 1. и члана 334. став 1. овог закона.

У случају да је решење из става 4. овог члана донело веће апелационог суда о жалби против тог решења одлучује друго веће од троје судија тог суда.

Члан 400

Благовремено поднета жалба задржава извршење решења, ако овим законом није другачије прописано.

Решење против кога није дозвољена посебна жалба може одмах да се изврши.

Члан 401

Решавајући о жалби, другостепени суд може да:

1) одбаци жалбу као неблаговремену, непотпуну или недозвољену (члан 378. и члан 399. став 1);

2) одбије жалбу као неосновану и потврди решење првостепеног суда;

3) преиначи решење или га укине и по потреби предмет врати на поновни поступак.

Члан 402

У поступку по жалби против решења сходно се примењују одредбе овог закона које се односе на жалбу против пресуде, осим одредбе члана 383. став 4. овог закона, уколико овим законом није другачије прописано.

Глава XXVIII

ВАНРЕДНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ

1. Ревизија

Члан 403

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, странке могу да изјаве ревизију у року од 30 дана од дана достављања пресуде.

Ревизија је увек дозвољена ако је:

1) то посебним законом прописано;

2) другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака;

3) другостепени суд усвојио жалбу, укинуо пресуду и одлучио о захтевима странака.

Ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Члан 404

Ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

О дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Члан 405

О ревизији одлучује Врховни касациони суд.

Члан 406

Поднета ревизија не задржава извршење правноснажне пресуде против које је изјављена.

Члан 407

Ревизија може да се изјави због:

1) битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) овог закона;

2) битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тач. 6), 8), 10) и 11) овог закона, под условом да су истицане у жалби, односно да су учињене у поступку пред другостепеним судом;

3) битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. овог закона која је учињена у поступку пред другостепеним судом;

4) погрешне примене материјалног права;

5) прекорачења тужбеног захтева само ако је та повреда учињена у поступку пред другостепеним судом.

Ревизија не може да се изјави због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, осим у случају из члана 403. став 2. овог закона.

Члан 408

Врховни касациони суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду из члана 374. став 2. тачка 2) овог закона и на правилну примену материјалног права.

Члан 409

Ревизија се подноси суду који је донео првостепену пресуду.

Члан 410

Неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбациће решењем првостепени суд, без одржавања рочишта.

Ревизија је недозвољена ако:

1) је ревизију изјавило лице које није овлашћено на подношење ревизије;

2) ревизија није изјављена преко пуномоћника адвоката, изузев када је странка адвокат;

3) је ревизију изјавило лице које је повукло ревизију;

4) лице које је изјавило ревизију нема правни интерес за подношење ревизије;

5) је ревизија изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. ст. 1. и 3), осим из члана 404. овог закона.

Члан 411

Примерак благовремене, потпуне и дозвољене ревизије првостепени суд доставиће противној странци у року од осам дана од дана пријема ревизије.

У року од 30 дана од дана достављања ревизије, противна странка може да поднесе суду одговор на ревизију.

По пријему одговора или по протеку рока за одговор, првостепени суд ће да достави ревизију и одговор на ревизију, са списима предмета, Врховном касационом суду преко другостепеног суда, у року од 15 дана.

Члан 412

Врховни касациони суд одлучује о ревизији без расправе.

Члан 413

Неблаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбациће Врховни касациони суд решењем, ако то, у границама својих овлашћења (члан 410), није учинио првостепени суд.

Члан 414

Врховни касациони суд ће пресудом да одбије ревизију као неосновану ако утврди да не постоје разлози због којих је ревизија изјављена, као ни разлози на које пази по службеној дужности.

Врховни касациони суд неће детаљно да образлаже пресуду којом се ревизија одбија као неоснована, ако закључи да то није потребно због тога што се у ревизији понављају жалбени разлози или кад се образлагањем пресуде којом се ревизија одбија не би постигло ново тумачење права нити допринело уједначеном тумачењу права.

Члан 415

Ако утврди да постоји битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 1. и 2. овог закона због које ревизија може да се изјави, Врховни касациони суд ће решењем да укине у целини или делимично пресуду другостепеног и првостепеног суда или само пресуду другостепеног суда и предмет врати на поновно суђење првостепеном или другостепеном суду, односно другом надлежном суду.

Ако је у поступку пред првостепеним или другостепеним судом учињена повреда из члана 374. став 2. тач. 2) и 10) овог закона, Врховни касациони суд ће да укине решењем донесене одлуке и одбаци тужбу.

Члан 416

Ако Врховни касациони суд утврди да је материјално право погрешно примењено, пресудом ће да усвоји ревизију и преиначи побијану пресуду.

Ако Врховни касациони суд нађе да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено и да због тога нема услова за преиначење побијане пресуде, решењем ће да усвоји ревизију, укине у целини или делимично пресуду првостепеног и другостепеног суда или само пресуду другостепеног суда и предмет врати на поновно суђење истом или другом већу првостепеног, односно другостепеног суда.

Ако Врховни касациони суд нађе да је у случају из члана 403. став 2. овог закона чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено, укинуће другостепену пресуду и вратиће предмет другостепеном суду на поновно одлучивање.

Члан 417

Ако утврди да је другостепеном пресудом прекорачен тужбени захтев тиме што је досуђено више од онога што је тражено, Врховни касациони суд ће да укине другостепену пресуду у делу у коме је прекорачен тужбени захтев.

Ако је другостепеном пресудом прекорачен тужбени захтев тако што је одлучено о другоме, а не о ономе што је тужбом тражено, Врховни касациони суд ће да укине другостепену пресуду и предмет врати на поновно суђење.

Члан 418

Одлука Врховног касационог суда доставља се првостепеном суду преко другостепеног суда.

Члан 419

Ако у чл. 403. до 418. овог закона није другачије прописано, у поступку поводом ревизије сходно се примењују одредбе чл. 67, 70. и 355, члана 369. ст. 2. и 3, чл. 370, 371. и 376, члана 380. ст. 2. и 3, члана 381. став 2, члана 382. и чл. 395. до 398. овог закона.

Члан 420

Странке могу да изјаве ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан.

Ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде.

Ревизија је увек дозвољена против решења другостепеног суда којим се изјављена жалба одбацује, односно којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању жалбе изјављене против првостепене пресуде, у делу којим је одлучено о главној ствари.

Ревизија је увек дозвољена против решења другостепеног суда којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању ревизије изјављене против правноснажне пресуде у споровима у којима би ревизија била дозвољена.

Ревизија је увек дозвољена против решења другостепеног суда којим се одбацује предлог за понављање поступка и решења другостепеног суда којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању предлога за понављање поступка.

У поступку поводом ревизије против решења сходно се примењују одредбе овог закона о ревизији против пресуде.

2. Захтев за преиспитивање правноснажне пресуде

Члан 421

Против правноснажне пресуде донете у другом степену Републички јавни тужилац може да поднесе Врховном касационом суду захтев за преиспитивање правноснажне пресуде.

Захтев из става 1. овог члана може да се поднесе против правноснажне пресуде којом је повређен закон на штету јавног интереса.

Захтев из става 1. овог члана може да се поднесе у року од три месеца од дана правноснажности пресуде.

Другостепени суд, против чије пресуде је поднет захтев, дужан је да у року од 30 дана од дана подношења захтева достави списе предмета Врховном касационом суду.

Члан 422

Захтев за преиспитивање правноснажне пресуде садржи означење судске пресуде чије се преиспитивање предлаже, као и разлоге и обим у коме се предлаже преиспитивање.

Ако је захтев за преиспитивање правноснажне пресуде непотпун, неразумљив, недозвољен, неблаговремен или ако захтев није поднело овлашћено лице, Врховни касациони суд ће да га одбаци решењем.

Ако Врховни касациони суд не одбаци захтев за преиспитивање правноснажне пресуде, доставиће га странкама из парничног поступка у коме је донета правноснажна пресуда против које је поднет захтев, које могу у року који суд одреди, да поднесу одговор на захтев за преиспитивање правноснажне пресуде.

Члан 423

Врховни касациони суд одлучује о захтеву за преиспитивање правноснажне пресуде без расправе, а побијану одлуку испитује само у границама захтева.

Члан 424

Врховни касациони суд може да одбије или усвоји захтев за преиспитивање правноснажне пресуде.

У случају да Врховни касациони суд усвоји захтев за преиспитивање правноснажне пресуде, поступиће у складу са чл. 415. до 417. овог закона, а ако захтев одбија, поступиће у складу са чланом 414. овог закона.

Члан 425

Ако су против исте одлуке поднети и ревизија и захтев за преиспитивање правноснажне пресуде, Врховни касациони суд ће да одлучи о тим правним лековима једном одлуком.

3. Понављање поступка

Члан 426

Поступак који је одлуком суда правноснажно окончан може да се по предлогу странке понови ако:

1) је суд био непрописно састављен или ако је судио судија који је по закону морао да буде искључен или је решењем суда био изузет или ако је у доношењу пресуде учествовао судија који није учествовао на главној расправи;

2) странци незаконитим поступањем, а нарочито пропуштањем достављања, није било омогућено да расправља пред судом;

3) је у поступку као тужилац или тужени учествовало лице које не може да буде странка у поступку или ако странку која је правно лице није заступало овлашћено лице или ако парнично неспособну странку није заступао законски заступник или ако законски заступник, односно пуномоћник странке није имао потребно овлашћење за вођење парнице или за поједине радње у поступку, осим ако вођење парнице, односно вршење појединих радњи у поступку није било накнадно одобрено;

4) се одлука суда заснива на лажном исказу сведока или вештака;

5) се одлука суда заснива на исправи која је фалсификована или у којој је оверен неистинит садржај;

6) је до одлуке суда дошло услед кривичног дела судије, односно судије поротника, законског заступника или пуномоћника странке, противне странке или трећег лица;

7) странка стекне могућност да употреби правноснажну одлуку суда која је раније међу истим странкама донета о истом захтеву;

8) се одлука суда заснива на другој одлуци суда или на одлуци неког другог органа, а та одлука буде правноснажно преиначена, укинута, односно поништена;

9) је накнадно пред надлежним органом на другачији начин правноснажно, односно коначно решено претходно питање (члан 12) на коме је судска одлука заснована;

10) странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употреби нове доказе на основу којих је за странку могла да буде донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку;

11) странка стекне могућност да употреби одлуку Европског суда за људска права којом је утврђена повреда људског права, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке;

12) је Уставни суд, у поступку по уставној жалби, утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом у парничном поступку, а то је могло да буде од утицаја на доношење повољније одлуке.

Члан 427

Из разлога наведених у члану 426. тач. 1) до 4) овог закона не може да се захтева понављање поступка, ако је тај разлог био без успеха изнет у ранијем поступку.

Због разлога наведених у члану 426. тач. 1) и 2) и тач. 7) до 9) овог закона, понављање поступка може да се дозволи само ако странка без своје кривице није могла те околности да изнесе пре него што је ранији поступак окончан правноснажном судском одлуком.

Члан 428

Предлог за понављање поступка подноси се у року од 60 дана, и то:

1) у случају из члана 426. тач. 1) и 2) овог закона, од дана када је одлука достављена странци;

2) у случајевима из члана 426. тачка 3) овог закона, ако је у поступку као тужилац или тужени учествовало лице које не може да буде странка у поступку, од дана када је одлука достављена том лицу; ако странку која је правно лице није заступало овлашћено лице, или ако парнично неспособну странку није заступао законски заступник, од дана кад је одлука достављена странци, односно њеном законском заступнику, а ако законски заступник, односно пуномоћник странке није имао потребно овлашћење за вођење парнице или за поједине радње у поступку, од дана кад је странка сазнала за овај разлог;

3) у случајевима из члана 426. тач. 4) до 6) овог закона, од дана када је странка сазнала за правноснажну пресуду у кривичном поступку, а ако кривични поступак не може да се спроведе, онда од дана кад је сазнала за обуставу тог поступка или за околности због којих поступак не може да се покрене;

4) у случајевима из члана 426. тач. 7), 8), 11) и 12) овог закона, од дана када је странка могла да употреби правноснажну одлуку која је разлог за понављање поступка;

5) у случају из члана 426. тачка 9) овог закона, од дана када је одлука којом је надлежни орган правноснажно решио претходно питање на коме је одлука заснована достављена странци;

6) у случају из члана 426. тачка 10) овог закона, од дана када је странка могла да изнесе суду нове чињенице, односно нова доказна средства.

Ако би рок из става 1. овог члана почео да тече пре него што је одлука постала правноснажна, тај рок се рачуна од правноснажности одлуке, ако против ње није био изјављен правни лек, односно од достављања правноснажне одлуке суда изречене у последњем степену.

По протеку рока од пет година од дана када је одлука постала правноснажна, предлог за понављање поступка не може да се поднесе, осим ако се понављање тражи из разлога наведених у члану 426. тач. 11) и 12) овог закона.

Изузетно од става 3. овог члана, предлог за понављање поступка из разлога наведених у члану 426. став 1. тачка 2) овог закона не може да се поднесе по протеку рока од десет година од дана кад је одлука постала правноснажна.

Члан 429

Предлог за понављање поступка подноси се суду који је донео одлуку у првом степену.

У предлогу морају да се наведу: законски основ по коме се тражи понављање, околности из којих произлази да је предлог поднет у законском року и докази којима се поткрепљују наводи предлагача.

Члан 430

Неблаговремене (члан 428), непотпуне (члан 429. став 2) или недозвољене (члан 85. став 6. и члан 428) предлоге за понављање поступка одбациће решењем првостепени суд без одржавања рочишта.

Ако суд не одбаци предлог, доставиће примерак предлога противној странци по одредбама члана 141. овог закона, која има право да у року од 30 дана одговори на предлог. Када суду стигне одговор на предлог или када протекне рок за давање одговора, суд ће да одреди рочиште за расправљање о предлогу.

Члан 431

Рочиште за расправљање о предлогу за понављање поступка одржава се пред првостепеним судом.

Ако буде потребе да се одржи више од једног рочишта из става 1. овог члана, суд ће да одреди временски оквир.

Члан 432

По одржаном рочишту за расправљање о предлогу, првостепени суд доноси одлуку о предлогу, осим ако се разлог за понављање поступка односи искључиво на поступак пред судом вишег степена (члан 433).

Решењем којим се дозвољава понављање поступка укинуће се и одлука донета у ранијем поступку.

Првостепени суд ће да одреди главну расправу тек по правноснажности решења којим се дозвољава понављање поступка. На новој главној расправи странке могу да износе нове чињенице и да предлажу нове доказе, у складу са временским оквиром који суд одреди.

Члан 433

Ако се разлог за понављање поступка односи искључиво на поступак пред судом вишег степена, првостепени суд ће да достави предмет суду вишег степена ради доношења одлуке.

О предлогу за понављање поступка суд вишег степена одлучује без расправе.

Ако суд вишег степена нађе да је оправдан предлог за понављање поступка и да није потребно да се држи нова главна расправа, укинуће одлуке донете у ранијем поступку и донеће нову одлуку о главној ствари.

Члан 433а

Понављање поступка пред Врховним касационим судом може се захтевати само из разлога наведених у члану 426. тач. 1), 6), 11) и 12) овог закона ако се разлог за понављање поступка односи искључиво на поступак пред Врховним касационим судом.

Предлог за понављање поступка подноси се преко првостепеног суда.

Ако не одбаци предлог (члан 430. став 1), првостепени суд ће га доставити противној странци на одговор.

Када суду стигне одговор на предлог или када протекне рок за давање одговора (члан 430. став 2), првостепени суд ће списе доставити Врховном касационом суду.

Ако Врховни касациони суд нађе да је предлог за понављање поступка основан, укинуће своју ранију одлуку и донети нову одлуку о главној ствари.

Нову одлуку о главној ствари Врховни касациони суд донеће без расправе.

4. Однос између предлога за понављање поступка и других ванредних правних лекова

Члан 434

У случајевима у којима странка изјави ревизију и истовремено или после тога поднесе предлог за понављање поступка, суд ће решењем да одлучи који ће поступак да настави, а са којим ће да застане, узимајући у обзир све околности, а нарочито разлоге због којих су оба правна лека поднета и доказе које су странке предложиле.

У случајевима у којима странка поднесе предлог за понављање поступка и после тога изјави ревизију, суд ће по правилу да застане са поступком по ревизији до окончања поступка поводом предлога за понављање поступка, осим ако нађе да постоје озбиљни разлози да поступи другачије.

Одредбе ст. 1. и 2. овог члана сходно ће да се примењују и ако јавни тужилац подигне захтев за преиспитивање правноснажне пресуде, а странка пре, истовремено или после тога поднесе предлог за понављање поступка.

Члан 435

Решење из члана 434. став 1. овог закона доноси првостепени суд ако предлог за понављање поступка стигне првостепеном суду пре него што је предмет поводом ревизије упућен Врховном касационом суду. Ако предлог за понављање поступка стигне пошто је предмет поводом ревизије упућен Врховном касационом суду, решење из члана 434. став 1. овог закона доноси Врховни касациони суд.

Решење из члана 434. став 2. овог закона доноси првостепени суд, осим ако је предмет, у време када ревизија стигне првостепеном суду, поводом предлога за понављање поступка упућен суду вишег степена ради доношења одлуке (члан 433. став 1), у ком случају решење доноси суд вишег степена.

Против решења суда из ст. 1. и 2. овог члана није дозвољена жалба.

Део трећи

ПОСЕБНИ ПОСТУПЦИ

Глава XXIX

ПОСТУПАК У ПАРНИЦАМА ИЗ РАДНИХ ОДНОСА

Члан 436

Ако у одредбама ове главе није другачије прописано, у парницама из радних односа сходно се примењују остале одредбе овог закона.

Члан 437

У парницама из радних односа поступак у првом степену суди судија појединац.

Члан 438

У поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд посебно води рачуна о потреби хитног решавања радних спорова.

Члан 439

У току поступка суд може и по службеној дужности да одреди привремене мере у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење, ради спречавања насилног поступања или ради отклањања ненадокнадиве штете.

Суд ће одлуку о одређивању привремене мере по предлогу странке да донесе у року до осам дана од дана подношења предлога.

Против решења о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба.

Члан 440

Суд ће у пресуди којом налаже извршење неке чинидбе да одреди рок од осам дана за њено извршење.

Ако тужени не дође на рочиште за главну расправу, а уредно је позван, суд ће да одржи рочиште и одлучи на основу утврђеног чињеничног стања.

О последици изостанка са рочишта за главну расправу из става 1. овог члана, суд ће да упозори туженог у позиву за рочиште.

Члан 441

Ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.

Глава XXX

ПОСТУПАК У ПАРНИЦАМА ПОВОДОМ КОЛЕКТИВНИХ УГОВОРА

Члан 442

Ако у одредбама ове главе није другачије прописано, у парницама поводом колективних уговора сходно се примењују остале одредбе овог закона.

Члан 443

У поступку у парницама поводом колективних уговора учесници у закључивању колективног уговора остварују заштиту права када настане спор о поједином спорном питању у поступку закључивања, односно измена и допуна закљученог колективног уговора, под условом да спор о спорном питању није решен мирним путем или путем арбитраже коју су образовали учесници колективног уговора у складу са одредбама посебног закона.

Члан 444

У поступку у парницама поводом колективних уговора суд може да застане са поступком најдуже до 30 дана да би странке покушале да спор реше мирним путем.

Суд увек приликом одређивања рокова и рочишта у поступку у парницама поводом колективних уговора посебно води рачуна о потреби хитног решавања ових спорова.

Члан 445

Пресудом у парницама поводом колективних уговора суд изриче како гласи одредба у колективном уговору којом се уређује спорно питање из колективног уговора. Изрека пресуде представља саставни део колективног уговора све док он важи.

Суд ће у пресуди којом налаже извршење неке чинидбе да одреди рок за њено извршење.

Пресуда из става 1. овог члана објављује се у “Службеном гласнику Републике Србије”.

Члан 446

Рок за изјављивање жалбе је осам дана.

Рок за доношење одлуке о жалби је 60 дана.

Члан 447

У парницама поводом колективних уговора ревизија је дозвољена.

Глава XXXI

ПОСТУПАК У ПАРНИЦАМА ЗБОГ СМЕТАЊА ДРЖАВИНЕ

Члан 448

Ако у одредбама ове главе није другачије прописано, у парницама због сметања државине сходно се примењују остале одредбе овог закона.

Члан 449

Приликом одређивања рокова и рочишта по тужбама због сметања државине суд посебно води рачуна о потреби хитног решавања ових спорова.

У поступку у парницама због сметања државине не примењују се одредбе овог закона које се односе на одговор на тужбу и заказивање и одржавање припремног рочишта. У позиву за главну расправу навешће се, поред осталог, да ће суд, ако тужени изостане са рочишта за главну расправу, да донесе решење због изостанка.

Члан 450

Расправљање о тужби због сметања државине ограничиће се само на расправљање и доказивање чињеница последњег стања државине и насталог сметања. Искључено је расправљање о праву на државину, о правном основу, савесности државине или о захтевима за накнаду штете.

Ако тужени не дође на рочиште за главну расправу, а уредно је позван, суд ће да донесе решење због изостанка, под условима из члана 351. овог закона.

Члан 451

У току поступка суд може по службеној дужности и без саслушања противне странке да одреди привремене мере у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење ради отклањања хитне опасности противправног оштећења или спречавања насиља или отклањања ненакнадиве штете.

Суд ће одлуку о одређивању привремене мере по предлогу странке да донесе у року до осам дана од дана подношења предлога.

Против решења о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба.

Члан 452

Суд ће у одлуци којом налаже странкама испуњење дужности да одреди рок за њено испуњење.

Рок за изјављивање жалбе против одлуке суда је осам дана.

Из оправданих разлога суд може да одлучи да жалба не задржава извршење решења.

У поступку по жалби против првостепене одлуке донете у парници због сметања државине сходно се примењују одредбе члана 383. став 4. и чл. 384. и 385. овог закона.

Против решења донетих у парницама због сметања државине ревизија није дозвољена.

Члан 453

Тужилац губи право да у извршном поступку захтева извршење решења којим се туженом по тужби због сметања државине налаже извршење одређене радње, ако није захтевао извршење у року од 30 дана од протека рока који је решењем одређен за извршење те радње.

Члан 454

Понављање правноснажно окончаног поступка због сметања државине дозвољено је само из разлога прописаних у члану 426. тач. 1) до 3) овог закона у року од 30 дана од правноснажности решења о сметању државине.

Глава XXXII

ИЗДАВАЊЕ ПЛАТНОГ НАЛОГА

Члан 455

Ако се тужбени захтев односи на доспело потраживање у новцу, а то се потраживање доказује веродостојном исправом приложеном тужби у изворнику или овереном препису, суд ће, под условом да је приложен и доказ о урученој опомени за плаћање доспелог потраживања, да изда налог туженом да испуни тужбени захтев (платни налог).

Као веродостојне исправе сматрају се нарочито:

1) јавне исправе;

2) приватне исправе на којима је потпис обвезника оверио орган надлежан за оверавање;

3) менице и чекови са протестом и повратним рачуном ако су они потребни за заснивање захтева;

4) изводи из оверених пословних књига;

5) фактуре;

6) исправе које по посебним прописима имају значај јавних исправа.

Платни налог издаће суд иако тужилац у тужби није предложио издавање платног налога, а испуњени су сви услови за издавање платног налога.

Ако на основу веродостојне исправе може да се тражи извршење у складу са законом којим се уређује извршење и обезбеђење, суд ће да изда платни налог само ако тужилац учини вероватним постојање правног интереса за издавање платног налога. Ако тужилац не учини вероватним постојање правног интереса за издавање платног налога, суд ће тужбу да одбаци.

Члан 456

Ако се тужбени захтев односи на доспело потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 2.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, суд ће да изда платни налог против туженог иако уз тужбу нису приложене веродостојне исправе, а у тужби је изнет основ и износ дуговања и назначени су докази на основу којих може да се утврди истинитост тужбених навода.

Платни налог из става 1. овог члана може да се изда само против главног дужника.

Члан 457

Платни налог се издаје без одржавања рочишта.

У платном налогу суд ће да изрекне да је тужени дужан у року од осам дана, а у меничним и чековним споровима у року од три дана, од дана достављања платног налога да испуни захтев тужбе заједно са трошковима које је суд одмерио или у истом року да изјави приговор против платног налога. У платном налогу суд ће туженог да упозори да ће да одбаци неблаговремено поднет приговор.

Платни налог доставља се странкама.

Туженоме се уз платни налог доставља и примерак тужбе са прилозима.

Члан 458

Ако суд не усвоји предлог за издавање платног налога, наставиће поступак по тужби у складу са одредбама овог закона које важе за општи парнични поступак.

Против решења суда којим се не усваја предлог за издавање платног налога није дозвољена жалба.

Члан 459

Платни налог тужени може да побија само приговором. Ако се платни налог побија једино у погледу одлуке о трошковима, ова одлука може да се побија само жалбом против решења.

У делу у коме није побијан приговором, платни налог постаје правноснажан.

Члан 460

Неблаговремене, непотпуне или недозвољене приговоре одбациће суд без одржавања рочишта.

Ако су приговори поднети благовремено, суд ће одмах да закаже рочиште за главну расправу.

Странке могу да износе нове чињенице и да предлажу нове доказе, а тужени може да истиче и нове приговоре у погледу побијаног дела платног налога најкасније до закључења првог рочишта за главну расправу.

У одлуци о главној ствари суд ће да одлучи да ли платни налог у целини или делимично остаје на снази или се укида.

Члан 461

Ако тужени приговори да нису постојали законски основи за издавање платног налога (чл. 455. и 456) или да постоје сметње за даљи ток поступка, суд ће прво да одлучи о том приговору. Ако нађе да је такав приговор основан, укинуће решењем платни налог и по правноснажности решења отпочеће расправљање о главној ствари, ако таквом расправљању има места.

Ако суд не усвоји приговор из става 1. овог члана, прећи ће на расправљање о главној ствари, а решење суда унеће се у одлуку о главној ствари.

Ако поводом приговора недоспелости суд нађе да је захтев тужбе доспео после издавања платног налога а пре закључења главне расправе, суд ће пресудом да укине платни налог и одлучи о тужбеном захтеву (члан 343. став 1).

Члан 462

Суд може по службеној дужности да се огласи месно ненадлежним најкасније до издавања платног налога.

Тужени може да истакне приговор месне ненадлежности само у приговору против платног налога.

Члан 463

Ако се суд после издавања платног налога огласи стварно ненадлежним, укинуће платни налог и по правноснажности решења о ненадлежности уступиће предмет надлежном суду.

Ако суд после издавања платног налога утврди да је месно ненадлежан, неће да укине платни налог, него ће по правноснажности решења којим се огласио ненадлежним да уступи предмет надлежном суду.

Члан 464

Ако суд у случајевима прописаним овим законом донесе решење којим се одбацује тужба, укинуће и платни налог.

Члан 465

Тужилац може да повуче тужбу без пристанка туженог само до подношења приговора. Ако се тужба повуче, суд ће решењем да укине платни налог.

Ако тужени до закључења главне расправе одустане од свих поднетих приговора, платни налог остаје на снази.

Члан 466

У поступку за издавање платног налога пред привредним судовима исправа на основу које се издаје платни налог не мора да буде приложена у изворнику или у овереном препису.

Препис ове исправе може да овери овлашћени радник правног лица.

Глава XXXIII

ПОСТУПАК У СПОРОВИМА МАЛЕ ВРЕДНОСТИ

Члан 467

Ако у одредбама ове главе није другачије прописано, у поступку о споровима мале вредности сходно се примењују остале одредбе овог закона.

Члан 468

Спорови мале вредности, у смислу одредаба ове главе, јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Промена курса из става 1. овог члана након подношења тужбе не утиче на примену правила овог поступка.

Као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, а тужилац је у тужби навео да пристаје да уместо испуњења одређеног захтева прими одређени новчани износ који не прелази износ из става 1. овог члана (члан 33. став 1).

Као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази износ из става 1. овог члана (члан 33. став 2).

Члан 469

Не сматрају се споровима мале вредности, у смислу одредаба ове главе закона, спорови о непокретностима, спорови из радних односа и спорови због сметања државине.

Члан 470

Поступак о споровима мале вредности спроводиће се и поводом приговора против платног налога, ако вредност оспореног дела платног налога не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Члан 471

Поступак о споровима мале вредности спроводи се пред нижим судовима првог степена, ако овим законом није другачије прописано.

Члан 472

У поступку о споровима мале вредности не доставља се тужба туженом на одговор.

Уз позив за главну расправу туженом ће да се достави тужба.

У овим парницама не заказује се и не одржава се припремно рочиште.

Члан 473

У позиву за главну расправу навешће се, поред осталог, да ће да се сматра да је тужилац повукао тужбу ако не дође на рочиште за главну расправу, да ће суд, ако тужени изостане са рочишта за главну расправу, да донесе пресуду због изостанка (члан 351). Суд ће да упозори странке да у овом поступку треба да све чињенице и доказе изнесу до закључења првог рочишта за главну расправу, да у жалби против пресуде не могу да се износе нове чињенице и предлажу нови докази, као и да одлука може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог закона и због погрешне примене материјалног права.

Члан 474

У поступку о споровима мале вредности, записник о главној расправи, поред података из члана 116. став 1. овог закона, садржи:

1) изјаве странака које су од битног значаја, а нарочито оне којима се, у целости или делимично, признаје тужбени захтев, одриче од тужбеног захтева, преиначава или повлачи тужба, или одриче од жалбе;

2) битну садржину изведених доказа;

3) одлуке против којих је дозвољена жалба и које су објављене на главној расправи;

4) да ли су странке биле присутне објављивању пресуде и ако јесу, да су поучене под којим условима могу да изјаве жалбу.

Члан 475

Ако тужилац не дође на рочиште за главну расправу, а уредно је позван, сматраће се да је повукао тужбу.

Ако тужени не дође на рочиште за главну расправу, а уредно је позван, суд ће да донесе пресуду због изостанка (члан 351).

Члан 476

Ако тужилац преиначи тужбу тако да вредност предмета спора прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије поступак ће да се доврши у складу са одредбама овог закона о општем парничном поступку.

Ако тужилац до закључења главне расправе која се води у складу са одредбама овог закона о општем парничном поступку смањи тужбени захтев тако да више не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије, даљи поступак спровешће се у складу са одредбама овог закона о поступку о споровима мале вредности.

Члан 477

Пресуда у поступку о споровима мале вредности објављује се одмах по закључењу главне расправе.

Приликом објављивања пресуде суд ће укратко да је образложи и поучи странку о условима под којима може да изјави жалбу (члан 479).

Писано израђена пресуда у образложењу садржи утврђено чињенично стање, навођење доказа на основу којих је оно утврђено и прописе на којима је суд засновао пресуду.

Члан 478

У поступку о споровима мале вредности дозвољена је посебна жалба само против решења којим се окончава поступак.

Остала решења против којих је по овом закону дозвољена посебна жалба могу се побијати само жалбом против одлуке којом се поступак окончава.

Решења из става 2. овог члана не достављају се странкама, већ се објављују на рочишту и уносе у писани састав одлуке.

Члан 479

Пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о споровима мале вредности може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог закона и због погрешне примене материјалног права.

Поводом жалбе у поступку о споровима мале вредности не примењују се одредбе члана 392. овог закона.

Против првостепене пресуде, односно решења из става 1. овог члана странке могу да изјаве жалбу у року од осам дана.

Рок за жалбу рачуна се од дана објављивања пресуде, односно решења, а ако је пресуда, односно решење достављено странци, рок се рачуна од дана достављања.

У поступку о споровима мале вредности, рок из члана 345. став 2, члана 356. став 1. и члана 380. став 1. овог закона је осам дана.

Против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.

Глава XXXIV

ПОСТУПАК У ПРИВРЕДНИМ СПОРОВИМА

Члан 480

Одредбе ове главе примењују се у свим споровима у којима суде привредни судови у складу са законом којим се уређује стварна надлежност судова (привредни спор), ако за поједине спорове није прописана друга врста поступка.

Ако одредбама ове главе није другачије прописано, у поступку у привредним споровима сходно се примењују остале одредбе овог закона.

Члан 481

За спорове ради утврђења постојања или непостојања уговора, ради извршења уговора, у споровима ради накнаде штете услед неизвршења уговора, поред опште месне надлежности, месно је надлежан суд места где је по споразуму странака, тужени дужан да изврши уговор.

За статусне спорове који настану поводом уписа у регистар, односно брисања из регистра, поред опште месно надлежног, месно је надлежан и суд према месту уписа у регистар.

За спорове који проистичу из уписа у регистар, односно брисања из регистра месно је надлежан суд према месту уписа у регистар.

Члан 482

У првом степену суди судија појединац.

Кад суди у другом степену другостепено веће чине три судије.

Члан 483

Парнична радња заступника може се опозвати само ако је у питању признање или одрицање од тужбеног захтева.

Члан 484

У привредним споровима спорне чињенице се по правилу доказују исправама.

Члан 485

Ревизија у привредним споровима није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност од 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Члан 486

У поступку у привредним споровима важе следећи рокови:

1) рок од 30 дана за подношење предлога за враћање у пређашње стање из члана 110. став 3. овог закона;

2) рок од осам дана за извршење чинидбе, а за чинидбе које се не састоје у новчаном давању суд може да одреди дужи рок.

Члан 487

У поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредности од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, а тужилац је у тужби навео да пристаје да уместо испуњења одређеног захтева прими одређени новчани износ који не прелази износ из става 1. овог члана (члан 33. став 1).

Као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео, не прелази износ из става 1. овог члана (члан 33. став 2).

У поступку о споровима мале вредности у привредним споровима тужба се не доставља туженом на одговор.

Глава XXXV

ПОСТУПАК У ПОТРОШАЧКИМ СПОРОВИМА

Члан 488

У поступцима у споровима који произлазе из уговорног односа потрошача и трговца (потрошачки спорови) сходно се примењују остале одредбе овог закона, ако у одредбама ове главе или посебним законом није другачије прописано.

Изузетно од става 1. овог члана, одредбе ове главе неће да се примењују на спорове који настану услед смрти, телесне повреде или нарушавања здравља, пружања здравствених или правних услуга и преноса права на непокретностима.

Ако се због сложености предмета поступка, или предложених доказа, потрошачки спор не може расправити у складу са одредбама ове главе, суд ће да донесе решење да се поступак настави по правилима општег парничног поступка.

Против решења из става 3. овог члана није дозвољена жалба.

Члан 489

У поступку о потрошачким споровима тужба се не доставља на одговор.

Уз позив за главну расправу туженом ће да се достави тужба.

У поступку о потрошачким споровима не заказује се и не одржава припремно рочиште.

Рочиште за главну расправу заказује се и одржава најкасније у року од 30 дана од дана пријема тужбе у суд.

Члан 490

У позиву за главну расправу навешће се, поред осталог, да ће да се сматра да је тужилац повукао тужбу ако не дође на рочиште за главну расправу, да ће суд, ако тужени изостане са рочишта за главну расправу, да одржи рочиште и донесе пресуду на основу утврђеног чињеничног стања. Суд ће да упозори странке да у овом поступку треба да све чињенице и доказе изнесу до закључења првог рочишта за главну расправу, да у жалби против пресуде не могу да износе нове чињенице и предлажу нове доказе, као и да одлука може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог закона и због погрешне примене материјалног права.

Члан 491

Ако тужилац не дође на рочиште за главну расправу, а уредно је позван, сматраће се да је повукао тужбу.

Ако тужени не дође на рочиште за главну расправу, а уредно је позван, суд ће да одржи рочиште и одлучи на основу утврђеног чињеничног стања.

Члан 492

Пресуда у потрошачким споровима објављује се одмах по закључењу главне расправе. Приликом објављивања пресуде суд ће укратко да је образложи и поучи странку о условима под којима може да изјави жалбу (члан 493).

Писано израђена пресуда у образложењу садржи утврђено чињенично стање, навођење доказа на основу којих је оно утврђено и прописе на којима је суд засновао пресуду.

У поступку о потрошачким споровима дозвољена је посебна жалба само против решења којим се окончава поступак.

Остала решења против којих је по овом закону дозвољена посебна жалба могу да се побијају само жалбом против одлуке којом се поступак окончава.

Решења из става 4. овог члана не достављају се странкама, већ се објављују на рочишту и уносе у писани састав одлуке.

Члан 493

Пресуда или решење којим се окончава парница у поступку о потрошачким споровима може да се побија само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. овог закона и због погрешне примене материјалног права.

Против првостепене пресуде, односно решења из става 1. овог члана странке могу да изјаве жалбу у року од осам дана.

Рок за жалбу рачуна се од дана објављивања пресуде, односно решења, а ако је пресуда, односно решење достављено странци, рок се рачуна од дана достављања.

У поступку о потрошачким споровима рок из члана 345. став 2. и члана 356. став 1. овог закона је осам дана.

Чл. 494-505*

(Престало да важи одлуком УС)

Део четврти

ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 506

Поступци започети пре ступања на снагу овог закона спровешће се по одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр. 125/04 и 111/09).

Ако је у поступцима из става 1. овог члана после ступања на снагу овог закона пресуда, односно решење којим се окончава поступак укинуто и враћено на поновно суђење, поновни поступак спровешће се по одредбама овог закона.

Члан 507

Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр. 125/04 и 111/09).

Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи члан 203. Породичног закона (“Службени гласник РС”, број 18/05).

Члан 508

Овај закон ступа на снагу 1. фебруара 2012. године.

Самостални чланови Закона о изменама и допунама
Закона о парничном поступку

(“Сл. гласник РС”, бр. 55/2014)

Члан 23[с1]

Поступак који је започет по Закону о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр. 72/11, 49/13 – УС и 74/13 – УС), а није окончан пре ступања на снагу овог закона спровешће се по одредбама овог закона.

Првостепени поступци започети пред основним судовима у којима вредност предмета спора омогућује изјављивање ревизије према одредбама овог закона, окончаће се пред тим судовима.

Ревизија је дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијеног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра, односно 100.000 евра у привредним споровима, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, а који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог закона.

Члан 24[с1]

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у “Службеном гласнику Републике Србије”.

Sorry, only Google Translate version of this article is available. Translation can be inaccurate.

ДЕО ПРВИ

УВОДНЕ ОДРЕДБЕ И ОСНОВНА НАЧЕЛА УПРАВНОГ ПОСТУПКА

I. УВОДНЕ ОДРЕДБЕ

Управни поступак

Члан 1.

Управни поступак јесте скуп правила која државни органи и организације, органи и организације покрајинске аутономије и органи и организације јединица локалне самоуправе, установе, јавна предузећа, посебни органи преко којих се остварује регулаторна функција и правна и физичка лица којима су поверена јавна овлашћења (у даљем тексту: органи) примењују када поступају у управним стварима.

Управна ствар

Члан 2.

(1) Управна ствар, у смислу овог закона, јесте појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући законе, друге прописе и опште акте, правно или фактички утиче на положај странке тако што доноси управне акте, доноси гарантне акте, закључује управне уговоре, предузима управне радње и пружа јавне услуге.

(2) Управна ствар је и свака друга ситуација која је законом одређена као управна ствар.

Општи и посебан управни поступак

Члан 3.

(1) Овај закон примењује се на поступање у свим управним стварима.

(2) Поједина питања управног поступка могу посебним законом да се уреде само ако је то у појединим управним областима неопходно, ако је то у сагласности са основним начелима одређеним овим законом и не смањује ниво заштите права и правних интереса странака зајемчених овим законом.

Употреба језика и писма

Члан 4.

(1) У управном поступку у службеној употреби је српски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо на начин утврђен законом.

(2) На подручјима у којима је у службеној употреби и језик националне мањине, поступак се води и на језику и уз употребу писма те националне мањине, у складу са законом.

II. ОСНОВНА НАЧЕЛА УПРАВНОГ ПОСТУПКА

Начело законитости и предвидивости

Члан 5.

(1) Орган поступа на основу закона, других прописа и општих аката.

(2) Када је законом овлашћен да одлучује по слободној оцени, орган одлучује у границама законом датог овлашћења и сагласно циљу због кога је овлашћење дато.

(3) Када поступа у управној ствари, орган води рачуна и о ранијим одлукама донетим у истим или сличним управним стварима.

Начело сразмерности

Члан 6.

(1) Орган може да ограничи право странке или да утиче на њен правни интерес само поступањем које је неопходно да се њиме оствари сврха прописа и само ако та сврха не може да се оствари друкчијим поступањем којим би се мање ограничавала права или у мањој мери утицало на правни интерес странке.

(2) Када се странци и другом учеснику у поступку налаже обавеза, орган је дужан да примени оне од прописаних мера које су по њих повољније ако се и њима остварује сврха прописа.

Начело заштите права странака и остваривања јавног интереса

Члан 7.

Орган је дужан да омогући странци да што лакше заштити и оствари своја права и правне интересе, али не на штету права и правних интереса трећих лица, нити јавног интереса.

Начело помоћи странци

Члан 8.

(1) Орган по службеној дужности пази да незнање и неукост странке и другог учесника у поступку не буде на штету права која им припадају.

(2) Кад орган, с обзиром на чињенично стање, сазна или оцени да странка и други учесник у поступку има основа за остварење неког права или правног интереса, упозорава их на то.

(3) Ако у току поступка дође до измене прописа који је од значаја за поступање у управној ствари, орган ће о томе информисати странку.

Начело делотворности и економичности поступка

Члан 9.

(1) Орган је дужан да странкама омогући да успешно и целовито остваре и заштите права и правне интересе.

(2) Поступак се води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања.

(3) Орган је дужан да по службеној дужности, у складу са законом, врши увид у податке о чињеницама неопходним за одлучивање о којима се води службена евиденција, да их прибавља и обрађује.

(4) Орган може од странке да захтева само оне податке који су неопходни за њену идентификацију и документе који потврђују чињенице о којима се не води службена евиденција.

Начело истине и слободне оцене доказа

Члан 10.

(1) Орган је дужан да правилно, истинито и потпуно утврди све чињенице и околности које су од значаја за законито и правилно поступање у управној ствари.

(2) Овлашћено службено лице одлучује по свом уверењу које чињенице узима као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка.

Право странке на изјашњавање

Члан 11.

(1) Странци мора да се пружи прилика да се изјасни о чињеницама које су од значаја за одлучивање у управној ствари.

(2) Без претходног изјашњавања странке може се одлучити само када је то законом дозвољено.

Начело самосталности

Члан 12.

(1) Орган поступа у управној ствари самостално, у оквиру својих овлашћења.

(2) Овлашћено службено лице самостално утврђује чињенично стање и на основу тога примењује законе и друге прописе на управну ствар.

Право на жалбу и приговор

Члан 13.

(1) Против решења донесеног у првом степену, односно ако орган у управној ствари није одлучио у прописаном року, странка има право на жалбу, ако законом није друкчије прописано.

(2) Странка има право на приговор у случајевима утврђеним овим законом.

(3) Надлежни државни органи могу да изјаве жалбу и приговор када су на то овлашћени законом.

Начело правноснажности решења

Члан 14.

Решење против кога не може да се изјави жалба, нити покрене управни спор (правноснажно решење), а којим је странка стекла одређена права, односно којим су јој одређене обавезе, може да се поништи, укине или измени само у случајевима који су законом одређени.

Начело приступа информацијама и заштите података

Члан 15.

(1) Орган је дужан да омогући приступ информацијама од јавног значаја у складу са законом.

(2) Тајни и лични подаци штите се у управном поступку у складу са законом.

ДЕО ДРУГИ

УПРАВНО ПОСТУПАЊЕ

I. УПРАВНИ АКТ

Појам и врсте

Члан 16.

(1) Управни акт, у смислу овог закона, јесте појединачни правни акт којим орган, непосредно примењујући прописе из одговарајуће управне области, одлучује о праву, обавези или правном интересу странке, или о процесним питањима.

(2) Управни акти су решења и закључци.

(3) Решења и закључци могу имати и други назив, ако је то посебним законом предвиђено.

Почетак правних дејстава управног акта

Члан 17.

Управни акт почиње да производи правна дејства од када је странка о њему обавештена, ако њиме није одређено да правна дејства почињу касније.

II. ГАРАНТНИ АКТ

Појам

Члан 18.

(1) Гарантни акт је писани акт којим се орган обавезује да, на одговарајући захтев странке, донесе управни акт одређене садржине.

(2) Гарантни акт доноси се кад је то посебним законом одређено.

Недоношење управног акта сагласно гарантном акту

Члан 19.

(1) Орган доноси управни акт сагласно гарантном акту само ако странка то захтева.

(2) Против управног акта странка може поднети жалбу кад управни акт није донет сагласно гарантном акту.

(3) Орган није дужан да донесе управни акт сагласно гарантном акту:
1) ако захтев за доношење управног акта не буде поднет у року од годину дана од дана издавања гарантног акта или другом року одређеном посебним законом;
2) ако се чињенично стање на коме се заснива захтев за доношење управног акта битно разликује од оног описаног у захтеву за доношење гарантног акта;
3) ако је измењен правни основ на основу кога је гарантни акт донет тако што се новим прописом предвиђа поништавање, укидање или измена управних аката донетих на основу ранијих прописа;
4) кад постоје други разлози одређени посебним законом.

Заштита интереса

Члан 20.

Гарантни акт не сме бити противан јавном интересу, нити правном интересу трећих лица.

Примена овог закона

Члан 21.

На гарантни акт сходно се примењују одредбе овог закона о управном акту.

III. УПРАВНИ УГОВОР

Управни уговор и његова дозвољеност

Члан 22.

(1) Управни уговор је двострано обавезан писани акт који, кад је то посебним законом одређено, закључују орган и странка и којим се ствара, мења или укида правни однос у управној ствари.

(2) Садржина управног уговора не сме бити противна јавном интересу нити правном интересу трећих лица.

Измена управног уговора због промењених околности

Члан 23.

(1) Ако би, због околности насталих после закључења управног уговора које се нису могле предвидети у време закључења уговора, испуњење обавезе за једну уговорну страну постало битно отежано, она може од друге уговорне стране захтевати да се уговор измени и прилагоди насталим околностима.

(2) Орган решењем одбија захтев странке ако нису испуњени услови за измену уговора или ако би измена уговора изазвала штету по јавни интерес која би била већа од штете коју би претрпела странка.

Право органа да раскине уговор

Члан 24.

(1) Орган може да раскине управни уговор:
1) ако изостане сагласност странке да се уговор измени због промењених околности;
2) ако странка не испуњава уговорне обавезе;
3) ако је то неопходно да би се отклонила тешка и непосредна опасност по живот и здравље људи и јавну безбедност, јавни мир и јавни поредак или ради отклањања поремећаја у привреди, а то не може успешно да се отклони другим средствима којима се мање дира у стечена права.

(2) Орган раскида управни уговор решењем у коме изричито наводи и јасно образлаже разлоге за раскид.

Приговор странке због неиспуњења уговорних обавеза

Члан 25.

Ако орган не испуњава уговорне обавезе, странка не може да раскине управни уговор, али може да изјави приговор.

Примена овог закона и закона којим се уређују облигациони односи

Члан 26.

На управне уговоре сходно се примењују остале одредбе овог закона и супсидијарно одредбе закона којим се уређују облигациони односи.

IV. УПРАВНЕ РАДЊЕ

1. Појам

Члан 27.

Управне радње су материјални акти органа који утичу на права, обавезе или правне интересе странака, као што су вођење евиденција, издавање уверења, пружање информација, примање изјава и друге радње којима се извршавају правни акти.

2. Приговор против управне радње

Члан 28.

(1) Против управне радње може да се изјави приговор. Приговор може да се изјави и ако орган не предузме управну радњу коју је по закону дужан да предузме.

(2) У оба случаја, приговор је дозвољен само ако управна радња није повезана са доношењем управног акта.

3. Издавање уверења о чињеницама о којима се води службена евиденција

Члан 29.

(1) Органи издају странкама, на усмени или писани захтев, уверења и друге исправе (сертификате, потврде итд) о чињеницама о којима воде службену евиденцију у складу са законом.

(2) Уверења и друге исправе о чињеницама о којима се води службена евиденција издају се сагласно подацима из службене евиденције, и имају доказну вредност јавнe исправe.

(3) Уверења и друге исправе издају се, по правилу, истог дана кад је странка поднела захтев, а најкасније у року од осам дана, ако посебним прописом није друкчије предвиђено.

(4) Захтев странке за издавањем уверења и друге исправе може да се одбије решењем. Ако орган у року од осам дана не изда уверење или другу исправу, нити решење којим одбија захтев, странка може да изјави жалбу као да је захтев одбијен.

(5) Странка која сматра да уверење или друга исправа о чињеницама о којима се води службена евиденција нису издати сагласно подацима из службене евиденције, може да захтева њихову измену или издавање новог уверења или друге исправе. Овај захтев може да се одбије решењем. Ако орган у року од осам дана не измени издато уверење или другу исправу или не изда ново уверење или другу исправу, нити изда решење којим одбија захтев – странка може да изјави жалбу као да је захтев одбијен.

4. Издавање уверења о чињеницама о којима се не води службена евиденција

Члан 30.

(1) Органи издају странкама, на усмени или писани захтев, уверења и друге исправе о чињеницама о којима не воде службену евиденцију, када је то прописом одређено и пошто претходно потребне чињенице утврде у доказном поступку.

(2) Уверење или друга исправа о чињеницама о којима се не води службена евиденција или решење којим се одбија захтев странке издају се у року од 30 дана од подношења захтева, ако законом или другим прописом није одређен краћи рок. У супротном, странка може да изјави жалбу као да је захтев одбијен.

(3) Орган који води поступак у коме су уверење или друга исправа поднети као доказ, није везан њиховом садржином и може самостално да утврђује чињенице које су у њима садржане.

V. ПРУЖАЊЕ ЈАВНИХ УСЛУГА

Појам

Члан 31.

(1) Под пружањем јавних услуга сматра се обављање привредне и друштвене делатности, односно послова за које је законом утврђено да се врше у општем интересу, којима се обезбеђује остваривање права и правних интереса, односно задовољавање потреба корисника јавних услуга, а који не представљају други облик управног поступања.

(2) Под пружањем јавних услуга сматра се и обављање делатности, односно послова управе од стране органа, којима се обезбеђује остваривање права и правних интереса, односно задовољавање потреба корисника јавних услуга, а који не представљају други облик управног поступања.

(3) Јавне услуге пружају се тако да обезбеде уредно и квалитетно, под једнаким условима, остваривање права и правних интереса корисника јавних услуга и задовољавање њихових потреба.

Приговор због начина пружања јавних услуга

Члан 32.

Приговор може да се изјави пружаоцу јавних услуга који не обезбеђује уредно и квалитетно, под једнаким условима, остваривање права грађана и организација и задовољавање потреба корисника.

ДЕО ТРЕЋИ

ОСНОВНА ПРАВИЛА ПОСТУПКА

I. УЧЕСНИЦИ У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

1. Надлежност органа

Стварна надлежност

Члан 33.

(1) Стварна надлежност органа одређује се прописима који уређују одређену управну област или надлежност појединих органа.

(2) Ако се стварна надлежност тако не одреди, а не може да се одреди ни према природи управне ствари, стварно надлежан је орган у чијем су делокругу послови опште управе.

Месна надлежност

Члан 34.

(1) Месна надлежност органа одређује се:
1) у управним стварима које се тичу непокретности – према месту где се непокретност налази;
2) у управним стварима које се тичу пословне или друге делатности странке – према седишту странке или месту где се делатност обавља или би требало да се обавља;
3) у управним стварима које се тичу послова из надлежности органа – према седишту органа, односно седишту његове подручне јединице ако се ствар односи на послове подручне јединице;
4) у управним стварима које се тичу брода или ваздухоплова или у којима је повод за вођење поступка настао на броду или ваздухоплову – према луци уписа брода или матичном аеродрому ваздухоплова;
5) у осталим управним стварима – према пребивалишту странке, а ако странка нема пребивалиште у Републици Србији – према њеном боравишту, а ако она нема ни боравиште у Републици Србији – према њеном последњем пребивалишту или боравишту у Републици Србији.

(2) Ако месна надлежност не може да се одреди према изложеним правилима одређује се према месту у коме је настао повод за вођење управног поступка.

Месна надлежност више органа

Члан 35.

(1) Ако је истовремено месно надлежно више органа, надлежан је онај орган пред којим је прво покренут поступак.

(2) Месно надлежни органи могу да се споразумеју који ће од њих да води поступак.

(3) Сваки месно надлежан орган мора на свом подручју да предузме радње које не трпе одлагање.

(4) Орган пред којим је покренут поступак задржава месну надлежност и ако у току поступка настану чињенице због којих месно надлежан постане други орган. Он може да уступи предмет другом органу ако то знатно олакшава поступак, нарочито странци.

Обавезност правила о стварној и месној надлежности

Члан 36.

(1) Стварна и месна надлежност органа не могу да се мењају договором органа, органа и странака или самих странака.

(2) Орган пази по службеној дужности у току целог поступка на своју стварну и месну надлежност и, ако нађе да није надлежан, уступа списе надлежном органу.

(3) Орган може да преузме поступање у одређеној управној ствари из надлежности другог органа или да поступање у одређеној управној ствари пренесе на други орган, само кад је то законом одређено.

Посебна ограничења надлежности

Члан 37.

(1) Службене радње у зградама и другим објектима које користи Војска Србије предузимају се када их орган пријави надлежном војном органу.

(2) Службене радње у зградама и другим објектима за посебне намене које се користе за војне потребе у министарству надлежном за послове одбране или Војсци Србије предузимају се по одобрењу министра надлежног за послове одбране.

Сукоб надлежности

Члан 38.

(1) Сукоб надлежности настаје кад се два органа изјасне да јесу или да нису надлежни у истој управној ствари.

(2) Предлог за одлучивање о сукобу надлежности подноси орган који се последњи изјаснио да је надлежан или да није надлежан, а може га поднети и странка.

(3) О сукобу надлежности између органа одлучује, у року од 15 дана од подношења предлога, орган који је прописом одређен. Тај орган одређује који је орган надлежан и како се отклањају последице радњи ненадлежног органа, па списе доставља надлежном органу.

2. Овлашћено службено лице

Овлашћено службено лице и делегација овлашћења

Члан 39.

(1) Орган поступа у управној ствари преко овлашћеног службеног лица.

(2) Овлашћено службено лице, у смислу овог закона, јесте лице које је распоређено на радно место које чине и послови вођења поступка и одлучивања у управној ствари, или само послови вођења поступка или предузимања појединих радњи у поступку.

(3) Ако службено лице није одређено, решење у управном поступку доноси руководилац органа.

(4) Орган на погодан начин објављује која су службена лица овлашћена за одлучивање у управним стварима, а која за предузимање радњи у поступку пре доношења решења.

(5) Колегијални орган може да овласти свог члана да води управни поступак и припрема одлуку.

Изузеће овлашћеног службеног лица

Члан 40.

(1) Овлашћено службено лице мора бити изузето:
1) ако је у поступку странка, сведок, вештак или законски заступник или пуномоћник странке;
2) ако је са странком, законским заступником или пуномоћником странке крвни сродник у правој линији, а у побочној линији до четвртог степена закључно, супружник или ванбрачни партнер или сродник по тазбини до другог степена закључно, па и када је брачна заједница престала;
3) ако је са странком у односу старатеља, усвојитеља, усвојеника или хранитеља;
4) ако је са законским заступником или пуномоћником странке у односу усвојитеља или усвојеника;
5) ако је учествовало у првостепеном поступку;
6) ако остварује накнаду или друга примања од странке или је ангажовано у управном одбору, надзорном одбору или радном или стручном телу странке;
7) ако исход поступка може да му донесе директну корист или штету;
8) ако постоје друге чињенице које доводе у сумњу његову непристрасност.

(2) Чим сазна да постоји неки разлог за изузеће из става (1) тач. 1) – 7) овог члана, овлашћено службено лице застаје с поступком и о разлогу за изузеће одмах обавештава лице или орган који одлучује о изузећу. Кад сазна да постоји разлог за изузеће из тачке 8) овог члана оно о томе само обавештава лице или орган који одлучује о изузећу.

(3) Изузеће овлашћеног службеног лица може да захтева странка, у ком случају овлашћено службено лице поступа као да је оно сазнало да постоји неки разлог за изузеће. Странка је дужна да у захтеву наведе чињенице због којих сматра да постоји разлог за изузеће.

(4) Одредбе овог члана о разлозима за изузеће овлашћеног службеног лица сходно се примењују и на изузеће записничара и вештака.

(5) О томе да ли постоје разлози за изузеће записничара и вештака одлучује овлашћено службено лице.

Одлучивање о изузећу овлашћеног службеног лица

Члан 41.

(1) О изузећу овлашћеног службеног лица одлучује руководилац органа, о изузећу руководиоца органа одлучује орган који је прописом одређен, а ако то није случај – другостепени или надзорни орган.

(2) О изузећу члана колегијалног органа одлучује председавајући колегијалног органа, а о изузећу председавајућег – колегијални орган.

(3) О изузећу се одлучује у року од пет дана од пријема обавештења овлашћеног службеног лица или захтева за изузеће.

(4) Колегијални орган чији је члан изузет наставља поступак без њега.

3. Сарадња и службена помоћ

Јединствено управно место

Члан 42.

(1) Ако је за остваривање једног или више права потребно поступање једног или више органа, странка се обраћа јединственом управном месту.

(2) Успостављањем јединственог управног места не утиче се на надлежност органа нити на право странке да се директно обраћа надлежном органу.

(3) На јединственом управном месту врши се:
1) поучавање подносиоца захтева, на начин како би то чинио надлежни орган, о томе шта је све органима потребно да би поступили по захтеву;
2) примање захтева за признавање права или друго поступање у управној ствари, мишљења, објашњења, коментара, као и докумената и правних средстава, сагласно пропису, и њихово достављање надлежним органима;
3) обавештавање подносиоца захтева о томе које је радње предузео надлежни орган и правним актима које је донео.

(4) Ове радње могу се вршити електронским путем, путем поште, или на други погодан начин.

(5) Рокови за одлучивање о захтеву странке пред надлежним органима почињу да теку од када је поднет уредан захтев на јединственом управном месту.

(6) Ближе услове, критеријуме и мерила који се примењују у поступку одређивања јединственог управног места, као и начин сарадње надлежних органа у вези са поступањем и обављањем послова на јединственом управном месту прописује Влада.

Међународна правна помоћ

Члан 43.

(1) Правна помоћ иностраним органима пружа се под условом узајамности.

(2) Домаћи орган пружа правну помоћ иностраном органу како је то законом одређено, или како инострани орган затражи ако то није супротно домаћем јавном поретку.

4. Странка у управном поступку и њено заступање

Странка у управном поступку

Члан 44.

(1) Странка у управном поступку јесте физичко или правно лице чија је управна ствар предмет управног поступка и свако друго физичко или правно лице на чија права, обавезе или правне интересе може да утиче исход управног поступка.

(2) Странка у управном поступку може да буде и орган, организација, насеље, група лица и други који нису правна лица, под условима под којима физичко или правно лице може да буде странка, или кад је то одређено законом.

(3) Заступници колективних интереса и заступници ширих интереса јавности, који су организовани сагласно прописима, могу да имају својство странке у управном поступку ако исход управног поступка може да утиче на интересе које заступају.

Обустављање поступка због престанка постојања странке

Члан 45.

Ако наступи смрт физичког лица или правно лице престане да постоји, а права, обавезе и правни интереси о којима се одлучује не могу да пређу на наследнике, односно правне следбенике, поступак се обуставља.

Процесна способност и заступање странке

Процесна способност

Члан 46.

Странка која је потпуно пословно способна може сама да предузима радње у поступку (процесна способност).

Законски заступник и овлашћени представник странке

Члан 47.

(1) Странку која није процесно способна заступа законски заступник.

(2) Правно лице предузима радње у поступку преко законског заступника или овлашћеног представника који је одређен општим актом правног лица.

(3) Орган као странка у поступку предузима радње преко овлашћеног представника, организација која није правно лице преко лица које је одређено њеним актом, а насеље, група лица и друге странке које нису правна лица – преко лица које овласте, ако друкчије није прописано.

(4) Орган пази по службеној дужности у току целог поступка да ли је странка заступана сагласно закону.

Привремени заступник

Члан 48.

(1) Орган решењем поставља странци привременог заступника: ако није процесно способна, а нема законског заступника; ако правно лице, организација, насеље и друга странка која није правно лице нема овлашћеног представника; ако странку заступа законски заступник чији су интереси супротни интересима странке; ако противне странке заступа исти законски заступник; ако радњу треба предузети према странци чије пребивалиште или боравиште није познато, а нема пуномоћника – све под условом да је ствар хитна, а поступак мора да се спроведе.

(2) Решење о постављању привременог заступника странци чије пребивалиште или боравиште није познато, објављује се на веб презентацији и огласној табли органа.

(3) Привремени заступник поставља се и када радња не трпи одлагање, а странка, њен законски заступник, овлашћени представник или пуномоћник не могу бити благовремено позвани да присуствују радњи.

(4) Привремени заступник може да одбије заступање само из разлога одређених посебним прописима.

(5) О постављању привременог заступника странци која није процесно способна одмах се обавештава орган старатељства.

(6) Радње које привремени заступник предузме у границама овлашћења имају правна дејства као да их је предузела странка.

(7) Привремени заступник учествује само у поступку у коме је постављен и предузима само радње за које је постављен и док не престану разлози због којих је постављен.

(8) Жалба против решења којим се поставља привремени заступник не одлаже извршење решења.

Пуномоћник

Појам и однос са странком

Члан 49.

(1) Странка или законски заступник странке може да овласти пуномоћника да је заступа у поступку, изузев да даје изјаве које само странка може дати. Постојање пуномоћника не спречава странку да сама предузима радње у поступку.

(2) Пуномоћје се даје у писаном облику или усмено на записник. Ако посумња у истинитост пуномоћја, орган налаже странци да поднесе оверено пуномоћје.

(3) Пуномоћник може бити свако ко је потпуно пословно способан, изузев лица које се бави надриписарством. Овом лицу орган ускраћује заступање решењем против кога је дозвољена жалба која не одлаже извршење решења и о томе обавештава странку.

(4) Радње које пуномоћник предузме у границама пуномоћја имају правна дејства као да их је предузела странка.

Дужност органа

Члан 50.

(1) Орган пази по службеној дужности у току целог поступка да ли је лице које се појављује као пуномоћник овлашћено за заступање.

(2) Орган може дозволити да поједине радње у поступку предузме у име странке лице које није приложило пуномоћје, под условом да пуномоћје приложи у року који орган одреди.

(3) Док не истекне тај рок, орган не може да оконча поступање у управној ствари, а ако тај рок буде пропуштен – предузете радње остају без правног дејства.

Обим пуномоћја

Члан 51.

(1) Обим пуномоћја процењује се из садржине пуномоћја.

(2) Пуномоћје се даје за цео поступак или поједине радње, а и временски може да се ограничи.

Престанак пуномоћја

Члан 52.

(1) Пуномоћје не престаје смрћу или губитком процесне способности странке или смрћу, губитком процесне способности или променом законског заступника странке, али наследник, правни следбеник странке, односно њен нови законски заступник може опозвати раније дато пуномоћје.

(2) Пуномоћје престаје смрћу или губитком процесне способности пуномоћника или престанком правног лица.

(3) Странка може увек опозвати пуномоћје, а пуномоћник може увек отказати пуномоћје изузев док траје нека радња у поступку.

Заједнички представник и заједнички пуномоћник странака

Члан 53.

(1) Две или више странака могу у истом поступку, ако друкчије није прописано, одредити која од њих иступа као заједнички представник или узети заједничког пуномоћника.

(2) Орган може, ако друкчије није прописано, наложити странкама са истим захтевима да у одређеном року одреде лице које их представља или да узму заједничког пуномоћника. Ако странке то пропусте, орган може да им постави заједничког представника или пуномоћника, чија овлашћења трају док странке не одреде другог.

(3) Странке задржавају самосталност у поступку упркос постојању заједничког пуномоћника или представника.

Стручни помагач

Члан 54.

(1) Странци је дозвољено да у поступку у коме је потребно стручно познавање управне ствари доведе стручно лице које јој даје објашњења и савете (стручни помагач).

(2) Стручни помагач није заступник странке.

Превођење и тумачи

Члан 55.

(1) Ако се поступак не води на језику странке или другог учесника у поступку, а они не разумеју српски језик, преводи им се, на њихов захтев, ток поступка и омогућава обавештавање на њиховом језику и писму, односно језику и писму који разумеју.

(2) Особа са инвалидитетом има право да општи и прати ток поступка преко тумача, или на други одговарајући начин, у складу са законом.

II. ОПШТЕЊЕ ОРГАНА И СТРАНАКА

1. Начини општења

Основне одредбе

Члан 56.

(1) Орган и странка опште у писаном или усменом облику, на брз и ефикасан начин, али тако да се омогући правна сигурност и економичност поступка.

(2) Општење у писаном облику обухвата општење електронским путем и у папирном облику.

(3) Електронски документ потписује се сагласно закону.

Посебне одредбе о електронском општењу

Члан 57.

(1) Орган објављује на својој веб презентацији обавештења о могућности електронског општења између органа и странке, о томе да се органу подносе електронска документа и да орган упућује странци електронска документа, као и о начину на који то чини.

(2) Странка електронским путем општи са органом ако се претходно са тим сагласи или ако је то посебним прописом одређено.

(3) Ако електронски документ који је послат странци није читљив, она може да захтева да јој орган упути тај документ у другом погодном облику. Ако није читљив електронски документ који је послат органу, орган захтева да странка поднесе тај документ у другом погодном облику у року који одреди и обавештава странку да ће се, ако не поступи у датом року, сматрати да није ни поднела документ.

2. Поднесци

Облик и садржина поднеска

Члан 58.

(1) Поднесци су захтеви, предлози, обрасци, пријаве, молбе, жалбе, представке, приговори, обавештења, саопштења и друге врсте писаног обраћања странке органу.

(2) Поднесак мора да буде разумљив и да садржи све што је потребно да би по њему могло да се поступа, а нарочито: лично или пословно име, пребивалиште, односно боравиште, седиште и назив органа коме се подноси, управну ствар која је предмет поступка, сврху поднеска, адресу на коју орган странци треба да доставља акте и потпис подносиоца поднеска.

(3) Поднесак може имати и друкчију садржину, ако је то прописом одређено.

Неуредан поднесак

Члан 59.

(1) Поднесак је неуредан ако има недостатке који орган спречавају да поступа по њему, ако није разумљив или ако није потпун. У том случају орган у року од осам дана од пријема поднеска обавештава подносиоца на који начин да уреди поднесак и то у року који не може бити краћи од осам дана, уз упозорење на правне последице ако не уреди поднесак у року.

(2) Ако поднесак не буде уређен у року, орган решењем одбацује поднесак.

(3) Ако поднесак буде уређен у року, сматра се да је од почетка био уредан, ако законом није друкчије предвиђено.

Предаја поднесака

Члан 60.

(1) Поднесци се предају органу коме су насловљени, ако неки други орган није овлашћен да прими поднесак.

(2) Поднесци се предају непосредно органу, преко поште, дипломатско-конзуларног представништва, електронским путем, у складу са законом, или се саопштавају усмено на записник.

(3) Кратке и хитне изјаве странке могу, ако друкчије није прописано, да саопште телефоном, телеграмом, електронским путем и на други погодан начин, ако је то могуће по природи ствари. Овлашћено службено лице о томе ставља забелешку у спису, која садржи лично име лица које даје и прима саопштење.

Евидентирање и потврда о пријему поднеска

Члан 61.

(1) Орган је дужан да евидентира поднесак који је примио према редоследу пријема и да потврди пријем поднеска без наплаћивања таксе.

(2) Пријем поднеска послатог електронским путем потврђује се одмах, на исти начин на који је поднесак послат.

Подношење поднеска ненадлежном органу

Члан 62.

Ако орган није надлежан да прими поднесак који му се предаје или саопштава, прослеђује га надлежном органу и о томе обавештава подносиоца. Ако не може да утврди који је орган надлежан, упозорава подносиоца да ће, без одлагања, решењем одбацити поднесак због ненадлежности.

3. Записници

Састављање и садржина записника

Члан 63.

(1) Записник се саставља о усменој расправи, другој важнијој радњи у поступку и о важнијим усменим изјавама странака, других учесника у поступку и трећих лица.

(2) У записник се уноси назив органа, радња која се предузима, место, дан и час када се радња предузима, управна ствар која је предмет поступка, лична имена овлашћених службених лица, присутних странака, њихових заступника и других лица и опис тока и садржине предузете радње и датих изјава као и податак о исправама које су коришћене.

(3) Ако лице одбије да потпише записник или оде са места предузимања радње пре него што је записник закључен, то се уноси у записник, са разлозима због којих је одбијено потписивање записника.

(4) Записник који је сачињен сагласно пропису јесте јавна исправа и доказ о току и садржини предузетих радњи и датих изјава, изузев у деловима на које је стављена примедба.

4. Разгледање списа и обавештавање о току поступка

Право на разгледање списа и обавештавање

Члан 64.

(1) Право на разгледање списа састоји се од права странке да разгледа списе у присуству службеног лица, да о свом трошку умножи или добије копију списа и да јој се копија списа, о њеном трошку, достави преко поште или на други погодан начин. Списи се разгледају у просторијама органа који чува списе. У оправданим случајевима, списи могу да се разгледају у просторијама другог органа или дипломатско-конзуларном представништву Републике Србије.

(2) Ако се документи чувају у електронском облику, орган омогућава разгледање и преузимање докумената у електронском или штампаном облику.

(3) Не смеју да се разгледају записници о већању и гласању и нацрти решења.

(4) Са списима који садрже тајне податке или податке о личности поступа се у складу са законом којим се уређује заштита тајних података, односно заштита података о личности.

(5) Податке о личности са којима се упозна у складу са законом, странка може да користи само ради остваривања права, обавеза или правног интереса у том управном поступку, као и права, обавеза или правног интереса на који може да утиче исход тог управног поступка.

(6) Право на разгледање списа у складу са одредбама овог члана има и заинтересовано лице које докаже свој правни интерес.

(7) Износ трошкова остваривања права на разгледање списа не може прећи износ неопходних трошкова органа за израду и достављање копије списа.

(8) Странка, заинтересовани орган и заинтересовано лице које докаже свој правни интерес, имају право на обавештавање о току поступка.

(9) Одредбама овог члана не дира се у остваривање права на приступ информацијама од јавног значаја садржаним у документима који чине списе.

Захтев за разгледање списа и обавештавање о току поступка

Члан 65.

(1) Захтев за разгледање списа, као и захтев за обавештавање о току поступка, подноси се у писаном облику или усмено. Орган може од заинтересованог лица да затражи да у писаном облику или усмено образложи свој правни интерес.

(2) Орган је дужан да у року од осам дана од пријема захтева обавести странку или заинтересовано лице о томе како могу да разгледају и умноже списе и добију копију списа, или да решењем одбије захтев.

(3) Ако орган у наведеном року ништа не предузме, или одбаци, односно одбије захтев решењем, подносилац захтева може да поднесе жалбу другостепеном органу у року од осам дана.

III. ОБАВЕШТАВАЊЕ

1. Основне одредбе

Појам и начин обавештавања

Члан 66.

(1) Обавештавање је радња којом орган на погодан начин извештава странку и другог учесника о поступању у управној ствари.

(2) На обавештавање других учесника у поступку примењују се одредбе овог закона о обавештавању странке, ако законом није друкчије прописано.

(3) Ако друкчије није прописано, орган бира начин обавештавања, водећи рачуна о правној заштити странке, јавности обавештавања, економичном трошењу средстава и једноставности у поступку.

(4) Странка се обавештава електронским путем, путем поште, достављањем или на други погодан начин, или усмено – ако је присутна.

(5) Кратка и хитна обавештења могу да се дају телефоном, електронским путем или на други погодан начин, о чему се ставља забелешка у спису која садржи лично име лица које даје и прима обавештења.

(6) Орган обавештава саму странку, изузев ако она има законског заступника, пуномоћника или пуномоћника за пријем обавештења, када се они обавештавају.

(7) Кад је при обавештавању начињена очигледна грешка, сматра се да је обавештавање извршено на дан када је стварно извршено.

Места на којима се врши обавештавање

Члан 67.

(1) Странка се, по правилу, обавештава у стану, пословној просторији или на радном месту.

(2) Адвокат се обавештава у његовој канцеларији, при чему обавештавање може да се изврши и лицу запосленом у канцеларији.

(3) Обавештавање је могуће и на другом месту, ако се прималац обавештења са тим сагласи.

(4) Странка и законски заступник странке дужни су да одмах обавесте орган о томе да су променили пребивалиште, боравиште или седиште. Ако то пропусте, а службено лице не може да ступи у контакт с њима, странка се даље обавештава јавним достављањем (члан 78. овог закона).

(5) Кад пуномоћник или пуномоћник за пријем обавештења промени пребивалиште или боравиште, а о томе не обавести орган, обавештавање се даље одвија као да пуномоћник није одређен.

Обавештавање у посебним случајевима

Члан 68.

(1) Физичка и правна лица која се налазе у иностранству обавештавају се непосредно или дипломатским путем, ако потврђеним међународним уговором није друкчије предвиђено.

(2) Лица која се налазе у Војсци Србије обавештавају се преко надлежне команде, а припадници специјалних јединица министарства надлежног за унутрашње послове преко њихове команде.

(3) Лица која су лишена слободе обавештавају се преко управе установе у којој се налазе.

(4) У свим тим случајевима обавештавање је извршено када писмено буде предато примаоцу.

Пуномоћник за пријем обавештења

Члан 69.

(1) Странка може да одреди пуномоћника коме се упућују сва писмена која су насловљена на странку (пуномоћник за пријем обавештења), кад странка о њему у писаном облику или усмено извести орган који води поступак.

(2) Ако се странка или законски заступник странке налазе у иностранству, а немају пуномоћника у Републици Србији орган њима, при упућивању првог писмена, оставља рок који не може бити дужи од 30 дана да одреде пуномоћника за пријем обавештења. При томе упозорава их да ће, ако то пропусте, поставити о њиховом трошку пуномоћника за пријем обавештења.

(3) Сматра се да је странка примила писмено када га прими пуномоћник за пријем обавештавања.

(4) Више од пет странака у истом поступку које немају супротне интересе и заједничког пуномоћника дужне су да на захтев органа одреде заједничког пуномоћника за пријем обавештења, у року који орган одреди. Ако то пропусте, орган им, о њиховом трошку, поставља заједничког пуномоћника за пријем обавештења.

(5) Он је овлашћен да изјави правно средство у име странке ако странци не може да проследи писмено, а она може да пропусти рок за изјављивање правног средства.

2. Поступци обавештавања

Обавештавање електронским путем

Члан 70.

(1) Обавештавање електронским путем може да буде неформално и формално.

(2) Формално обавештавање електронским путем одвија се сагласно закону и обавезно укључује потврду којом се доказује пријем документа.

(3) Формално обавештавање електронским путем изједначава се са достављањем.

Обавештавање путем поште

Члан 71.

(1) Обавештавање путем поште врши се обичном или препорученом поштом.

(2) Сматра се да је писмено које је упућено обичном поштом прималац примио седмог дана од када је предато поштанском оператору, ако је упућено на адресу у Републици Србији, односно петнаестог дана од када је предато поштанском оператору ако је упућено на адресу у иностранству. Прималац може да доказује да је писмено касније примио, односно да га није примио.

(3) Сматра се да је писмено које је упућено препорученом поштом примљено на дан који стоји у потврди о пријему пошиљке.

(4) Обавештавање препорученом поштом изједначава се са достављањем.

Достављање

Начини достављања

Члан 72.

(1) Достављање, као вид обавештавања, може бити лично, посредно и јавно.

(2) Лично и посредно достављање орган врши преко свог службеног лица или се врши преко поштанског оператора или електронским путем, у складу са законом.

(3) Прималац писмена може бити само изузетно позван да преузме писмено, ако то налажу природа или значај писмена.

Достављање правном лицу

Члан 73.

Достављање правном лицу врши се предајом писмена у седишту правног лица запосленом лицу у правном лицу, односно на посебну адресу за пријем поште која је регистрована у складу са законом, или заступнику правног лица на адресу из јавног регистра, односно на адресу његовог пребивалишта.

Време достављања

Члан 74.

(1) Достављање се врши радним даном од 8 до 20 сати.

(2) Орган из нарочито важних разлога може одлучити да се достављање изврши и у дан када се не ради, као и после 20 сати.

Лично достављање

Члан 75.

(1) Лично достављање обавезно је када од дана достављања почиње да тече рок који не може да се продужи, ако законом није друкчије предвиђено.

(2) Лично достављање обавезно је и онда када је то законом предвиђено.

(3) Лично достављање састоји се од уручења писмена лицу коме је оно насловљено (прималац).

(4) Ако прималац писмена одбије уручење, службено лице органа или поштански оператор (достављач) о томе сачињава белешку и потом оставља обавештење на месту на коме је писмено требало да буде уручено, у коме назначава лично име примаоца, податке којим се писмено идентификује, просторију унутар органа у којој писмено може да се преузме, рок у коме се преузимање може извршити и датум када је обавештење остављено.

(5) Ако службено лице органа или поштански оператор (достављач) не затекне примаоца писмена на адреси на којој је требало да му се уручи писмено, достаљач ће поново покушати доставу у року од 24 сата. Ако се прималац писмена поново не затекне на адреси на којој је требало да му се уручи писмено, достављач о томе сачињава белешку и потом оставља обавештење на месту на коме је писмено требало да буде уручено, у коме назначава лично име примаоца, податке којим се писмено идентификује, просторију унутар органа у којој писмено може да се преузме, рок у коме се преузимање може извршити и датум када је обавештење остављено.

(6) Сматра се да је лично достављање извршено када истекне 15 дана од кад је обавештење остављено на месту на коме је писмено требало да буде уручено.

Посредно достављање

Члан 76.

(1) Ако лично достављање није обавезно, а прималац није пронађен на адреси на којој је требало да му се уручи писмено, оно може да буде уручено другом лицу које прихвати да га потом преда примаоцу и то, ако је могуће, најпре сваком пунолетном члану домаћинства примаоца или лицу које ради са примаоцем – ако писмено треба да се преда на радном месту примаоца.

(2) Писмено не може бити уручено лицу које је противна странка у истом поступку.

(3) Друго лице коме је писмено уручено потписује доставницу. Достављач уноси у доставницу и однос другог лица са примаоцем и датум када је другом лицу писмено уручено.

(4) Ако друго лице не прихвати да му се писмено уручи, оно се оставља на месту на коме је требало да буде уручено примаоцу, а време и датум остављања писмена и рок после кога се сматра да је достављање извршено назначавају се на коверти и у доставници.

(5) Сматра се да је посредно достављање извршено када истекне 15 дана од кад је писмено уручено другом лицу или од када је оно остављено на месту на коме је требало да буде уручено примаоцу.

Доставница

Члан 77.

(1) Доставница је потврда о томе да је лично или посредно достављање извршено, која садржи лично име и адресу лица и податке којим се индетификује уручено писмено. Потписују је достављач и прималац или друго лице коме је писмено уручено. Поред тога они бројевима и словима на доставници уносе датум када им је писмено уручено.

(2) Ако прималац или друго лице коме је писмено уручено одбије да потпише доставницу, достављач то бележи на доставници и бројевима и словима исписује датум уручења писмена, чиме се сматра да је достављање уредно извршено.

(3) Доставница може бити у електронском облику.

Јавно достављање

Члан 78.

(1) Јавно достављање врши се:
1) ако ниједан други начин достављања није могућ;
2) ако се доставља решење које се тиче већег броја лица која нису позната органу, а достављање на други начин није било могуће или одговарајуће;
3) у другим случајевима одређеним законом.

(2) Јавно достављање састоји се од објављивања писмена на веб презентацији и огласној табли органа. Писмено може да се објави и у службеном гласилу, дневним новинама или на други погодан начин.

(3) Сматра се да је јавно достављање извршено када истекне 15 дана од када је писмено објављено на веб презентацији и огласној табли органа. Орган може из оправданих разлога да продужи рок. Ако се јавно доставља решење, његово образложење може да буде изостављено. Уз решење се дају обавештења о месту, просторији и начину увида у образложење.

IV. РОКОВИ

Одређивање и продужење рокова

Члан 79.

(1) За предузимање појединих радњи у поступку могу да буду одређени рокови.

(2) Ако рокови нису одређени законом или другим прописом, одређује их, с обзиром на околности случаја, овлашћено службено лице које води поступак.

(3) Рокови које одређује овлашћено службено лице, као и рокови одређени законом или прописима за које је предвиђена могућност продужења, могу се продужити на захтев заинтересованог лица, ако је захтев поднет пре истека рока и ако постоје оправдани разлози за продужење.

Рачунање рокова

Члан 80.

(1) Рокови се рачунају на дане, месеце и године.

(2) Ако је рок одређен на дане, дан када је обавештавање извршено, односно дан у који пада догађај од ког се рачуна трајање рока, не урачунава се у рок, већ се почетак рока рачуна од првог наредног дана. Рок који је одређен на месеце, односно на године завршава се истеком оног дана, месеца, односно године који по свом броју одговара дану када је обавештавање извршено, односно дану у који пада догађај од ког се рачуна трајање рока. Ако тог дана нема у последњем месецу, рок истиче последњег дана у том месецу.

(3) Истек рока може се означити и календарским даном.

(4) Почетак и ток рокова не спречавају дани у којима орган не ради.

(5) Ако последњи дан рока пада на дан у коме орган не ради, рок истиче кад протекне први наредни радни дан.

Одржање рока

Члан 81.

(1) Поднесак је предат у року ако надлежни орган прими поднесак пре него што рок истекне. Ако се рок у коме може да се предузме нека радња рачуна у данима, месецима или годинама, сматра се да је рок одржан ако је радња предузета пре истека последњег дана рока.

(2) Ако је поднесак предат препорученом поштом, као дан пријема поднеска сматра се дан када је предат поштанском оператору.

(3) Време када се сматра да је примљен поднесак који је упућен електронским путем уређује се посебним прописом.

Враћање у пређашње стање

Разлози и предлог

Члан 82.

(1) Странци која из оправданог разлога пропусти рок за предузимање радње у поступку па изгуби право да је предузме, дозвољава се, на њен предлог, враћање у пређашње стање.

(2) Враћање у пређашње стање дозвољава се и кад је из незнања или очигледне грешке поднесак предат благовремено, али ненадлежном органу.

(3) Враћање у пређашње стање дозвољено је и странци која је очигледном омашком прекорачила рок, ако надлежни орган прими поднесак у наредна три дана од прекорачења рока, а странка би због прекорачења изгубила неко право.

(4) Странка је дужна да у предлогу за враћање у пређашње стање наведе чињенице које су довеле до пропуштања и учини их барем вероватним.

(5) Предлог за враћање у пређашње стање не може да се заснива на чињеницама које је орган већ оценио као недовољан разлог за продужење рока.

(6) Ако се враћање у пређашње стање предлаже због тога што је пропуштен рок за предају поднеска, прилаже се и тај поднесак.

(7) Предлог за враћање у пређашње стање не зауставља ток поступка, али орган који одлучује о предлогу може да застане с поступком док решење о предлогу не постане коначно.

Рокови и надлежност

Члан 83.

(1) Предлог за враћање у пређашње стање подноси се у року од осам дана од када је престао разлог који је изазвао пропуштање, а ако је странка касније сазнала за пропуштање – у року од осам дана од када је сазнала за пропуштање.

(2) После истека три месеца од пропуштања не може се тражити враћање у пређашње стање, изузев ако је пропуштање изазвано вишом силом.

(3) Није дозвољен предлог за враћање у пређашње стање због пропуштања рока за подношење предлога за враћање у пређашње стање.

(4) Предлог за враћање у пређашње стање подноси се органу пред којим је требало предузети пропуштену радњу, који решењем и одлучује о предлогу.

(5) Противној странци пружа се прилика да се изјасни о предлогу, ако се предлог не заснива на општепознатим чињеницама.

(6) Кад се одобри враћање у пређашње стање, поступак се враћа у стање у коме се налазио пре пропуштања и поништавају се решења и закључци који су донети услед пропуштања.

(7) Против решења којим је одобрено враћање у пређашње стање жалба није дозвољена, изузев ако је предлог био неблаговремен или недозвољен.

V. ТРОШКОВИ ПОСТУПКА

Појам

Члан 84.

Трошкови поступка јесу издаци за таксе, лични трошкови странке (трошкови доласка и губитка времена и зараде), неопходни и оправдани трошкови заступања странке и трошкови усмене расправе и извођења доказа (стварни трошкови сведока и стварни трошкови и награде вештака, тумача, преводилаца и привремених заступника, трошкови увиђаја и сл), као и посебни издаци у готовом новцу органа који води поступак (путни трошкови службених лица, огласи и сл).

Ко сноси трошкове поступка

Члан 85.

(1) Редовне трошкове поступка сноси орган.

(2) Орган сноси трошкове поступка који је покренут по службеној дужности и повољно окончан по странку, ако законом није друкчије предвиђено.

(3) Кад је првостепени поступак покренут захтевом странке, она сноси трошкове поступка.

(4) Кад у поступку учествују противне странке, странка чијим захтевом је покренут поступак који је окончан неповољно за њу, надокнађује противној странци оправдане трошкове, сразмерно делу захтева у којем није успела.

(5) Свака странка сноси своје трошкове поступка који је окончан поравнањем, ако у поравнању није друкчије одређено.

(6) Ако жалба буде одбачена или одбијена или жалилац одустане од жалбе, трошкове другостепеног поступка сноси жалилац. Ако жалба буде усвојена, трошкове другостепеног поступка сноси орган који је одлучивао у првом степену.

(7) Лице које учествује у поступку сноси трошкове радњи које проузрокује својом кривицом.

Ко претходно сноси трошкове поступка

Члан 86.

(1) Претходно, пре него што се одлучи о томе ко сноси трошкове поступка, странка сноси трошкове поступка који је покренут њеним захтевом или жалбом, а ако у првостепеном поступку учествују противне странке – свака претходно сноси своје трошкове.

(2) Ако је поступак покренут захтевом странке, а са сигурношћу може да се предвиди да ће испитни поступак изазвати посебне новчане издатке (због увиђаја, вештачења, доласка сведока и сл), орган може решењем наложити странци да у одређеном року унапред положи новац којим се покривају предвиђени новчани издаци. Ако странка то пропусти, орган може одустати од извођења доказа или обуставити поступак, ако настављање поступка није у јавном интересу. Исто важи и кад је странка предложила обезбеђење доказа пре покретања поступка.

(3) Ако је поступак покренут по службеној дужности, трошкове поступка претходно сноси орган, ако законом није друкчије предвиђено.

Одлучивање о трошковима поступка

Члан 87.

(1) Странка може да захтева накнаду трошкова до окончања поступка.

(2) О трошковима поступка одлучује се решењем о управној ствари.

(3) Ако другостепени орган сам реши управну ствар, он одлучује и о трошковима првостепеног и другостепеног поступка.

Накнада трошкова и награде другим учесницима поступка

Члан 88.

(1) Сведоци имају право на накнаду стварних трошкова који су настали у вези с поступком, а вештаци, тумачи, преводиоци и привремени заступници и право на награду.

(2) Они су дужни да захтевају накнаду стварних трошкова и награду још при предузимању тражене радње, а најкасније у року од осам дана од предузимања радње, иначе губе та права. Овлашћено службено лице упозорава их на последице пропуштања да поставе захтев и службену белешку о томе уноси у записник.

Ослобађање од плаћања трошкова

Члан 89.

(1) Странка може бити ослобођена од плаћања трошкова у целини или делимично ако не може да сноси трошкове без штете по своје нужно издржавање или нужно издржавање своје породице или ако је то предвиђено потврђеним међународним уговором.

(2) О захтеву странке одлучује се решењем.

ДЕО ЧЕТВРТИ

ПРВОСТЕПЕНИ ПОСТУПАК

I. ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА И ЗАХТЕВИ СТРАНАКА

1. Начин покретања поступка

Члан 90.

(1) Поступак се покреће захтевом странке или по службеној дужности.

(2) Поступак се покреће по службеној дужности кад је то прописом одређено или кад орган утврди или сазна да је, с обзиром на чињенично стање, неопходно да се заштити јавни интерес.

(3) Пре покретања поступка по службеној дужности који није у интересу странке орган прибавља информације и предузима радње да би утврдио да ли су испуњени услови за покретање поступка и, ако јесу, доноси акт о покретању поступка (закључак, налог и сл). Акт о покретању поступка не доноси се ако орган доноси усмено решење (члан 143. овог закона).

(4) При покретању поступка по службеној дужности орган узима у обзир и представке грађана и организација и упозорења надлежних органа.

(5) Поступак не може да се покрене по службеној дужности у управним стварима у којима по закону или природи ствари поступак може да се покрене само захтевом странке.

2. Тренутак покретања поступка

Члан 91.

(1) Поступак је покренут захтевом странке кад орган прими захтев странке.

(2) Поступак је покренут по службеној дужности који је у интересу странке кад орган предузме било коју радњу ради вођења поступка.

(3) Поступак који се покреће по службеној дужности, а није у интересу странке сматра се покренутим кад је странка обавештена о акту о покретању поступка.

(4) Акт о покретању поступка садржи и позив за усмену расправу као и чињенице на основу којих је орган утврдио да су испуњени услови за покретање поступка, о којима се странка може изјаснити.

(5) Обавештавање странке о акту о покретању поступка врши се према одредбама овог закона о достављању.

3. Одбацивање захтева странке

Члан 92.

(1) Орган решењем одбацује захтев којим је покренут поступак ако:
1) није реч о управној ствари;
2) није надлежан за одлучивање о управној ствари, а не може да одреди ко је надлежан;
3) подносилац захтева очигледно није ималац права или правног интереса о коме се одлучује у управном поступку;
4) захтев није поднет у року;
5) у истој управној ствари већ се води управни или судски поступак или је о њој већ правноснажно одлучено решењем којим је странци признато право или наложена нека обавеза;
6) захтев не буде уређен у року који је одредио орган (члан 59. став (2) овог закона).

(2) Орган може у току целог поступка да одбаци захтев странке.

4. Захтев да се призна својство странке

Члан 93.

(1) Лице које не учествује у поступку као странка може поднети захтев да му се призна својство странке, до окончања другостепеног поступка.

(2) О захтеву се одмах упознају остале странке, да би се изјасниле.

5. Покретање поступка јавним саопштењем и спајање управних ствари у један поступак

Покретање поступка јавним саопштењем

Члан 94.

(1) Орган може да покрене поступак јавним саопштењем према већем броју лица која му нису позната или не могу да се одреде, ако могу да имају својство странке у поступку, а захтев органа је битно исти према свима.

(2) Поступак је покренут када се јавно саопштење објави на веб презентацији и огласној табли органа.

(3) Јавно саопштење може да се објави и у службеном гласилу, дневним новинама или на други погодан начин.

Спајање више управних ствари у један поступак

Члан 95.

(1) Орган може да покрене и води један поступак са више странака чија се права или обавезе заснивају на истом или сличном чињеничном стању и истом правном основу, ако је стварно надлежан да одлучује о њиховим управним стварима.

(2) Под истим условима једна или више странака могу да остваре више различитих захтева у једном управном поступку.

Самостално иступање странке

Члан 96.

(1) Свака странка задржава право да самостално иступа у поступку који је покренут јавним саопштењем или у коме је више управних ствари спојено у један поступак.

(2) У решењу којим се предузимају мере према странкама одређује се на које се странке оне односе, ако странке заједнички не учествују у поступку са истим захтевима или ако законом није друкчије предвиђено.

6. Измена захтева

Члан 97.

(1) Странка може да измени захтев док не буде обавештена о решењу првостепеног органа, ако се измена заснива на битно истом чињеничном стању.

(2) О томе да ли је измена захтева недозвољена орган одлучује решењем.

7. Одустанак од захтева и последице одустанка

Члан 98.

(1) Странка може потпуно или делимично да одустане од захтева док не буде обавештена о решењу другостепеног органа.

(2) Сматра се да је странка одустала од захтева и ако њено понашање очигледно указује да више нема интереса да учествује у поступку.

(3) Кад странка одустане од захтева, решењем се обуставља поступак, изузев када се противна страна противи обустављању поступка или када је настављање поступка, који је могао бити покренут и по службеној дужности, у јавном интересу.

(4) Странка која је одустала од захтева сноси трошкове који су настали до обустављања поступка, ако није друкчије прописано.

8. Поравнање

Члан 99.

(1) Орган у току целог поступка настоји да се противне странке у целини или делимично поравнају.

(2) Поравнање мора бити јасно и одређено и не сме бити на штету јавног интереса или правних интереса трећих лица.

(3) Поравнање се уписује у записник о поравнању и закључено је када странке прочитају и потпишу записник о поравнању.

(4) Оверен препис записника предаје се странкама, на њихов захтев.

(5) Ако прихвати предложено поравнање орган решењем у целини или делимично обуставља поступак.

(6) У решењу о главној ствари орган образлаже зашто није прихватио да се закључи поравнање.

(7) Поравнање има снагу извршног решења донетог у управном поступку.

II. ПРЕКИД И ОБУСТАВЉАЊЕ ПОСТУПКА

1. Прекид поступка

Члан 100.

(1) Орган прекида поступак решењем:
1) ако законски заступник странке умре или изгуби процесну способност – док се странци не постави привремени заступник или не одреди законски заступник;
2) ако законски заступник физичког лица не показује потребну пажњу у заступању – док орган старатељства не одлучи о томе кога ће поставити за новог законског заступника;
3) ако странку заступа законски заступник чији су интереси супротни интересима странке или ако противне странке заступа исти законски заступник – док орган старатељства не одлучи о томе кога ће поставити за новог законског заступника;
4) ако наступе правне последице стечаја – док стечајни управник не ступи у поступак.

(2) Поступак се прекида и у другим случајевима одређеним законом.

(3) Жалба против решења о прекиду поступка не одлаже извршење решења. О наставку поступка орган обавештава другостепени орган.

(4) Док је поступак прекинут не теку рокови за предузимање радњи у поступку, нити рок у коме је орган дужан да изда решење.

2. Обустављање поступка

Члан 101.

(1) Поступак се обуставља ако орган нађе да нема услова да се даље води, а закон не налаже да се поступак настави.

(2) Поступак се обуставља и у другим случајевима одређеним законом.

(3) Поступак се обуставља решењем.

III. ТОК ПОСТУПКА ДО ДОНОШЕЊА РЕШЕЊА

1. Заједничке одредбе

Начин утврђивања чињеница у поступку

Члан 102.

(1) Орган утврђује чињенице и околности од значаја за поступање у управној ствари.

(2) Странка не мора да прибави доказе које може да прибави орган, нити уверења и друге исправе које органи нису дужни да издају.

(3) Ако се не ради о чињеницама које су општепознате, странка је дужна да за своје наводе предложи доказе и да их поднесе органу, ако је могуће.

(4) Чињенично стање на коме заснива свој захтев странка је дужна да изнесе тачно, потпуно и одређено.

Дужност органа да прибави податке по службеној дужности

Члан 103.

(1) Орган је дужан да по службеној дужности, у складу са законом, врши увид, прибавља и обрађује податке о чињеницама о којима се води службена евиденција, а који су неопходни за одлучивање (члан 9. став (3) овог закона).

(2) Ако службену евиденцију води други орган, орган који води поступак дужан је да хитно затражи податке, а замољени орган да бесплатно уступи податке у року од 15 дана, ако није друкчије прописано. Ако се тражени подаци могу добити електронским путем, замољени орган их доставља у најкраћем року.

(3) У поступку који се покреће по захтеву странке орган може да врши увид, прибавља и обрађује личне податке о чињеницама о којима се води службена евиденција када је то неопходно за одлучивање, осим ако странка изричито изјави да ће те податке прибавити сама. Ако странка у року не поднесе личне податке неопходне за одлучивање органа, захтев за покретање поступка ће се сматрати неуредним (члан 59. став (2) овог закона).

2. Непосредно одлучивање

Члан 104.

(1) Орган може непосредно да одлучи о управној ствари:
1) ако је чињенично стање утврђено на основу чињеница и доказа које је странка изнела у захтеву или на основу општепознатих чињеница или чињеница које су познате органу;
2) ако чињенично стање може да се утврди на основу података из службених евиденција, а странка не мора да се изјасни ради заштите њених права и правних интереса;
3) ако се доноси усмено решење, а чињенице на којима се оно заснива су учињене вероватним (члан 116. ст. (5) и (6) овог закона);
4) ако је то посебним законом одређено.

(2) У поступку непосредног одлучивања од странке се не узима изјава и не води испитни поступак.

3. Привремене мере

Члан 105.

(1) Орган може да одреди привремену меру, у складу са законом.

(2) О привременој мери одлучује се привременим решењем, које се издаје без одлагања.

4. Испитни поступак

Члан 106.

(1) Испитни поступак води се ако у поступку непосредног одлучивања не могу да се утврде чињенице које су од значаја за поступање у управној ствари или ако странкама мора да се пружи прилика да се изјасне ради заштите њихових права и правних интереса.

(2) Странка има право да се у испитном поступку изјасни о чињеницама које су изнете и о понуђеним доказима, да учествује у извођењу доказа, поставља питања другим странкама, сведоцима и вештацима, износи чињенице које су од значаја за поступање у управној ствари, предлаже доказе, износи правне тврдње и побија тврдње које се не слажу с њеним.

(3) Орган је дужан да упозори странку, сведока и вештака да могу да ускрате давање изјаве, односно сведочење или вештачење под условима прописаним овим законом, као и да је давање лажног исказа кривично дело.

(4) Орган је дужан да одлучи о свим захтевима и предлозима странке.

(5) Поступак не може да се оконча док се странци не пружи прилика да се изјасни о чињеницама које су од значаја за поступање у управној ствари (члан 11. овог закона).

5. Претходно питање

Појам

Члан 107.

(1) Ако орган наиђе на питање без чијег решења не може да одлучи о управној ствари, а које чини самосталну правну целину и за чије решавање је надлежан суд или други орган (претходно питање), може сам да расправи претходно питање или да прекине поступак док суд или други орган не реше претходно питање.

(2) Одлука органа о претходном питању има правна дејства само у поступку у коме је орган расправио претходно питање.

(3) Орган је дужан да прекине поступак ако се претходно питање тиче постојања кривичног дела или брака, утврђивања родитељства или ако је то законом одређено.

(4) Поступак се мора прекинути и ако се пред судом или другим органом већ решава претходно питање.

(5) Орган наставља поступак када буде донето коначно решење надлежног органа или правноснажна одлука надлежног суда о претходном питању.

Покретање поступка у коме се решава претходно питање

Члан 108.

(1) Ако се поступак у коме се решава претходно питање покреће по службеној дужности орган који је прекинуо поступак тражи од суда или другог органа да покрене поступак.

(2) Ако се поступак у коме се решава претходно питање покреће на захтев странке, орган који је прекинуо поступак налаже једној од странака да у одређеном року тражи од надлежног органа покретање поступка по претходном питању и да му о томе поднесе доказ. При томе ће орган упозорити странку на последице пропуштања.

(3) Ако странка поводом чијег захтева је покренут поступак не поднесе у одређеном року доказ о томе да је од надлежног органа тражила покретање поступка по претходном питању, сматра се да је одустала од захтева, а орган који је покренуо поступак решењем обуставља поступак. Ако то не учини противна странка, орган наставља поступак и сам расправља претходно питање.

6. Усмена расправа

Обавезност и рочиште

Члан 109.

(1) Овлашћено службено лице заказује усмену расправу када у поступку учествују противне странке или када мора да се изврши увиђај или саслуша сведок или вештак.

(2) Овлашћено службено лице може, по службеној дужности или на предлог странке, да закаже усмену расправу увек када је то корисно за разјашњење управне ствари.

(3) Орган предузима све да се усмена расправа не одуговлачи и не одлаже и оконча на првом рочишту.

(4) Орган је дужан да најмање осам дана пре рочишта позив достави странкама и другим лицима чије је присуство потребно на рочишту. Странци се доставља и поднесак који је дао повод за рочиште.

Позив

Члан 110.

У позиву се означава назив органа који је издао позив, лично име и адреса лица које се позива, место и време доласка позваног, предмет због кога се позива и у ком својству (као странка, сведок, вештак, итд) и шта позвани треба да прибави, односно поднесе. У случају спречености да се одазове позиву лице је дужно да о томе извести орган који је издао позив.

Видеоконференцијска усмена расправа

Члан 111.

Орган који има техничке могућности може заказати видеоконференцијску усмену расправу, на коју се сходно примењују одредбе овог закона о усменој расправи.

Јавност усмене расправе. Искључење јавности

Члан 112.

(1) Усмена расправа је јавна.

(2) Овлашћено службено лице може по службеној дужности или на предлог странке или другог учесника у поступку, да искључи јавност на целој усменој расправи или њеном делу: ако се расправља о чињеницама које представљају тајне податке сагласно закону или пословну тајну; ако то захтевају интереси јавног реда или разлози морала; ако се расправља о односима у породици; ако постоји озбиљна и непосредна опасност да усмена расправа буде ометана.

(3) Искључење јавности објављује се на интернет страници и огласној табли органа.

(4) Јавност не сме бити искључена док се објављује решење.

(5) Искључење јавности не односи се на странке, њихове законске или привремене заступнике, пуномоћнике, овлашћене представнике и стручне помагаче.

(6) Овлашћено службено лице може допустити да таквој усменој расправи присуствују поједина службена лица и научни и јавни радници, ако је присуство значајно за њихову службу или рад. Упозорава их да су дужни да као тајну чувају све што су сазнали на усменој расправи.

Јавна објава усмене расправе

Члан 113.

(1) Орган може јавно да објави да је заказао усмену расправу ако позиви не могу да се доставе на време, а вероватно је да постоје лица која могу да имају својство странке, а не учествују у поступку, или ако то налажу други слични разлози.

(2) Јавна објава усмене расправе садржи све податке као позив, а уз то и позив да усменој расправи приступи свако ко сматра да се управна ствар тиче његових права, обавеза или правних интереса.

(3) Усмена расправа јавно се објављује према одредбама овог закона о јавном достављању (члан 78. овог закона).

Изостанак странке са усмене расправе

Члан 114.

(1) Ако странка која се није изјаснила о предмету испитног поступка не дође на усмену расправу, а није утврђено да јој је позив уредно достављен, овлашћено службено лице одлаже усмену расправу, изузев ако је усмена расправа јавно објављена.

(2) Ако је поступак покренут захтевом странке, па она не дође на усмену расправу мада је уредно позвана, орган решењем обуставља поступак ако из целокупног стања ствари може да се претпостави да је странка одустала од захтева. Ако то не може да се претпостави или ако поступак мора да се настави у јавном интересу, овлашћено службено лице, с обзиром на околности случаја, одржава усмену расправу без одсутне странке или је одлаже.

(3) Ако странка према којој је покренут поступак не дође на усмену расправу на коју је уредно позвана без оправданог разлога, овлашћено службено лице може одржати усмену расправу без ње, а може и да одложи усмену расправу о њеном трошку.

Место усмене расправе и одржавање реда

Члан 115.

(1) Усмена расправа одржава се у седишту органа или на месту увиђаја.

(2) Усмена расправа може да се одржи и изван седишта органа, ако се тако знатно смањују трошкови или то погодује темељнијем, бржем и лакшем расправљању.

(3) Службено лице упозориће лице које омета ток усмене расправе на непримерено понашање, а ако то лице настави са ометањем расправе може јој решењем изрећи новчану казну до износа просечне месечне зараде по запосленом, са порезима и доприносима, која је остварена у Републици Србији у претходном месецу, према подацима органа надлежног за послове статистике. У случају наставка ометања расправе, службено лице може то лице удаљити.

(4) Жалба на решење о новчаној казни не одлаже извршење решења.

7. Доказивање

Доказивање чињеница

Члан 116.

(1) Чињенице које су од значаја за поступање у управној ствари утврђују се доказима.

(2) Доказивање почиње када орган установи које су то чињенице и које су од њих спорне.

(3) Не доказују се општепознате чињенице.

(4) Не доказују се ни чињенице чије постојање закон претпоставља. Дозвољено је доказивати да оне не постоје, ако законом друкчије није одређено.

(5) О управној ствари може да се одлучи на основу чињеница које нису потпуно утврђене или које се доказима само посредно утврђују (чињенице које су учињене вероватним), ако је то законом одређено.
(6) На извођење доказа којима се чињенице чине вероватним не примењују се одредбе овог закона о извођењу доказа.

Извођење доказа пред замољеним органом

Члан 117.

Орган који води поступак, по службеној дужности или на предлог странке, може да одлучи да се доказни поступак изведе пред замољеним органом, ако је извођење доказа пред органом који води поступак неизводљиво или скопчано са несразмерним трошковима или великим губитком времена.

Исправе

Јавна исправа

Члан 118.

(1) Јавна исправа је исправа коју је у прописаном облику издао орган, у границама своје надлежности.

(2) Јавна исправа доказује оно што се у њој утврђује или потврђује. Исту доказну вредност имају и друге исправе које су прописима изједначене са јавном исправом.

(3) Микрофилмска или електронска копија јавне исправе и репродукција копије јавне исправе изједначени су у поступку доказивања са јавном исправом, ако их је издао орган у границама своје надлежности.

Ограничење трајања, смањење или губитак доказне вредности јавне исправе

Члан 119.

(1) Кад промена правних чињеница (догађаји, правни послови и слично) може да утиче на оно што се у јавној исправи утврђује или потврђује, за потребе доказивања може се прибавити нова јавна исправа.

(2) Ако је на јавној исправи нешто прецртано, остругано, избрисано или уметнуто или ако она има друге спољне недостатке, овлашћено службено лице цени, с обзиром на околности случаја, да ли је доказна вредност јавне исправе престала или је смањена и колико.

Неправилност јавне исправе и копије јавне исправе

Члан 120.

Дозвољено је да се доказује да су у јавној исправи или копији јавне исправе чињенице неистинито потврђене или да је јавна исправа, односно копија јавне исправе неисправно састављена.

Подношење исправа

Члан 121.

(1) Исправе подносе странке или прибавља орган који води поступак.

(2) Странка подноси исправу у оригиналу или микрофилмској или електронској копији или репродукцији копије, или у овереном или обичном препису.

(3) Овлашћено службено лице увек може захтевати да се покаже оригинал исправе.

(4) Ако је препис веран оригиналу, овлашћено службено лице о томе ставља службену белешку на препису.

(5) Сматра се да је странка поднела исправу и кад обавести орган о томе у којој се службеној евиденцији налази одговарајући запис који је доступан органу.

Дужност странке, трећег лица и органа да поднесу исправу

Члан 122.

(1) Овлашћено службено лице може странци која се позива на исправу наложити да је поднесе, ако странка њоме располаже или може да је прибави.

(2) Ако се исправа налази код противне странке која неће добровољно да је поднесе, овлашћено службено лице налаже јој да исправу поднесе на усменој расправи.

(3) Ако странка упркос налогу не поднесе исправу орган цени, с обзиром на околности случаја, од каквог је то значаја за одлучивање о управној ствари.

(4) Ако се исправа налази код трећег лица које неће добровољно да је покаже, овлашћено службено лице налаже му да исправу покаже на усменој расправи. Пре тога, трећем лицу пружа се прилика да се изјасни.

(5) Треће лице може одбити да покаже исправу из разлога из којих сведок може да ускрати сведочење, али и из других оправданих разлога (члан 125. овог закона).

(6) Против трећег лица које неоправдано одбије да покаже исправу поступа се као против сведока који неоправдано ускраћује сведочење.

(7) Странка која се позива на исправу која се налази код трећег лица дужна је да њему накнади трошкове који су настали у вези с показивањем исправе.

(8) Орган који води поступак прибавља по службеној дужности исправу која се налази код другог органа.

(9) Странци се тиме не ускраћује право да и сама прибави такву исправу.

Стране исправе и превођење

Члан 123.

(1) Стране исправе које имају доказну вредност јавне исправе у држави у којој су издате имају, под условом узајамности, доказну вредност као домаће јавне исправе, ако су прописано оверене.

(2) Уз исправу састављену на страном језику прилаже се оверени превод, ако је потребно.
Сведоци

Kо може бити сведок и дужност сведочења

Члан 124.

(1) Сведок може да буде свако лице које је било способно да опази чињеницу о којој треба да сведочи и ко може своје опажање да саопшти.

(2) Лице које учествује у поступку као овлашћено службено лице не може бити сведок.

(3) Свако лице које се позива као сведок дужно је да се одазове позиву и да сведочи, ако законом није друкчије прописано.

Право да се ускрати сведочење

Члан 125.

(1) Не сме да се саслуша као сведок, и дужно је да ускрати сведочење, лице које би сведочењем повредило обавезу чувања државне тајне док га надлежни орган тога не ослободи.

(2) Сведок има право да ускрати сведочење о:
1) појединим питањима – ако би одговором изложио тешкој срамоти, знатној имовинској штети или кривичном гоњењу себе, крвног сродника у правој линији, а у побочној линији до трећег степена закључно, супружника, ванбрачног партнера, тазбинског сродника до другог степена закључно, па и када је брачна заједница престала, старатеља или штићеника, усвојитеља или усвојеника;
2) појединим питањима – ако би одговором повредио право или обавезу да чува тајну утврђену сагласно закону и прописима који уређују тајност података, односно пословну или професионалну тајну;
3) чињеницама које је сазнао као пуномоћник, верски исповедник, лекар или вршећи други позив, ако је обавезан да као тајну чува оно што је сазнао.

(3) Сведок може да ускрати сведочење и о другим чињеницама ако наведе важне разлоге и учини их барем вероватним.

(4) Опасност од имовинске штете не даје сведоку право да ускрати сведочење о правним пословима којима је присуствовао као сведок, посредник или записничар, о радњама које су у вези са спорним односом, а које је предузео као правни претходник или заступник странке, као и у случају када посебни прописи обавезују сведока да поднесе пријаву или да изјаву о неким радњама.

Саслушавање сведока

Члан 126.

(1) Сведоци се саслушавају понаособ и без присуства осталих сведока.

(2) Овлашћено службено лице може поново да саслуша сведока, а може и да суочи сведоке чији се искази не слажу.

(3) Сведоци који због старости, болести или инвалидитета не могу да дођу на усмену расправу саслушавају се у стану или другом објекту у коме бораве.

(4) Саслушању малолетног сведока присуствује законски заступник.

(5) Од сведока се узимају лично име, број личне карте, пребивалиште или боравиште и подаци о односу са странком. Потом овлашћено службено лице поучава сведока о томе у којим случајевима сме да ускрати сведочење.

(6) Питања сведоку морају да буду прецизна и разумљива. Нису дозвољена питања која садрже обману, којима се сведок наводи на одређени одговор или која произлазе из претпоставке да је сведок рекао нешто што стварно није рекао. Сведоку се увек поставља питање откуда му је познато оно што је изрекао.

(7) Питања сведоку најпре поставља овлашћено службено лице, па странке или њихови заступници, преко овлашћеног службеног лица.

Новчана казна сведоку

Члан 127.

(1) Ако уредно позвани сведок не дође на усмену расправу, а не оправда изостанак, или ако се удаљи без одобрења овлашћеног службеног лица, орган може наредити да се сведок принудно доведе и да сноси трошкове довођења, а може сведоку изрећи и новчану казну до износа просечне месечне зараде по запосленом, са порезима и доприносима, која је остварена у Републици Србији у претходном месецу, према подацима органа надлежног за послове статистике.

(2) Ако сведок дође на усмену расправу па неоправдано ускрати сведочење, може да му се изрекне новчана казна до износа просечне месечне зараде по запосленом, са порезима и доприносима, која је остварена у Републици Србији у претходном месецу, према подацима органа надлежног за послове статистике, а ако и после тога неоправдано ускрати сведочење – до износа две просечне месечне зараде по запосленом, са порезима и доприносима, која је остварена у Републици Србији у претходном месецу, према подацима органа надлежног за послове статистике.

(3) Новчана казна изриче се решењем. Орган поништава решење о новчаној казни ако сведок накнадно оправда изостанак са усмене расправе.

(4) Ако сведок накнадно пристане да сведочи, орган може да поништи решење о новчаној казни.

(5) Орган може одлучити да сведок накнади трошкове које је изазвао својим неоправданим изостанком или неоправданим ускраћивањем сведочења.

Вештачење

Члан 128.

(1) Вештачење се изводи када је за утврђивање или оцену неке чињенице потребно стручно знање којим овлашћено службено лице не располаже.

(2) Овлашћено службено лице одређује вештака, једног или више – зависно од сложености вештачења, као и предмет и обим вештачења и рок за давање налаза и мишљења.

(3) Вештачење се може поверити лицу које има одговарајуће образовање и стручно знање, као и научној или стручној установи.

(4) Лице које не може бити сведок не може бити ни вештак.

(5) Странци се пружа прилика да се изјасни о подобности вештака.

Дужност вештачења, ускраћивање вештачења и изузеће вештака

Члан 129.

(1) Ко је одређен за вештака дужан је дати налаз и мишљење.

(2) Вештак може да ускрати вештачење из разлога из којих сведок може да ускрати сведочење, али и из других оправданих разлога.

(3) Странка може захтевати изузеће вештака и ако сумња у његову стручност.

Правила вештачења

Члан 130.

(1) Овлашћено службено лице саопштава вештаку о којим чињеницама треба да да налаз и мишљење.

(2) Ако вештачење није могуће на усменој расправи изводи се изван ње, а вештак саопштава налаз и мишљење на усменој расправи.

(3) Више вештака заједнички дају налаз и мишљење, а ако се не слажу одвојено их излажу.

(4) Ако недостаци налаза и мишљења не могу да се отклоне поновним саслушавањем, вештачење се понавља, са истим или другим вештацима.

Примена овог закона

Члан 131.

На саслушавање и новчано кажњавање вештака сходно се примењују одредбе овог закона о саслушавању и кажњавању сведока.

Тумачи

Примена овог закона

Члан 132.

На тумаче се сходно примењују одредбе овог закона о вештацима.

Увиђај

Члан 133.

(1) Увиђај се изводи када је ради утврђивања неке чињенице потребно непосредно опажање овлашћеног службеног лица.

(2) Странка може да присуствује увиђају. Ко се поред станке позива на увиђај одређује овлашћено службено лице.

(3) Увиђај се изводи на рочишту ако ствар може да се донесе без тешкоћа, иначе се изводи тамо где се ствар налази.

(4) Овлашћено службено лице може наложити да се снима цео увиђај или његов део. Снимак се прилаже записнику.

(5) Држалац ствари, просторија или земљишта који су предмет увиђаја или у којима или на којима се налази предмет увиђаја или преко којих се прелази да би се извео увиђај, мора дозволити увиђај.

(6) Он може да забрани увиђај из разлога из којих сведок може да ускрати сведочење.

(7) Против држаоца који неоправдано забрани увиђај примењују се мере као према сведоку који неоправдано ускрати сведочење.

(8) Увиђај у стану дозвољен je само уз сагласност држаоца стана или на основу писмене одлуке надлежног суда.

(9) Овлашћено службено лице не сме дозволити да се увиђај злоупотреби и повреди тајну утврђену сагласно закону и прописима који уређују тајност података, односно пословну, професионалну, научну или уметничку тајну.

(10) Држаоцу ствари надокнађује се штета коју увиђај проузрокује, о чему се доноси решење.

Изјава странке

Члан 134.

Ако чињеница не може да се утврди другим доказима, орган може да узме усмену изјаву странке. Усмена изјава странке узима се и ако би прибављање других доказа отежало остваривање права странке.

Обезбеђење доказа

Члан 135.

(1) У случају оправдане бојазни да неки доказ касније неће моћи да се изведе или да ће његово касније извођење бити отежано, доказ може да се изведе у току поступка или пре покретања поступка (обезбеђење доказа).

(2) Обезбеђење доказа могуће је и после коначности или правноснажности решења.

(3) Обезбеђење доказа врши се по службеној дужности или на предлог странке или лица које има правни интерес.

(4) Предлог за обезбеђење доказа, поред осталог, садржи чињенице које се доказују, доказе који треба да се изведу и разлоге због којих се тражи обезбеђење доказа.

(5) Предлог за обезбеђење доказа доставља се противној странци да се о њему изјасни.

(6) Постоји ли опасност од одлагања, о предлогу се одлучује без претходног изјашњења противне странке.

(7) О предлогу за обезбеђивање доказа решењем одлучује орган који води поступак.

(8) Кад се обезбеђивање доказа предлаже пре покретања поступка или после коначности или правноснажности решења, о предлогу одлучује орган на чијем се подручју налази ствар која треба да се разгледа или борави лице које треба да се саслуша.

(9) Докази се изводе пред органом који је одлучио о предлогу за обезбеђење доказа.

ДЕО ПЕТИ

РЕШЕЊЕ И ЗАКЉУЧАК

I. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ О РЕШЕЊУ

Појам решења

Члан 136.

(1) Решењем се одлучује о праву, обавези или правном интересу странке.

(2) Решење се доноси и у другим случајевима који су овим законом одређени.

Решење колегијалног органа

Члан 137.

(1) Колегијални орган доноси решење већином гласова укупног броја чланова, ако друкчије није прописано.

(2) Код подељеног броја гласова, одлучује глас председавајућег колегијалног органа.

Заједничко решење

Члан 138.

(1) Кад је прописано да орган доноси решење уз претходну сагласност другог органа, решење се доноси пошто други орган да сагласност и у њему се наводи акт којим је она дата.

(2) Кад је прописано да орган доноси решење уз накнадну сагласност другог органа, орган сачињава решење и доставља га са списима другом органу, који посебним актом даје сагласност. Решење је донето када је други орган дао накнадну сагласност.

(3) Када је прописано да се решење доноси уз мишљење другог органа, решење не може да се донесе док се мишљење не прибави.

(4) Орган је дужан да претходну или накнадну сагласност или мишљење достави органу који доноси решење, у року од 30 дана од дана пријема захтева. Ако орган не поступи у том року сматраће се да је дао сагласност, односно мишљење, осим ако посебним законом није друкчије предвиђено.

Делимично, допунско и привремено решење

Члан 139.

(1) Кад се у поступку одлучује о више питања, а само нека су сазрела за одлучивање орган може само о њима да донесе решење (делимично решење).

(2) Кад решењем није одлучено о свим питањима орган може, на захтев странке или по службеној дужности, донети решење о питањима о којима није одлучено (допунско решење).

(3) Ако према околностима случаја треба да се пре окончања поступка привремено уреде спорна питања или односи, доноси се решење које се заснива на чињеницама које су познате у време доношења решења (привремено решење).

(4) Доношење привременог решења по предлогу странке орган може условити давањем обезбеђења за штету која би могла, услед извршења тог решења, настати за супротну странку, ако захтев предлагача не буде усвојен.

(5) Решењем којим се окончава поступак орган укида привремено решење, ако законом није друкчије предвиђено.

(6) Делимично, допунско и привремено решење, у погледу правних средстава и извршења, сматрају се као самостална решења.

II. ОБЛИК И ДЕЛОВИ РЕШЕЊА

Облик решења

Члан 140.

Решење се доноси у писаном облику (електронски или папирни документ), а изузетно у усменом облику.

Делови и садржина решења

Члан 141.

(1) Решење у писаном облику садржи увод, диспозитив (изреку), образложење, упутство о правном средству, потпис овлашћеног службеног лица и печат органа или други вид потврде о аутентичности.

(2) Увод садржи назив и адресу органа који доноси решење и пропис о његовој надлежности, број и датум решења, лично име или назив странке и њених заступника и њихово пребивалиште или седиште и кратко назначење предмета поступка. Ако решење не доноси руководилац органа, већ овлашћено службено лице, увод садржи и његово лично име и правни основ његовог овлашћења.

(3) Диспозитив садржи кратку и јасну одлуку. По потреби, може да се подели у више тачака. У посебне тачке уносе се рок, услов или налог, кад их решење, у складу са законом, садржи, назнака да жалба не одлаже извршење решења и одлука о трошковима поступка.

(4) Образложење мора да буде разумљиво и да садржи кратко излагање захтева странке, чињенично стање и доказе на основу којих је оно утврђено, разлоге који су били одлучујући код оцене сваког доказа, прописе и разлоге који, с обзиром на утврђено чињенично стање, упућују на одлуку из диспозитива и разлоге зашто није уважен неки захтев или предлог. Образложење садржи и разлоге због којих је орган одступио од решења која је раније доносио у истим или сличним управним стварима. Ако је одлучено по слободној оцени, образложење садржи и пропис који орган овлашћује на то, разлоге којима се руководио при одлучивању и у којим границама и с којим циљем је применио овлашћење да одлучује по слободној оцени. Ако жалба не одлаже извршење решења, образложење садржи и позивање на закон који то предвиђа.

(5) У упутству о правном средству странка се обавештава да ли против решења може да се изјави жалба или покрене управни спор. Ако може да се изјави жалба, упутство садржи назив органа коме се жалба изјављује, назив органа коме се жалба предаје и у ком року, висину таксе која се плаћа и да жалба може да се изјави усмено на записник код органа против чијег решења се изјављује. Ако може да се покрене управни спор, упутство садржи назив и седиште суда коме се подноси тужба, рок у коме се подноси тужба и висину таксе која се плаћа.

(6) Странка којој је дато погрешно упутство о правном средству може да поступи по прописима или по упутству, због чега не сме да трпи штетне последице. Кад није било никаквог упутства или је било непотпуно, странка може да поступи по важећим прописима или да у року од осам дана од када је обавештена о решењу захтева допуну решења.

(7) Решење потписује овлашћено службено лице које га доноси, односно руководилац органа.

(8) Решење које је донео колегијални орган потписује председавајући, ако друкчије није прописано.

(9) Изузетно, типско решење се не потписује, већ се уместо потписа ставља факсимил или одштампано лично име овлашћеног службеног лица.

Решење у виду забелешке на спису

Члан 142.

Решење може да садржи само диспозитив у виду забелешке на спису ако се у мање значајним једностраначким управним стварима усваја захтев странке, а не дира у јавни интерес или интерес трећих лица и ако друкчије није прописано.

Усмено решење

Члан 143.

(1) Усмено решење доноси се кад се предузимају хитне мере у јавном интересу, да би се обезбедио јавни ред и мир и јавна безбедност или отклонила непосредна опасност по живот или здравље људи или имовину.

(2) На захтев странке, ако је поднет у року од 60 дана од доношења усменог решења, орган мора да изради и достави странци писмено решење у року од осам дана од постављања захтева.

III. ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА У РЕШЕЊУ

Члан 144.

(1) Орган увек може да исправи своје решење или његове оверене преписе и уклони грешке у именима или бројевима, писању или рачунању и друге очигледне нетачности.

(2) Решење о исправци почиње да производи правна дејства од када и решење које се исправља, али ако је исправка неповољна по странку – од када странка буде обавештена о исправци.

IV. РОК ЗА ИЗДАВАЊЕ РЕШЕЊА

Члан 145.

(1) Издавање решења је доношење и обавештавање странке о донетом решењу.

(2) Кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка.

(3) Кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка.

V. ЗАКЉУЧАК

Члан 146.

(1) Закључак је управни акт којим орган управља поступком и који се доноси кад овим законом није одређено да се доноси решење.

(2) Закључак се доноси у усменом облику, а у писаном облику – кад странка то затражи или је то неопходно ради правилног вођења поступка.

(3) Против закључка није дозвољена жалба, нити се може покренути управни спор.

(4) Закључак се може побијати жалбом, односно тужбом против решења.

(5) На закључак се сходно примењују одредбе овог закона о решењу.

ДЕО ШЕСТИ

ПРАВНА СРЕДСТВА

I. ПРИГОВОР

Право на приговор и рок за изјављивање приговора

Члан 147.

(1) Приговор може да се изјави због неиспуњења обавеза из управног уговора (члан 25. овог закона), због управне радње (члан 28. овог закона) и због начина пружања јавних услуга (члан 32. овог закона), ако не може да се изјави друго правно средство у управном поступку.

(2) Приговор се изјављује у року од:
1) шест месеци од пропуштања органа да испуни обавезу из управног уговора;
2) 15 дана од предузимања управне радње или од пропуштања да се управна радња предузме;
3) 15 дана од када се јавна услуга не пружа тако да обезбеди уредно и квалитетно, под једнаким условима, остваривање права и задовољавање потреба корисника.

Изјављивање приговора и поступање по приговору

Члан 148.

(1) Приговор се изјављује руководиоцу органа на чије се поступање односи, који и одлучује о приговору.

(2) На приговор се сходно примењују одредбе овог закона о облику и садржини жалбе.

(3) Руководилац органа утврђује чињенично стање и испитује законитост и правилност поступања органа.

Одлучивање о приговору

Члан 149.

(1) О приговору се одлучује решењем, које се издаје у року од 30 дана од пријема приговора.

(2) Руководилац органа одбацује приговор који није благовремен или дозвољен, који је изјавило неовлашћено лице и који није уређен у року који је одредио (члан 59. став (2) овог закона), одбија приговор ако није основан или усваја приговор ако је основан.

(3) Решењем којим се усваја приговор:
1) одређује се даљи начин испуњења обавеза органа из управног уговора и одлучује о захтеву за накнаду штете – ако је приговор изјављен поводом управног уговора;
2) обуставља се предузимање управне радње и одређује начин на који се отклањају њене последице или се налаже предузимање управне радње – ако је приговор изјављен због управне радње;
3) налаже се предузимање законом одређених мера ради отклањања недостатака у пружању јавне услуге – ако је приговор изјављен због начина пружања јавних услуга.

Овлашћења органа у поступку по жалби против решења о приговору

Члан 150.

Орган који одлучује о жалби против решења о приговору има овлашћења као орган који је одлучивао о приговору (члан 149. овог закона).

II. ЖАЛБА

1. Основне одредбе

Право на жалбу

Члан 151.

(1) Против решења првостепеног органа странка има право на жалбу, ако жалба није законом искључена.

(2) Против решења Владе не може се поднети жалба.

(3) Странка има право на жалбу ако решење није издато у законом одређеном року.

(4) Странка има право на жалбу и у другим случајевима који су законом прописани.

(5) Странка нема право на жалбу ако је посебним законом предвиђено да се неиздавање решења у законом одређеном року сматра усвајањем захтева странке.

(6) Против првостепеног решења жалбу може поднети свако лице на чија права, обавезе или правне интересе може да утиче исход управног поступка, у року у коме жалбу може поднети странка.

(7) Други органи и организације могу поднети жалбу против решења ако су на то овлашћени законом.

Обавештење о донетом решењу лицу коме није признато својство странке

Члан 152.

(1) Орган је дужан да лице коме је одбијен захтев за признавање својства странке обавести о решењу које је донео.

(2) Обавештење садржи број решења и назив органа који га је донео, које су странке учествовале у поступку, текст диспозитива решења и поуку о правном средству против решења.

(3) О њему се лице обавештава према одредбама овог закона о достављању.

Рок за жалбу

Члан 153.

(1) Жалба се подноси у року од 15 дана од обавештавања странке о решењу, ако законом није друкчије прописано.

(2) Кад орган не изда решење у законом прописаном року жалба може да се поднесе после истека тог рока, а најкасније у року од годину дана од истека тог рока.

Одложно дејство жалбе

Члан 154.

(1) Решење не може да се изврши док не истекне рок за жалбу, ако законом није друкчије прописано.

(2) Жалба одлаже извршење решења и док жалилац не буде обавештен о решењу којим је одлучено о жалби, ако законом није друкчије прописано.

(3) Кад у поступку учествују две или више странака са истим захтевима, жалба макар и једне странке одлаже извршење решења према свакој.

Одступања од одложног дејства жалбе

Члан 155.

(1) Усмено решење извршава се и пре истека рока за жалбу и после подношења жалбе.

(2) Решење се, изузетно, извршава пре истека рока за жалбу, као и после подношења жалбе, ако би одлагање извршења странци нанело ненадокнадиву штету или теже угрозило јавни интерес.

Одрицање од права на жалбу

Члан 156.

(1) Странка може да се одрекне права на жалбу од када је обавештена о решењу до истека рока за жалбу.

(2) Одрицање од права на жалбу не може да се опозове.

(3) Само ако се све странке и лице коме је одбијен захтев за признавање својства странке у првостепеном поступку одрекну права на жалбу, решење постаје коначно и правноснажно.

Одустанак од жалбе

Члан 157.

(1) Жалилац може одустати од жалбе док не буде обавештен о решењу којим је одлучено о жалби.

(2) Одустанак од жалбе не може да се опозове.

(3) Кад жалилац одустане од жалбе, поступак по жалби обуставља се решењем које садржи и трошкове поступка по жалби.

Разлози због којих решење може да се побија

Сви разлози

Члан 158.

(1) Решење може да се побија:
1) због тога што у њему није уопште или није правилно примењен закон, други пропис или општи акт;
2) због тога што га је донео ненадлежни орган;
3) због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања;
4) због тога што је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак о чињеничном стању;
5) због повреде правила поступка;
6) због тога што су прекорачене границе овлашћења при одлучивању по слободној оцени или због тога што решење није донето сагласно циљу због кога је то овлашћење дато;
7) због тога што није правилно примењено овлашћење за одлучивање по слободној оцени;
8) због тога што није донето сагласно гарантном акту.

Садржина жалбе

Члан 159.

(1) У жалби се мора навести решење које се побија и означити назив органа који га је донео, као и број и датум решења и потпис жалиоца. Довољно је да жалилац у жалби изложи у ком је погледу незадовољан решењем, али жалбу не мора посебно образложити.

(2) У жалби се могу износити нове чињенице и нови докази, али је жалилац дужан да образложи због чега их није изнео у првостепеном поступку.

(3) И кад поднесак није означен као жалба, сматра се као жалба ако из његове садржине произлази јасна намера странке да побија решење.

Предавање жалбе првостепеном органу

Члан 160.

(1) Жалба се предаје првостепеном органу у довољном броју примерака за орган и противну странку.

(2) Ако је жалба предата другостепеном органу, он је одмах прослеђује првостепеном органу.

(3) Жалба која је у року предата другостепеном органу сматра се благовременом.

Предавање жалбе другостепеном органу

Члан 161.

(1) Жалба која је поднета зато што решење није издато у законом одређеном року предаје се другостепеном органу.

(2) Жалба се предаје другостепеном органу и кад првостепени орган не изда у законом одређеном року уверење или другу исправу о чињеницама о којима се води службена евиденција, кад првостепени орган у законом одређеном року не одлучи о захтеву за разгледање списа и у другим случајевима који су законом предвиђени.

2. Поступање првостепеног органа по жалби

Одбацивање жалбe

Члан 162.

(1) Првостепени орган решењем одбацује жалбу која није благовремена, није дозвољена, коју је поднело неовлашћено лице или која није уређена у року који је орган одредио (члан 59. став (2) овог закона).

(2) Жалба не може бити одбачена због тога што не садржи разлоге због којих се решење побија (члан 159. овог закона).

(3) Против решења којим је жалба одбачена може да се изјави жалба у року од осам дана од обавештавања странке о решењу. Жалба се предаје другостепеном органу који, ако сматра да је жалба основана, истовремено одлучује и о жалби која је била одбачена.

Поништавање побијаног решења од стране првостепеног органа

Члан 163.

(1) Првостепени орган поништава побијано решење ако оно садржи неки од разлога за поништавање из члана 183. став (1) тач. 1) – 6) овог закона.

(2) Жалба против решења којим је првостепени орган поништио побијано решење предаје се другостепеном органу, који одлучује о жалби.

Достављање жалбе на одговор

Члан 164.

(1) Ако жалба не буде одбачена нити побијано решење поништено из разлога предвиђених у члану 183. став (1) тач. 1) – 6) овог закона, жалба се доставља противној странци на одговор.

(2) Противна странка доставља одговор у року који одреди орган, а који не може бити краћи од осам ни дужи од 15 дана.

Удовољавање жалбеном захтеву

Члан 165.

(1) Првостепени орган може да замени ожалбено решење како би удовољио жалбеном захтеву. Новим решењем се побијано решење поништава, ако законом није друкчије прописано.

(2) Првостепени орган може да допуни поступак ако нађе да је то неопходно.

(3) Против новог решења може се поднети жалба, која се предаје другостепеном органу.

Прослеђивање жалбе другостепеном органу

Члан 166.

(1) Ако првостепени орган не одбаци жалбу, не поништи побијано решење из разлога предвиђених у члану 183. став (1) тач. 1) – 6) овог закона, нити удовољи жалбеном захтеву, прослеђује жалбу другостепеном органу у року од 15 дана од пријема жалбе, односно 30 дана од пријема жалбе ако је жалба послата на одговор противној странци.

(2) Уз жалбу се прилажу списи, одговор противне странке на жалбу и одговор првостепеног органа на жалбу.

(3) Првостепени орган је дужан да у одговору на жалбу оцени све наводе жалбе.

3. Поступање другостепеног органа по жалби

Одлучивање о жалби

Члан 167.

(1) Другостепени орган решењем одбацује жалбу која није благовремена, није дозвољена, коју је изјавило неовлашћено лице или која није уређена у року који је орган одредио (члан 59. став (2) овог закона).

(2) Ако жалбу не одбаци, другостепени орган може одбити жалбу, поништити решење у целини или делимично и сам одлучити о управној ствари, поништити решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, или га изменити.

(3) Другостепени орган одлучује о жалби на основу чињеничног стања које је утврдио првостепени или другостепени орган.

Границе испитивања побијаног решења

Члан 168.

(1) Другостепени орган испитује побијано решење у границама жалбеног захтева, пошто претходно утврди да ли се жалбени захтев састоји од тражења да се побијано решење измени, да се поништи у целини или делимично или да се поништи у целини или делимично уз доношење новог решења којим се друкчије одлучује о управној ствари.

(2) Другостепени орган испитује постојање разлога за побијање решења који су наведени у жалби, а по службеној дужности испитује постојање разлога за поништавање из члана 183. став (1) тач. 1) – 6) овог закона и надлежност првостепеног органа.

(3) Другостепени орган може да усвоји жалбени захтев и из разлога који нису наведени у жалби.

Измена побијаног решења у корист и на штету жалиоца

Члан 169.

(1) Другостепени орган може да измени побијано решење у корист жалиоца и мимо жалбеног захтева, али само у оквиру захтева који је жалилац поставио у првостепеном поступку и ако тиме не вређа право трећих лица.

(2) Другостепени орган може да измени побијано решење на штету жалиоца, али само из разлога за поништавање из члана 183. став (1) овог закона или укидање решења из члана 184. овог закона.

Одбијање жалбе

Члан 170.

(1) Другостепени орган одбија жалбу ако нађе:
1) да је првостепени орган правилно спровео поступак и да је побијано решење законито и правилно;
2) да је у првостепеном поступку било недостатака који нису утицали на законитост и правилност побијаног решења;
3) да је побијано решење засновано на закону, али из других разлога, а не оних који су наведени у образложењу решења.

(2) Другостепени орган може у образложењу решења којим одбија жалбу да се позове на наводе из образложења првостепеног решења.

Поништавање побијаног решења и одлучивање о жалбеном захтеву или управној ствари

Члан 171.

(1) Другостепени орган поништава побијано решење и прослеђује предмет надлежном органу ако нађе да је побијано решење донео стварно ненадлежан орган.

(2) Другостепени орган сам или преко првостепеног или замољеног органа допуњава поступак ако нађе да је чињенично стање погрешно или непотпуно утврђено или понавља цео поступак или његов део ако нађе да је учињена повреда правила поступка која је утицала на законитост и правилност побијаног решења. У том случају другостепени орган поништава побијано решење и сам одлучује о управној ствари ако нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем.

(3) Ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак. У том случају, другостепени орган је дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење. Против новог решења странка има право на жалбу.

(4) По поништавању побијаног решења другостепени орган ће проследити предмет на поновни поступак првостепеном органу, само ако је потребно да се у тој управној ствари донесе ново решење.

(5) Другостепени орган поништава првостепено решење и сам одлучује о управној ствари и ако нађе да je у побијаном решењу погрешно примењено материјално право или докази погрешно оцењени или да је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак о чињеничном стању или да није правилно примењено овлашћење за одлучивање по слободној оцени.

Измена побијаног решења

Члан 172.

Ако другостепени орган нађе да је побијано решење законито и правилно, али да се циљ због кога је оно донето може постићи и другим средствима повољнијим по странку, измениће првостепено решење у том смислу.

Жалба кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року

Члан 173.

(1) Кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року, другостепени орган захтева да му првостепени орган саопшти зашто благовремено није издао решење. Ако другостепени орган нађе да првостепени орган није издао решење у законом одређеном року из оправданог разлога, продужава рок за издавање решења за онолико колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана.

(2) Ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у законом одређеном року, он сам одлучује о управној ствари или налаже првостепеном органу да изда решење у року не дужем од 15 дана.

(3) Ако првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган, он сам одлучује о управној ствари.

Рок за одлучивање о жалби

Члан 174.

Решење којим се одлучује о жалби издаје се без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок.

ДЕО СЕДМИ

ПОСЕБНИ СЛУЧАЈЕВИ УКЛАЊАЊА И МЕЊАЊА РЕШЕЊА

I. МЕЊАЊЕ И ПОНИШТАВАЊЕ РЕШЕЊА У ВЕЗИ СА УПРАВНИМ СПОРОМ

Члан 175.

Орган против чијег решења је благовремено покренут управни спор може до окончања управног спора, ако уважава све захтеве тужбе, поништити или изменити своје решење из разлога због којих би суд могао да поништи то решење, ако се тиме не вређа право странке у управном поступку или трећег лица.

II. ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА

Разлози за понављање поступка

Члан 176.

(1) Поступак који је окончан решењем против којег не може да се изјави жалба (коначно решење) понавља се:
1) ако се сазна за нове чињенице или стекне могућност да се изведу нови докази који би, сами или у вези са раније изнетим чињеницама или изведеним доказима, могли да доведу до друкчијег решења;
2) ако се решење повољно по странку заснива на неистинитим тврдњама странке којима је овлашћено службено лице доведено у заблуду;
3) ако је решење донело неовлашћено лице, или је поступак водило или у њему одлучивало неовлашћено лице или лице које је морало бити изузето;
4) ако колегијални орган није одлучивао у прописаном саставу или ако за решење није гласала прописана већина чланова колегијалног органа;
5) ако лицу које је могло да има својство странке није пружена прилика да учествује у поступку;
6) ако странка није била заступана сагласно закону;
7) ако странци или другом учеснику у поступку није омогућено да прати ток поступка сагласно члану 55. овог закона;
8) ако је решење донето на основу лажне исправе или лажног исказа сведока или вештака или као последица другог кривичног дела;
9) ако се решење заснива на пресуди суда или одлуци другог органа која је касније правноснажно преиначена, укинута или поништена;
10) ако је надлежни орган накнадно и у битним тачкама друкчије правноснажно одлучио о претходном питању на коме је решење засновано;
11) ако је Уставни суд у истој управној ствари, у поступку по уставној жалби утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом, а истовремено није поништио оспорено решење;
12) ако је Европски суд за људска права у истој управној ствари накнадно утврдио да су права или слободе подносиоца представке повређена или ускраћена.

(2) Разлози из става (1) тач. 1), 3), 5) и 7) овог члана могу бити разлог за понављање поступка на захтев странке само ако није без своје кривице могла да их изнесе у ранијем поступку.

(3) Разлози из става (1) тач. 3) – 7) овог члана не могу бити разлози за понављање поступка ако их је странка без успеха изнела у ранијем поступку.

Иницијатива за понављање поступка

Члан 177.

(1) Понављање поступка може да захтева странка.

(2) Орган који је донео коначно решење може да понови поступак по службеној дужности.

Рокови за понављање поступка

Члан 178.

(1) Странка може да захтева понављање поступка у року од 90 дана од сазнања за разлог за понављање, односно у року од шест месеци од објављивања одлуке Уставног суда или Европског суда за људска права у „Службеном гласнику Републике Србије”.

(2) Исти рокови важе и ако се поступак понавља по службеној дужности.

(3) Када истекне пет година од када је странка обавештена о коначном решењу, више не може да се захтева понављање поступка, нити орган може да понови поступак по службеној дужности.

Захтев за понављање поступка

Члан 179.

(1) Странка мора да у захтеву за понављање поступка учини вероватним разлоге због којих захтева понављање поступка.

(2) Захтев за понављање поступка увек се предаје првостепеном органу.

(3) Првостепени орган доставља захтев са списима другостепеном органу, ако је другостепени орган надлежан да одлучује о захтеву.

Одлагање извршења решења

Члан 180.

(1) Захтев за понављање поступка не одлаже извршење коначног решења.

(2) Изузетно, ако би извршење странци нанело штету која би тешко могла да се надокнади, а одлагање извршења није противно јавном интересу, нити би нанело већу или ненадокнадиву штету противној странци или трећем лицу, орган који одлучује о захтеву за понављање поступка може решењем одложити извршење коначног решења.

Решавање о понављању поступка

Члан 181.

(1) О захтеву за понављање поступка одлучује орган који је донео коначно решење. Исти орган понавља поступак по службеној дужности.

(2) Надлежни орган решењем одбацује захтев који није благовремен, није дозвољен или који је изјављен од неовлашћеног лица или у коме разлог за понављање поступка није учињен вероватним. Ако не одбаци захтев, даље испитује да ли је разлог за понављање поступка могао да доведе до друкчијег решења и, ако нађе да није, решењем одбија захтев.

(3) Ако надлежни орган не одбаци, нити одбије захтев за понављање поступка, решењем дозвољава понављање поступка и одређује обим понављања.

(4) Решење којим се дозвољава понављање поступка одлаже извршење коначног решења.

Поновљени поступак

Члан 182.

(1) Радње у поновљеном поступку предузима орган који је дозволио понављање поступка.

(2) Изузетно, другостепени орган може наложити првостепеном органу да уместо њега предузме радње у поновљеном поступку ако првостепени орган може да их брже и економичније предузме. При томе, другостепени орган одређује рок у коме је првостепени орган дужан да предузме радње и достави му списе.

(3) По понављању поступка, надлежни орган може оставити на снази коначно решење или донети ново решење којим се, с обзиром на околности случаја, коначно решење поништава или укида.

III. ПОНИШТАВАЊЕ КОНАЧНОГ РЕШЕЊА

Члан 183.

(1) Другостепени орган или надзорни орган решењем ће на захтев странке или по службеној дужности у целини или делимично поништити коначно решење:
1) ако је донето у ствари из судске надлежности или у ствари о којој се не одлучује у управном поступку;
2) ако би се његовим извршењем могло проузроковати неко кривично дело;
3) ако његово извршење уопште није могуће;
4) ако је донето без захтева странке (члан 90. став (5) овог закона), а странка накнадно није изричито или прећутно пристала на решење;
5) ако је донето као последица принуде, изнуде, уцене, притиска или других недозвољених радњи;
6) ако садржи неправилност која је по изричитој законској одредби предвиђена као разлог ништавости;
7) ако је решење донео стварно ненадлежни орган, изузев Владе, а није реч о разлогу за поништавање из тачке 1) овог става;
8) ако је у истој управној ствари раније донето правноснажно решење којим је управна ствар друкчије решена;
9) ако приликом доношења решења није правилно спроведен поступак за давање претходне или накнадне сагласности или мишљења другог органа (члан 138. овог закона);
10) ако је решење донео месно ненадлежни орган;
11) ако решење уопште не садржи или садржи погрешно упутство о правном средству.

(2) Решење ће се поништити увек због разлога наведених у тач. 1) – 6), у року од пет година од коначности решења због разлога наведених у тач. 7) – 9), и у року од годину дана од коначности решења због разлога наведених у тач. 10) и 11).

(3) Другостепени орган или надзорни орган ће решењем, по службеној дужности, у целини или делимично поништити коначно решење ако у њему није уопште или није правилно примењен материјални закон, други пропис или општи акт. Решење ће се поништити у року од годину дана од коначности решења.

(4) Ако не постоји другостепени орган и надзорни орган решење ће, сагласно ст. (1) – (3) овог члана, поништити орган који је донео коначно првостепено решење.

IV. УКИДАЊЕ РЕШЕЊА

Члан 184.

(1) Другостепени орган или надзорни орган решењем може на захтев странке или по службеној дужности у целини или делимично укинути решење:
1) ако је оно постало извршно, а укидање је потребно ради отклањања тешке и непосредне опасности по живот и здравље људи, јавну безбедност, јавни мир и јавни поредак или ради отклањања поремећаја у привреди, ако сврха укидања не може успешно да се отклони другим средствима којима се мање дира у стечена права;
2) ако је оно постало правноснажно, а то тражи странка на чији је захтев донето, а укидање није противно јавном интересу, нити интересу трећих лица;
3) кад је то посебним законом одређено.

(2) Ако не постоји другостепени орган или надзорни орган, орган који је донео првостепено решење укинуће, на захтев странке или по службеној дужности, решење у целини или делимично.

V. ПОНИШТАВАЊЕ, УКИДАЊЕ ИЛИ МЕЊАЊЕ ПРАВНОСНАЖНОГ РЕШЕЊА НА ПРЕПОРУКУ ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА

Члан 185.

(1) На препоруку Заштитника грађана орган може, ради усклађивања са законом, новим решењем да поништи, укине или измени своје правноснажно решење, ако странка о чијим је правима или обавезама одлучено, као и противна странка, на то пристану и ако се тиме не вређа интерес трећег лица. Ако орган не сматра да треба да поступи по препоруци Заштитника грађана, њега одмах о томе обавештава.

(2) Поништавање, укидање или мењање решења на препоруку Заштитника грађана није ограничено роком.

VI. ЗАЈЕДНИЧКЕ ОДРЕДБЕ

Рок за издавање решења

Члан 186.

Решење донесено у поновљеном поступку, о поништавању коначног решења и укидању решења издаје се најкасније у року од 60 дана од покретања поступка.

Правне последице поништавања и укидања решења

Члан 187.

(1) Поништавањем решења уклањају се све правне последице које је решење произвело и оно се онемогућава да даље производи правне последице.

(2) Укидањем решења не уклањају се правне последице које је решење већ произвело, већ се решење онемогућава да даље производи правне последице.

(3) Странка која трпи стварну штету услед укидања извршног решења ради отклањања тешке или непосредне опасности по живот и здравље људи, јавну безбедност, јавни мир и јавни поредак или ради отклањања поремећаја у привреди, има право на накнаду претрпљене штете, осим накнаде за изгубљену добит.

Правна средства

Члан 188.

(1) На решења донесена у посебним случајевима уклањања и мењања решења, изузев у случају мењања и поништавања решења у вези са управним спором, може се поднети жалба.

(2) Изузетно, против решења којим се дозвољава понављање поступка није дозвољена жалба.

Дужност обавештавања

Члан 189.

Орган који сазна за решење које садржи разлог за понављање поступка или за поништавање и укидање решења, дужан је да о томе одмах обавести орган који је надлежан да по службеној дужности покрене одговарајући поступак, као и јавног тужиоца.

ДЕО ОСМИ

ИЗВРШЕЊЕ

I. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Извршност решења

Члан 190.

(1) Решење које је донето у управном поступку извршава се кад постане извршно.

(2) Решење првостепеног органа постаје извршно:
1) истеком рока за жалбу, ако жалба није изјављена;
2) обавештавањем странке, ако жалба није дозвољена;
3) обавештавањем странке, ако жалба не одлаже извршење решења;
4) кад се све странке одрекну права на жалбу;
5) обавештавањем странке о решењу, којим се жалба одбацује или одбија.

(3) Решење другостепеног органа постаје извршно кад странка буде обавештена о њему.

(4) Ако је у извршном решењу одређено да странка може предузети радњу која се извршава у одређеном року, решење се извршава када рок истекне. Ако у извршном решењу није одређен рок, решење се извршава када истекне 15 дана од када је постало извршно.

(5) Извршење може да се спроведе и на основу поравнања, али само против лица које је закључило поравнање.

Управно и судско извршење

Члан 191.

(1) Решење се извршава ради остваривања новчаних или неновчаних обавеза.

(2) Неновчане обавезе извршавају се управним путем (управно извршење), а новчане обавезе – судским путем (судско извршење) ако законом друкчије није одређено.

(3) Управно извршење спроводи се сагласно закону.

II. УПРАВНО ИЗВРШЕЊЕ

1. Основне одредбе

Извршеник и тражилац извршења

Члан 192.

(1) Извршење се спроводи према лицу које је обавезано да испуни неку обавезу (извршеник).

(2) Извршење које је у интересу странке спроводи се на предлог странке (тражилац извршења).

(3) Извршење се спроводи по службеној дужности ако то налаже јавни интерес.

Надлежност за спровођење извршења

Члан 193.

(1) Извршење спроводи орган који је донео првостепено решење.

(2) Ако је прописано да он не спроводи извршење, а ниједан други орган није на то овлашћен, извршење спроводи првостепени орган на чијем подручју се налази пребивалиште, боравиште или седиште извршеника, а у чијем су делокругу послови опште управе.

(3) Министарство надлежно за унутрашње послове, сагласно одредбама закона којим се уређује област унутрашњих послова, или други орган који је овлашћен да пружи помоћ у извршењу, дужни су да органу, на његов захтев, пруже помоћ у спровођењу извршења.

Начин и време извршења

Члан 194.

(1) Ако извршење може да се спроведе на више начина, при избору начина извршења орган се придржава начела сразмерности (члан 6. овог закона).

(2) Извршење се спроводи радним даном од 7 до 20 сати.

(3) Ако постоји опасност од одлагања и ако је орган који спроводи извршење издао писани налог, извршење може да се спроводи и у дан када се не ради, као и после 20 сати.

2. Поступак извршења

Потврда о извршности

Члан 195.

Првостепени орган, ако није надлежан за спровођење извршења, на предлог тражиоца извршења или по службеној дужности, ставља на решење које се извршава потврду да је постало извршно (потврда о извршности) и решење одмах прослеђује органу који је надлежан за спровођење извршења.

Решење о извршењу и трошкови извршења

Члан 196.

(1) Орган који је надлежан за спровођење извршења издаје решење о извршењу по службеној дужности или на предлог тражиоца извршења, у року од осам дана од подношења предлога.

(2) Решење о извршењу садржи утврђење о томе када је решење постало извршно, време, место и начин извршења и налог тражиоцу извршења да унапред положи одређену суму новца за покривање трошкова извршења.

(3) Решењем о извршењу може да се одреди додатни рок за извршење обавезе или да се обавеза изврши одмах.

(4) О решењу о извршењу обавештава се извршеник и тражилац извршења ако је донето на његов предлог.

(5) Трошкове извршења сноси извршеник, о чему се по завршетку извршења доноси допунско решење.

Извршење преко других лица

Члан 197.

(1) Ако се извршеникова обавеза састоји од радње коју може предузети и друго лице, а извршеник радњу не предузме у целини или је предузме делимично, радња се предузима преко другог лица, о трошку извршеника.

(2) У том случају орган који спроводи извршење решењем може наложити извршенику да положи износ који је потребан за подмирење трошкова извршења, а да се обрачун накнадно сачини.

Извршење посредном принудом (путем новчаних казни)

Члан 198.

(1) Орган који спроводи извршење принудиће извршеника да испуни обавезе изрицањем новчане казне, ако извршење преко другог лица није могуће или није погодно да се постигне сврха извршења. Новчана казна изриче се решењем.

(2) Физичком лицу се новчана казна изриче у распону од половине просечне месечне зараде по запосленом, са порезима и доприносима, која је остварена у Републици Србији у претходном месецу до две просечне годишње зараде по запосленом, са порезима и доприносима, која је остварена у Републици Србији у претходној години, према подацима органа надлежног за послове статистике, а правном лицу – у распону од половине његових месечних прихода, до десет процената његових годишњих прихода које је остварио у Републици Србији у претходној години.

(3) Новчана казна може поново да се изрекне све док извршеник не испуни обавезе из решења.

Извршавање новчаних казни

Члан 199.

(1) Новчане казне које су изречене према овом закону извршавају органи надлежни за извршавање новчаних казни изречених за прекршаје.

(2) Новчана казна уплаћује се у корист буџета из којег се финансира орган који је изрекао новчану казну.

Извршење непосредном принудом

Члан 200.

(1) Извршење се спроводи непосредном принудом ако сврха извршења обавезе не може да се постигне извршењем преко другог лица или изрицањем новчане казне.

(2) Непосредна принуда се примењује и ако извршење друкчије не може да се спроведе у потребном року, а природа обавезе то дозвољава и пропис не забрањује.

Извршење усменог решења

Члан 201.
Усмено решење може да се изврши одмах, без доношења решења о извршењу.

Жалба и одлагање извршења

Члан 202.

(1) Против решења о извршењу у поступку управног извршења дозвољена је жалба, која не одлаже извршење решења. Жалба је дозвољена и ако решење о извршењу није донето у року од осам дана од подношења предлога за његово доношење.

(2) Жалба против решења о извршењу може се изјавити само на време, место и начин извршења. Жалба се предаје другостепеном органу.

(3) На решење о извршењу може се поднети жалба у року од осам дана од обавештавања о решењу о извршењу.

(4) Извршење може, на предлог извршеника или тражиоца извршења, да се одложи ако је против решења које се извршава или решења о извршењу изјављена жалба или друго правно средство, а извршење би изазвало ненадокнадиву штету, под условом да одлагање извршења није законом забрањено, нити противно јавном интересу.

(5) Извршење се одлаже док се не одлучи о жалби или другом правном средству.

(6) О предлогу за одлагање извршења решењем хитно одлучује орган који је донео решење које се извршава.

Обустављање извршења

Члан 203.

(1) Орган који спроводи извршење обуставља извршење ако је обавеза у целини извршена, ако извршење уопште није било дозвољено, ако је управљено према лицу које није извршеник, ако тражилац извршења одустане од предлога за извршење или ако је решење које се извршава поништено или укинуто.

(2) Извршење се обуставља решењем, по службеној дужности или на предлог странке.

(3) Решењем којим се обуставља извршење поништавају се предузете радње, изузев ако је решење које се извршава укинуто или измењено.

Противизвршење

Члан 204.

(1) Кад је извршење спроведено, а решење које је извршено касније буде поништено или укинуто, лице може да захтева да се њему врати што му је извршењем одузето, односно да захтева накнаду штете, или да се ствар доведе у стање које произлази из новог решења.

(2) О захтеву решењем одлучује орган који је донео решење о извршењу.

3. Извршење ради обезбеђења

Услови за извршење ради обезбеђења

Члан 205.

(1) Ради обезбеђења извршења, на предлог странке или по службеној дужности, поједине радње извршења могу да се предузму и пре него што решење постане извршно, ако би његово касније извршење могло бити спречено или знатно отежано.

(2) Ако обавеза може принудно да се изврши само на предлог странке, она мора да учини вероватном опасност од спречавања или знатног отежавања каснијег извршења, при чему орган може да предузимање радњи извршења услови полагањем новчаног износа подобног да покрије штету која би могла настати противној странци ако захтев странке не буде усвојен правноснажним решењем о управној ствари.

(3) Извршење ради обезбеђења може да се допусти и кад је обавеза противне странке утврђена или барем учињена вероватном, ако постоји опасност да ће противна странка располагањем имовином, договором с трећим лицима или на други начин спречити или знатно отежати извршење обавезе.

(4) О извршењу ради обезбеђења доноси се привремено решење о обезбеђењу.

Накнада штете

Члан 206.

Кад правноснажним решењем о управној ствари није утврђена обавеза ради чијег обезбеђења је донето привремено решење о обезбеђењу или кад је предлог странке за доношење привременог решења о обезбеђењу био неоснован из других разлога, странка је дужна да противној странци накнади штету насталу извршењем привременог решења о обезбеђењу.

ДЕО ДЕВЕТИ

КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ

Прекршајна одговорност

Члан 207.

Новчаном казном од 5.000 динара до 50.000 динара казниће се за прекршај овлашћено службено лице, у смислу овог закона, које по службеној дужности не изврши увид у податке о чињеницама неопходним за одлучивање о којима се води службена евиденција, не затражи их ради прибављања и не обради, односно које на захтев органа који води поступак бесплатно не уступи податке о којима се води службена евиденција у року од 15 дана или другом року одређеном законом (члан 103. ст. (1) и (2) овог закона).

Члан 208.

Новчаном казном од 5.000 динара до 50.000 динара казниће се за прекршај овлашћено службено лице, у смислу овог закона, које не проследи жалбу са одговором првостепеног органа на жалбу и списима другостепеном органу у року утврђеном овим законом (члан 166. ст. (1) и (2) овог закона), односно које не води службену евиденцију о решавању у управним стварима (члан 211. овог закона).

ДЕО ДЕСЕТИ

СПРОВОЂЕЊЕ ЗАКОНА И ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

I. СПРОВОЂЕЊЕ ЗАКОНА

Надзор

Члан 209.

(1) Надзор над спровођењем овог закона врши министарство надлежно за послове државне управе.

(2) Инспекцијски надзор над спровођењем овог закона врши управна инспекција, осим у питањима у вези са извршавањем закона у области одбране и од значаја за одбрану и Војску Србије.

Одговорност овлашћеног службеног лица

Члан 210.

(1) Овлашћено службено лице у органу које води поступак одговорно је ако његовом кривицом дође до неизвршавања одређених процесних радњи.

(2) Министарство надлежно за послове државне управе у вршењу надзора над применом овог закона и други органи управе у обавези су да захтевају покретање дисциплинског поступка против овлашћеног службеног лица, односно одговорног лица које по службеној дужности не изврши увид у чињенице о којима се води службена евиденција, које на захтев органа који води поступак бесплатно не уступи податке о којима води службену евиденцију у року утврђеном законом, не изда решење у року утврђеном законом или не достави списе другостепеном органу или суду надлежном за управне спорове у роковима утврђеним законом.

Вођење евиденција

Члан 211.

(1) О решавању у управним стварима орган је дужан да води службену евиденцију.

(2) Службена евиденција садржи податке о броју поднетих захтева, броју поступака покренутих по службеној дужности, начину и роковима решавања управних ствари у првостепеном и другостепеном поступку, броју решења која су поништена или укинута и броју одбачених захтева странака и обустављених поступака.

(3) Наведени подаци воде се и исказују по управним областима.

II. ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Доношење прописа

Члан 212.

Влада ће донети пропис из члана 42. став (6) овог закона, истеком девет месеци од дана ступања на снагу овог закона.

Окончање започетих поступака

Члан 213.

(1) Поступци који до почетка примене овог закона нису окончани, окончаће се према одредбама закона који се примењивао до почетка примене овог закона.

(2) Ако после почетка примене овог закона решење првостепеног органа буде поништено или укинуто, даљи поступак спроводи се према одредбама овог закона.
Обавеза усклађивања посебних закона

Члан 214.

(1) Посебни закони којима су уређена поједина питања управног поступка у појединим управним областима, ускладиће се са одредбама овог закона (члан 3. овог закона) до 1. јуна 2018. године.

(2) Влада ће образовати Координационо тело у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона ради процене усклађености посебних закона са одредбама овог закона.

(3) Министарство надлежно за послове државне управе ће обављати стручне и административне послове за потребе Координационог тела у току поступка усклађивања.

Престанак важења одредаба других закона

Члан 215.

Одредбе закона и других прописа према којима се установљава обавеза за странку и другог учесника у поступку да органу достављају податке о чињеницама о којима се води службена евиденција, супротно одредбама чл. 9. и 103. овог закона, престају да важе истеком 90 дана од дана ступања на снагу овог закона.

Престанак важења претходног закона

Члан 216.

Даном почетка примене овог закона престаје да важи Закон о општем управном поступку („Службени лист СРЈ”, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС”, број 30/10).

Ступање на снагу и почетак примене

Члан 217.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”, а примењује се од 1. јуна 2017. године, изузев одредаба чл. 9, 103. и 207. овог закона које почињу да се примењују истеком 90 дана од дана ступања на снагу овог закона.